Slobodan Reljić

Vitez javnog interesa

Prošle nedelje nije bilo za srpsko društvo važnijeg događaja od podsećanja na činjenicu da je 50 godina od kad se u ovoj zemlji utemeljila televizija kao masovni medij. Kao i sve ozbiljne pojave TV nije jednoznačna činjenica. Mnogo toga joj dugujemo, ali i mnogo toga – ne bismo imali za vratom da nje nije. Istini za volju, našoj RTS se, u suštini, ne može prigovoriti ništa što se ne bi moglo prigovoriti bilo kojoj stanici njenih gabarita bilo gde na kugli zemaljskoj. A 50 godina RTS-a je mnogo više od političkih asocijacija koje smo do pre neku godinu imali dok smo u istorijskoj čekaonici, s liderima spremnim da od „crvenih” preotmu belog konja, čekali da oni uskoče u sedlo i povedu nas k „carstvu demokratskom”. RTS programi su „nervno tkivo” srpskog društva u pola veka njegovog trajanja na kraju drugog milenijuma. Svašta se izdešavalo za to vreme.

To s televizijom je, u skladu s vremenom u kome se pojavila, počelo krajnje romantično. Nadovezivalo se na poverenje u sliku u odnosu na nepreciznosti koje nosi slaganje reči: jedna slika vredi hiljadu reči. A „pokretna slika” – pa, to je sam život. Qudi su s poverenjem gledali crno-beli svet i čekali da on dobije boje. „Karavandžiju” Milana Kovačevića i „hodoljupca” Zuku Džumhura znala je cela zemlja, sportski komentatori bili su poznati koliko i sportisti, u političkim emisijama reči su se vagale kao na apotekarskoj vagi, Ršumović i Babić su se činili kao istraživači koji su lično otkrili Laponiju, Kamenka Katića se gledalo kao proroka...

Televizija jeste menjala naš pogled na svet, ali se menjao i sam svet: „Servisnu stanicu” je više ljudi prepričavalo nego što ih je emisiju videlo. „Muzikante” i „Kamiondžije” su svi gledali i svi u kafani ili na poslu prepričavali Burduševe viceve i Čkaljine gegove, „Bolji život” su svi gledali a niko nije ništa prepričavao. Nešto je krenulo loše u svetu u kome smo živeli. Čovek se otuđio „od svoje suštine” i naučnici do danas nisu uspeli da odgonetnu da li je oboleo od isijavanja „elektronskih medija” ili se on – izgubivši „unutrašnji žiroskop” (D. Risman) koji je podešavala njegova porodica i prijatelji – uhvatio televizora kao slamke spasa. Usamljen u gomili savremeni čovek je „umesto da bira šešir i odelo koje će nositi, spontano oblačio ono što su svi nosili” (Tolstoj).

Nijedno čudo iz doba dečje naivnosti današnjih vršnjaka televizije, nije ispunilo velika očekivanja. Kad smo u „Zabavniku” čitali o robotima koji zamenjuju čoveka na radnom mestu, u stvari, maštali smo kako leškarimo u ladovini a bezlični limenjaci rmbaju za nas. Radio se tek ustoličavao i samo su najpažljiviji đaci na časovima OTO (Opštetehničkog obrazovanja) mogli poverovati da u drvenoj kutiji ne sede „ mali ljudi”. Televizija je stigla kao mogućnost da se gledaju daleke utakmice naših fudbalskih reprezentativaca, koje su reporteri uporno zvali „plavi”, a oni su bili samo malo više sivi od protivničke ekipe. Izlazilo se u kino, pa mi i danas sasvim blisko zvuči davna beleška iz dnevnika američkog predsednika Ajzenhauera: „Ako neki građanin želi da umre od dosade, jeftinije je i ugodnije da sedi kod kuće i gleda televiziju nego da izađe i plati dolar za kartu.”

Ali taj utisak da je novotarija iz pedesetih godina prošlog veka, u kojoj su se „ mali ljudi” mogli i videti u drvenoj kutiji, „najnoviji i najcenjeniji luksuz siromašnog čoveka” – bio je pogrešan. Televizija je porazila sve. Uništila je bioskope, sportske utakmice je preoblikovala u TV-šoue, novine ušarenila, daleke ratove pretvorila u „male šokove” koje milijarde ljudi širom planete „uzima” pred spavanje istovremeno sa tabletama, preozbiljne političare je prekomandovala u glumce-amatere i šarlatane, estradna brbljanja učinila razgovorom; sve banalnosti su još više banalizovane, a sve mudrosti proterane u zonu prezira svetine. Iznad promišljenosti je postavila hitnost. Mada to nije ništa novo („To je stara tema filozofije: sličnu suprotnost je još Platon uvideo između osamljenog filozofa, koji ima vremena, i onih na agori, na javnom mestu, koji su obuzeti hitnošću”), ipak, nova je bila stvarnost u kojoj nikad nije bilo toliko – agora. Svaka soba se pretvorila u bezumnu buku, a svaka osoba u trkača bez cilja. Život se sveo na kratke rezove, fast-thinking... „Da li televizija, dajući reč misliocima za koje se pretpostavlja da umeju da misle ubrzanim tempom, ne osuđuje samu sebe na to da uvek ima posla samo sa fast-thinkersima, filozofima koji misle brže od kretanja svoje senke” (Pjer Burdije).

Kritičari veruju da je sve ovo „reka bez povratka” i da se, mutna i nema, već uveliko uliva u „orvelijanu” koju je umni skeptik opisao u „1984”. To je društvo gde je etika odvojena od politike, gde su glavne parole: RAT JE MIR, SLOBODA JE ROPSTVO i NEZNANjE JE MOĆ; i gde „masmediji svakodnevno objavljuju interes vladajuće grupe kao jedinu istinu društva”.

Oni drugi, praktičari, priznaju da Orvelove poruke ponekad veoma liče na našu stvarnost, ali da demokratija još nosi potencijale koji mogu zaživeti ako se za njih borimo bez ostatka: javnom servisu u toj borbi je zakonom propisano – mesto na čelu kolone. Bez njega je javno mnjenje samo slobodno tržište besomučnih trkača za profitom, a javni interes rezultanta ili naprosto dogovor nekolicine vlasnika medijskih kompanija. A narod, Forest Gamp koji se nezgrapno napreže pred namrgođenim i u „bos-odela” uniformisanim poslovnim i političkim ljudima. Narod bez pravog i slobodnog javnog servisa na toj olimpijadi nema svog „igrača”.

Zaključak za ovaj tekst i nije bogzna kako inventivan. Prosto: posle 50 godina RTS je pred zadatkom koji je odgovorniji od svih pred kojim je stajao. Nekad je on bio u „narodnom frontu” sa inim – danas je sam. Nekad je bio odgovoran SSRN-u, a danas u partikulisanom društvu, od partija može očekivati samo pritisak: „Svakoj stranci istina je strana, jer ona misli da je istina na njenoj strani” (Đ. Šušnjić). Odgovoran je samo građanima – onima koji plaćaju pretplatu. Tako kaže zakon. A građani su milioni razbacanih ostrva koje organizacije, poslovne i političke, mese kao testo, ali – ako se izigra ovaj zakon demokratija se pretvara u karikaturu. Krug je zatvoren. Igra je počela. Mission impossible? Dajmo optimizmu šansu!