Ljiljana Smajlović

Mekejnov predizborni rat

Sumnja se da je gruzijski predsednik pre napada na Južnu Osetiju konsultovao svoje uticajne prijatelje u štabu republikanskog predsedničkog kandidata

Rat je stao, a svet još traga za odgovorom na pitanje šta je navelo Mihaila Sakašvilija da prvi napadne Južnu Osetiju i tako izazove sukob sa Rusima koje nije mogao da pobedi. Time se najviše bave Amerikanci, kao glavni partneri i sponzori četvoromilionske kavkaske državice Gruzije.

Oba američka predsednička kandidata oštro su osudila rusku „invaziju” na Gruziju i oba su snažno podržala njen suverenitet, ali je jedan od njih u tome preduhitrio čak i američku administraciju. Taj je, po sopstvenom priznanju, i lični prijatelj gruzijskog predsednika Sakašvilija, a glavni spoljnopolitički savetnik mu je lobista koji je za poslednje četiri godine zaradio 800.000 dolara zastupajući gruzijskog predsednika u Americi. Što je najvažnije, svi su izgledi da će samo taj jedan imati opipljive izborne koristi od rata na Kavkazu.

Reč je o republikanskom kandidatu, 71-godišnjem Džonu Mekejnu, koji u Americi važi za većeg spoljnopolitičkog jastreba i od samog predsednika Buša, a čija izborna kampanja propagira superiorno iskustvo ovog bivšeg američkog ratnog zarobljenika u Vijetnamu u poslovima nacionalne bezbednosti u odnosu na liberalno nastrojenog konkurenta Baraka Obamu. Mekejn o Putinu već godinama govori kao o reinkarnaciji Josifa Visarionoviča Staljina, a sukob u Gruziji poslužio mu je za iste istorijske paralele kao i Sakašviliju: Rusija se, po njegovom mišljenju, ponaša jednako brutalno kao Sovjetski Savez u Mađarskoj 1956, odnosno u Čehoslovačkoj 1968, Gruziju treba odmah primiti u NATO, a Moskvu potpuno izolovati.

Američki dnevni list „San Francisko kronikl” iskoristio je tu istovetnost u pogledima za tezu da je gruzijski rat zapravo bio samo republikanski predizborni trik. Poznati kolumnista ovog lista Robert Šer dovodi u vezu Rendija Šaunmana, vođu Mekejnovog spoljnopolitičkog tima i Sakašvilijevog dugogodišnjeg lobistu, sa odlukom Gruzina da baš u ovom trenutku izazove vojnički nadmoćne Ruse . Nezamislivo je, po Šerovom mišljenju, da bi se Sakašvili usudio da opasno eskalira sukob bez saveta uticajnih Amerikanaca poput Šaunmana, koji je 2006. sa Mekejnom posetio Gruziju, gde su zajedno podržali Sakašvilijev ratoborni stav prema Putinu. Mekejn je pre nekoliko dana lično obavestio američku javnost da je u jednom od brojnih telefonskih razgovora, koje je sa gruzijskim predsednikom vodio protekle sedmice, Sakašviliju kazao da smo „svi mi danas Gruzini” (valjda po uzoru na Kenedijevo čuveno „Ja sam Berlinac” posle ruskog dizanja berlinskog zida na početku hladnog rata).

O doskorašnjem lobisti, a sada Mekejnovom savetniku Šaunmanu važno je znati i to da je bio jedan od glavnih neokonzervativnih jastrebova koji su predvodili kampanju za američku invaziju na Irak (bio je direktor takozvanog Projekta za novo američko stoleće i čelnik „Komiteta za oslobađanje Iraka”). Po rečima Roberta Šera, „ti ljudi uvek traže vanjskog neprijatelja koji im može poslužiti kao izgovor za novi hladni rat”.

U nastojanju da dešifruju logiku koja je Sakašvilija ponukala da uoči otvaranja Olimpijskih igara u Pekingu napadne ruske mirotvorce u Južnoj Osetiji i tako Moskvi da sjajan razlog da krene u desetostruki protivnapad, vodeći američki listovi su nekoliko dana čak izražavali sumnju da je možda državna sekretarka Kondoliza Rajs i nehotice ohrabrila gruzijskog predsednika prilikom posete Tbilisiju u julu ove godine. Njeno ponašanje poređeno je sa ulogom koju je američka ambasadorka u Iraku Ejpril Glespi odigrala u Bagdadu 1990. godine, kada Sadamu Huseinu navodno nije dovoljno jasno dala do znanja kakve bi bile posledice iračkog napada na Kuvajt. Rajsova, međutim, tvrdi da je još 9. jula jasno rekla Sakašviliju da ne sme da koristi silu protiv Rusa, i da je to isto uoči napada gruzijskom ministru spoljnih poslova saopštio nama dosta dobro poznati njen pomoćnik u Stejt departmentu Danijel Frid.

Izborni tim Baraka Obame, čiji simpatizeri strahuju da će on prosečnim Amerikancima delovati suviše odmereno i nedovoljno tvrdo u odnosu na ratoborno nastrojenog Mekejna, kritikovao je činjenicu da je republikanski kandidat okružen lobistima čija uverenja mogu biti i proizvod čekova na velike dolarske iznose koje dobijaju od ranijih poslodavaca i klijenata. Obamin štab smatra da tu postoji sukob interesa. Izvršna direktorka nevladine organizacije Građani za odgovornost i etiku u Vašingtonu Melani Sloun kaže da se postavlja pitanje čija su Mekejnova uverenja. „Jesu li to njegova uverenja ili uverenja koja su kupili i platili klijenti njegovih glavnih savetnika?”, pita ona, iako priznaje da bi Mekejn verovatno imao simpatija za Gruziju i ovako i onako. Ipak, ona smatra da prisustvo Šaunmana u njegovom štabu unosi sumnju.

Sam Sakašvili, koga je Si-En-En pitao da li se čuo sa američkim predsedničkim kandidatima, kaže da sa Mekejnom razgovara nekoliko puta dnevno, da mu on uliva poverenje i podiže moral, te da mu se čini da je „zanemario kampanju ovih dana” i da provodi mnogo vremena baveći se Gruzijom, za čiju se slobodu već „dugo godina bori”.

Mekejn veruje da će mu se to isplatiti. Veli da se sada vidi da je svet „opasno mesto” i da iziskuje životno i istorijsko iskustvo koje njegovom rivalu nedostaje. Kada je Obama prošlog meseca, u predizbornom ratu za javno mnjenje krenuo u obilazak Evrope i glavnih američkih ratišta u svetu, Mekejn je samouvereno ostao kod kuće. Poput Buša, koga želi da nasledi, on izgleda veruje da je Amerika u svemu izuzetna i da za nju ne važe pravila koja primenjuje na druge. Kritikujući agresivno držanje Rusa u Gruziji, izjavio je, na primer, kako je nezamislivo da „u 21. veku neke države vrše invaziju na druge države”. Ako nije posredi lapsus, Mekejn možda misli da su one dve države koje je njegova zemlja okupirala u stvari – oslobođene.

[Politika 15.08.2008]