Iza ogledala

Slobodan Antonić

Iza liberalne fasade

U Srbiji je zaista demokratija na ivici. Za nas koji smo joj privrženi malo je važno ko je više gura u provaliju – „besni” nacionalisti, ili „besni” evroreformisti

Najpre, otvoreno je takmičenje ko će izgrednike od 29. jula nazvati gorim imenima. Ivan Torov se držao klasičnog repertoara, nazvavši ih „najekstremnijim klerofašističkim i nacionalističkim hordama”. Miloš Vasić je pokazao kreativnost, opisavši prosečnog pripadnika „klerofašističkog marginalnog šljama” kao „nabildovani komad govedine sa pivskom flašom od dve litre u ruci”. Najubojitiji je, kao i uvek, bio Teofil Pančić. On ih je nazvao „dvonožnom stokom”, „zlim i divljim, ukoljicama i maroderima, psihopatama i razbojnicima”.

Dobro, možda huligani i ne zaslužuju bolja imena. Ali, njihove kvalifikacije su se nekako brzo proširile i na ostalu publiku. Pančić ju je nazvao „radikalsko-narodnjačkim bašibozukom”, a Ivan Milenković ju je opisao kao „gomilicu nesrećnih i uglavnom pijanih belih muškaraca (...) lišenih i ono malo svesti kojom, kao, vladaju dok su trezni”. Uostalom, kako drugačije krstiti pristalice SRS, taj „seljački fašistički ološ” koji je u međuvremenu evoluirao u „malograđanske fašističke probisvete Srbije” (Nenad Prokić)?

Dehumanizacija, međutim, ima lošu osobinu da se, kao kakva infekcija, širi na sve oko sebe. Od huligana je prešla na publiku, a od publike na govornike. Oni su postali „nadžidžani krvavi pajaci” (Pančić), koji su samo još jednom demonstrirali da je „besmislica osnovno stilsko obeležje radikalskog govora”, a „njihov fekalni pristup stvarnosti postaje, da tako kažemo, ekstenzivan: laži i nebuloze počinju da prelivaju” (Milenković).

Pošto su učesnici mitinga tako lepo opisani, postavilo se pitanje zašto je zbor uopšte dozvoljen. „Danas” je, na sam dan mitinga, na prvoj strani objavio članak pod naslovom: „Stvoreni uslovi za zabranu radikalskih protesta”. Sada je ponovo zahtevano da sve „proteste zbog hapšenja Radovana Karadžića treba zabraniti” (redakcijski komentar, „Danas”, 31. 7).

Međutim, zašto bi se stalo samo na zabrani protesta? U sledećem koraku se zaključilo da bi ceo SRS trebalo zabraniti, a njegove vođe pohapsiti. Pančić je upitao „zašto ih, kao organizatore uličnih nemira, te večeri nije naprosto potrpalo u maricu i odvelo tamo gde im je mesto još od 1990”. Torov je ukazao da taj „pokušaj rušilačkog pohoda, možda i svojevrsnog prevrata (...) naprosto vapije za nekim konkretnijim odgovorima i potezima države”. I „Danas” je u redakcijskom uvodniku (31. 7) ukazao da „SRS postaje društvena opasnost” i da „umerenjaka među radikalima više nema”. Zbog toga je savetovao da „nadležne institucije treba ozbiljno da preispitaju delovanje SRS-a, kao organizacije koja ugrožava ustavni poredak zemlje, javni red i mir i bezbednost građana”.

No, zašto bi se i tu zaustavili? U sledećem koraku se zaključilo da treba postaviti granice demokratiji, i da tu granicu treba da odredi niko drugi do – vlada! Ovo je doslovce zahtevala, na čuđenje njenih poštovalaca (u koje ubrajam i sebe) Zagorka Golubović: „Vlada, ako je demokratska, mora jasno i odlučno da zauzme stav o tome šta jeste demokratija, a šta predstavlja napad na demokratiju. Ovo drugo se u svim demokratskim zemljama sprečava legalnim sredstvima”. Da vlada – čak i najevropskija i najdemokratskija – treba da određuje šta je demokratsko, a šta ne, zaista predstavlja jedinstveni doprinos srpskih evropejaca evropskoj demokratiji.

Ali, ni tu naši reformisti nisu stali. Oni su okrenuli pogled ka medijima i sa užasom opazili da tu „i dalje, sasvim nesmetano, stoluje Koštuničina ekipa (b)analitičara i novinara”, pri čemu se „nekako uvek zaboravlja da su svi, ali svi tabloidi, patriotskog, dakle pro-Koštuničinog pogleda na svet” (Milenković). Naši liberalni evropejci stvarno misle da je „teško reći da su radikali i DSS opozicija, jer su oni ideološki na vlasti” (Dejan Ilić). Takav neverovatan paradoks dolazi od toga što, kako je lepo objasnila Sonja Biserko, „srpski nacionalizam još nije poražen. On živi u školama, na univerzitetu, u medijima”. Ali, srećom, tu je i lek: „radikalni nacionalizam ne nestaje sam od sebe (...). Zato je neophodna inicijativa izvana. EU, pre svega, u svojim odnosima sa Srbijom treba radikalno da menja i vrednosni sistem, bez kojeg dugoročno neće doći do stvarnih promena”.

Tako je krug zatvoren. Ne samo da se još jednom pokazalo da se iza liberalne fasade nekih naših evroreformista često krije autoritarno lice. Pokazalo se da oni ne razumeju ni elementarna načela demokratije. Oni su protiv zabrana, ukidanja i represije nad opozicijom samo ako to čini ,„tuđa” vlada. Ali, ako neku vladu vide kao „svoju”, oni odmah počinju da je podstiču da upravo takve stvari uradi. No ni to im nije dovoljno, već bi oni vrlo rado videli vladu kako jednako prilježno čisti i medije, škole i univerzitete...

U Srbiji je zaista demokratija na ivici. Za nas koji smo joj privrženi malo je važno ko je više gura u provaliju – „besni” nacionalisti ili „besni” evroreformisti. Samo jedna stvar sada je važna – da ne dozvolimo da se ona tamo na kraju i nađe.

Politički analitičar