Dimitri K. Sajms

Primena zdravog razuma na slučaj Južne Osetije

Upečatljivo je, ali verovatno se moglo i očekivati, da je veliki broj ljudi u Vašingtonu bio iznenađen i zapanjen kako je Rusija odgovorila na pokušaj predsednika Mihaila Sakašvilija da uz upotrebu sile ponovo uspostavi kontrolu nad Južnom Osetijom. Izjave u kojima je izraženo najveće negodovanje upravo dolaze od osoba unutar ili izvan Bušove administracije koje su, pretpostavljam nenamerno, doprinele stvaranju ove krize. I kao što se već desilo kod naknadnog opravdavanja za invaziju na Irak zbog oružja za masovno uništenje, oni koji sada zahtevaju preduzimanje ozbiljne akcije protiv Rusije, ističu nedostatak demokratije i njeno tiransko ponašanje, naročito prema svojim susedima, a da istim ljudima akcenat pritom nije na tome kako je zapravo do sukoba došlo. Isto kao i u slučaju Sadama Huseina, ovi pojedinci osuđuju svakoga ko ukazuje na činjenicu da stvari nisu uvek crno-bele, i da Vlada Sjedinjenih Država možda ima svoj udeo u odgovornosti za krizu, jer je držala stranu agresivnim tiranima, u ovom slučaju, u Tbilisiju.

Ipak, mnogo je njih kako unutar tako i izvan Bušove administracije predvidelo da će odluka SAD o sprovođenju nezavisnosti Kosova bez saglasnosti Srbije dozvoliti Moskvi da još bezobzirnije učvrsti svoje prisustvo u Abhaziji i Južnoj Osetiji. Kremlj je jasno stavio do znanja da će nezavisnost Kosova bez saglasnosti Srbije i odobrenja Saveta bezbednosti UN sagledati kao presedan za dve gruzijske de facto nezavisne enklave. Štaviše, pošto predsednik Sakašvili nije skrivao svoju ambiciju da ponovo osvoji Abhaziju i Južnu Osetiju, Moskva je javno i nezvanično upozoravala da će Gruzija naići na jak otpor Rusije ukoliko upotrebi silu za ponovno uspostavljanje kontrole u ovim oblastima, uključujući, ukoliko to bude potrebno, i vazdušni napad na teritoriju Gruzije.

Dakle, bilo bi zanimljivo znati šta je predsednik Sakašvili mislio kad je u četvrtak noću, nakon nekoliko dana puškaranja relativno niskog intenziteta oko Južne Osetije i glavnog grada Chinvalija (za šta su Gruzijci krivili građane Južne Osetije i obrnuto), i nekoliko sati nakon što je na državnoj televiziji izjavio da je došlo do prekida vatre, on ipak naredio sveobuhvatan napad na Chinvali. I, obratite pažnu na ovaj detalj, napad je mogao da uspe samo ukoliko bi vojne jedinice Gruzije prošle baš kroz bataljon ruske vojske u međunarodnim mirovnim snagama, koji tamo služi u skladu sa sporazumom potpisanim u Tbilisiju 1990. godine. U tim okolnostima, ruske vojne snage imale su tri izbora: da se predaju, da pobegnu ili da se bore. Odlučili su da se bore – pogotovu zbog toga što u ruskoj vojsci ima mnogo vojnika iz Južne Osetije čije porodice i prijatelji žive u Chinvaliju koji se nalazio pod vazdušnim, kopnenim i artiljerijskim napadom Gruzije. Sakašvili je naivno računao da može da nastavi blickrig u Južnoj Osetiji, a da Rusi ne krenu u kontranapad.

Bušova adminstracija kao i drugi komentatori sa strane sada ostaju zapanjeni neproporcionalnim odgovorom Rusije. Međutim, proporcionalnost zavisi od ugla gledanja. Jula 2006. godine, nakon što je Hezbolah uhapsio dva izraelska vojnika i još tri ubio – manji gubici od onih koje su ruske trupe zadobile u Chinvaliju – Izraelci su započeli masovno bombardovanje Libana, uključujući i Bejrut, pri čemu je poginulo više od hiljadu Libanaca, od kojih veliki broj civila. Kada su neki u Savetu bebzednosti UN tražili da se Izrael osudi zbog „neproporcionalnog odgovora“, Sjedinjene Države su se svesrdno zauzele za Izrael i sprečile donošenje bilo kakve osude.

Uprkos ovakvom predistorijatu, Sjedinjene Države su pravile pogrešne poteze u toku bavljenja ovom krizom. Ne postoji nijedan izvodiv način da se ruske snage uklone iz Abhazije i Južne Osetije bez stupanja u veliki rat sa Rusijom, za šta se nijedan odgovorni američki lider u ovom trenutku ne bi zalagao. Međutim, bez obzira na odgovornost koju Sakašvili ima u ovom sukobu, Amerika ne sme dozvoliti da pobunjena Rusija sasvim porazi i pobedi nekog od njenih saveznika. U skladu s tim, prvi prioritet Sjedinjenih Država jeste da Moskvi jasno stavi do znanja da će bilo kakav pokušaj nasilnog smenjivanja režima u Gruziji ostaviti ozbiljne posledice na odnos Sjedinjenih Država i Rusije kao i da će Sjedinjene Države pomoći Gruziji u pružanju otpora.

Mada Moskva zna da SAD neće poslati svoje trupe, mi možemo da obezbedimo veliku vojnu pomoć Tbilisiju i da značajno osujetimo rusko vojno napredovanje. Vraćanje gruzijskih trupa iz Iraka u svoju zemlju samo je jedan korak u tom pravcu. Mada se gruzijska armija sa ruskom vojskom ne može meriti u ljudstvu, može se meriti u svojoj snazi nakon višegodišnjeg dvocifrenog ulaganja iz budžeta i američke opreme i obuke. Osim toga, za razliku od Abhazije i Južne Osetije, gde je većina stanovništva prijateljski raspoložena prema Rusima, bilo kakav pokušaj Rusije da okupira Gruziju verovatno bi doveo do masovnog narodnog otpora.

Moskva poriče da ima u planu da krene u osvajanje Gruzije, stoga bi Bušova administracija trebalo da je drži za reč i da se potrudi oko toga da se problem reši diplomatskim putem kao i da ponudi neko rešenje ukoliko to bude neophodno. Međutim, kad to bude postignuto, trebalo bi pronaći načina da sa Rusijom uspostavimo saradnju u u cilju ostvarivanja osnovnih američkih interesa. Takođe bi trebalo da zanemarimo histerične kritike koje dolaze od Sakašvilijevih američkih zaštitnika, koji malo previše protestuju – možda zbog toga što je njihovo nerazumno ohrabrivanje gruzijskog predsednika bilo faktor koji je odveo u rat.

(Autor je predsednik “Nikson centra” i izdavač The National Interest-a.)

(11.08.2008. The National Interest)