Home
Komentari
Kulturna politika
Ekonomska politika
Debate
Prikazi
Hronika
Polemike
Prenosimo
 
 
Impresum
Pretplata
Kontakt
Oglašavanje
Novi broj
Prošli brojevi
Posebna izdanja
NSPM Analize
Linkovi
Debate:
Kosovo i Metohija
Srbija i Crna Gora
Srbija i NATO
Srbija među ustavima
Crkva i politika
Kuda ide Srbija?
Svet nakon 11. septembra
Istina i pomirenje na ex-YU prostoru
   
  Komentari:
Politički život
Kolumne Đ. Vukadinovića i S. Antonića
Kulturna politika
Ekonomska politika
Polemike
BiH - deset godina posle Dejtona
Savremeni svet
   
  Pregledi:
Prenosimo
Prikazi
Hronika
Ankete
   
 

KOMENTARI

Savremeni svet

 

 

Dragan Petrović

„AVNOJEVSKE GRANICE“ NA POSTSOVJETSKOM PROSTORU – ODNOSI RUSIJE I UKRAJINE

Rusija i Ukrajina sada moraju redefinisati odnose. U centru pažnje su sporazum o boravku ruske crnomorske flote u Krimu i „Veliki sporazum“ o saradnji dveju zemalja. Nova vlada Ukrajine formirana krajem 2007. godine zauzima, za razliku od ranijih u kojima su učestvovale proruske partije, lošiji odnos kako prema proruskom delu populacije i istočnoj polovini zemlje, tako i prema zvaničnoj Moskvi.

Rokovi i uslovi stacioniranja ruske crnomorske flote u Krimu definisani su posebnim međudržavnim sporazumom, koji prestaje da važi 2017. godine, a takođe zavisi od statusa krimske luke Sevastopolj (i u širem smislu od statusa Krima). U vezi s tim ekspertski timovi slažu se da je otvoreno pitanje statusa Sevastopolja jer njegova predaja od Rusije Ukrajini pravno nije bila ni izvedena do sada (Krim je barem koliko-toliko predat zahvaljujući pritisku tadašnjeg predsednika SSSR-a, inače Ukrajinca Hruščova, ali bez ovog grada). Kao ukrajinski, Sevastopolj se u međunarodnim dokumentima smatra samo u rusko-ukrajinskom tzv. Velikom sporazumu, koji prestaje da važi u oktobru ove godine. Ne bude li taj sporazum prolongiran do 1. oktobra, Sevastopolj, po većini ruskih političara i eksperata, gubi status „ukrajinskog“ grada.

Među ruskim parlamentarcima u Dumi i Senatu preovlađuje raspoloženje da se taj „Veliki sporazum“ u sadašnjim prilikama i ne sme produžiti zbog toga što ga je zvanični Kijev više puta prekršio merama vojno-političkog, kulturnog i informativno-propagandnog karaktera. Prvo, prekršen je član 6, koji govori da obe strane neće preduzimati ili podržavati bilo koje korake uperene protiv druge strane. Ali, na primer, Ukrajina od dolaska Juščenka na vlast konstantno jednostrano proglašava odluke o pitanju boravka ruske flote u Krimu bez konsultacija sa Rusijom, što bi se moglo podvesti pod kršenje pomenutog ugovora. Tako bi i namera predsednika Juščenka da uvuče Ukrajinu u NATO i time prekrši neutralnost zemlje (bez obzira na to što za to u ovom trenutku ne postoji većinska volja građana Ukrajine, budući da je oko dve trećine njih izričito protiv takvog rešenja) stavila zemlju u vojno-politički blok koji bi se našao nasuprot Rusiji.

Poslanici ruske Dume smatraju da je od formiranja nove vlade zvanični Kijev preduzeo mere koje su dovele do masovnog kršenja prava i slobode Rusa i ruskog jezičkog stanovništva, te su se na taj način stvorili uslovi za njihovu brzu asimilaciju. Tu spada i naredba o zatvaranju škola na ruskom jeziku, zabrani emitovanja televizijskih i radio emisija (ostavljena je mogućnost emitovanja u veoma malom broju slučajeva), preduzimanje kampanja za derusifikaciju (ukrajinizaciju) istočne Ukrajine i Krima (donatori su i vlade baltičkih republika), poskupljenje taksi za one koji žele da se odreknu ukrajinskog državljanstva, razbijanje nekad jedinstvene pravoslavne crkve radi stvaranja nekoliko „džepnih“ itd. Sve to zajedno predstavlja kršenje člana 12 „Velikog sporazuma“, koji govori o saradnji dveju zemalja na polju zaštite nacionalnih manjina, njihove samosvojnosti i prava na školovanje i informisanje na maternjem jeziku, očuvanja kulture i vere. (1) Državna Duma Rusije je početkom juna predložila da se postavi pitanje ukrajinskog nepridržavanja normi međunarodnog prava, naročito u oblasti obrazovanja, informisanja na maternjem jeziku i mešanja državnih struktura u poslove Ukrajinske pravoslavne crkve Moskovske patrijaršije. (2)

Još 29. oktobra 1948. godine odlukom Predsedništva Ruske Federacije Sevastopolj je bio izdvojen iz Krima i postao je zasebna teritorijalna jedinica u sastavu Ruske Federacije. Krim (tačnije krimsko poluostrvo i krimska oblast) predat je Ukrajini tek nakon šest godina odlukom Vrhovnog saveta Ruske Federacije od 5. februara 1954. godine. U ovoj odluci nije bilo reči o promeni statusa Sevastopolja. Takođe, ništa se nije pominjalo ni u odluci Vrhovnog saveta SSSR-a od 19. februara 1954. godine, ni u sovjetskom zakonu od 26. aprila 1954. godine, koji su potvrđivali odluku Vrhovnog saveta Ruske Federacije o predaji Krima. Do oktobra 1991. godine, kada se SSSR praktično raspao, Sevastopolj je u privrednoj, finansijskoj i organizacionoj sferi bio podređen neposredno Savetu ministara SSSR-a bez ikakvog uplitanja državnih organa Ukrajine.

Zastupnici stava da Sevastopolj zakonski pripada Ukrajini pozivaju se na to što poseban status ovog grada nije bio potvrđen u Ustavu Ruske Federacije. Ali u tom ustavu nije bio potvrđen posebno status nijednog grada (Moskva i dr.) zato što nije postojao takav razdeo za popis gradova sa posebnim statusom.

Drugi argument je taj što je i nakon izdvajanja Sevastopolja iz sastava krimske oblasti i predaje Krima Ukrajini gradska organizacija Komunističke partije (KPSS) bila podređena ukrajinskom odboru KPSS-a. Međutim, teško da se može status jedne partijske strukture u organizaciji tretirati do statusa državnog uređenja i time dati dokaz ukrajinskom statusu Sevastopolja.

Treći argument je Ustav Ukrajine iz 1978. godine, u kojem je u članu 77 Sevastopolj naveden kao grad u sastavu Ukrajine. Međutim, bez saglasnosti Ruske Federacije (koje faktički tada nije bilo kao samostalnog subjekta) ovu jednostranu odluku ukrajinske strane teško je proceniti kao zakonsku.

Drugi pokušaji opravdavanja današnjeg statusa Sevastopolja nisu toliko ubedljivi. (3) Stav današnjeg rukovodstva Ukrajine po pitanju ruske flote ne podudara se sa stavom stanovništva Sevastopolja i Krima. U oktobru 2007. godine omladinski politički pokret „Mi“ obavio je u Sevastopolju istraživanje javnog mnjenja. Ono je pokazalo da je 80 odsto stanovništva negativno ocenilo današnji status tog grada u sastavu Ukrajine, a 92 odsto se založilo za status ruskog grada. Svoje raspoloženje stanovnici Sevastopolja su još jednom pokazali kada su na dan Svete trojice otkrili spomenik ruskoj carici Jekaterini Velikoj. (4)

Pored toga, zamenik gradonačelnika Sevastopolja Vladimir Kazarin je predložio uvođenje trogodišnjeg moratorijuma na raspravu o povlačenju ruskih snaga iz Ukrajine. U Krimu je 2. maja počelo prikupljanje potpisa za neoročen boravak ruske crnomorske flote u poluostrvu. Akcija se nastavlja do jula, ali već tokom jednog meseca prikupljeno je više od milion i sedamsto hiljada potpisa. I to u uslovima kada najviši zvaničnici u Kijevu pokušavaju da se što brže reše te flote. Tako je 21. maja ukrajinski predsednik Juščenko zatražio od kabineta ministara da 20. jula razradi nacrt zakona o povlačenju ruske flote iz Ukrajine. Time je Juščenko „ojačao“ odluku ukrajinskog Saveta nacionalne bezbednosti i odbrane od 16. maja po pitanju sporazuma sa Rusijom o boravku ruske flote u Krimu.

Juščenko je poslednjih meseci došao u situaciju da se direktno konfrotira interesima proruske polovine zemlje i širim interesima Rusije u regionu. Za razliku od Julije Timošenko, Juščenko je direktno strateški vezan za američku politiku iako se u proteklim godinama pokazao kao odmeren i racionalan političar. (5) Juliji Timošenko nije prioritet ulazak Ukrajine u NATO iako, kao i Juščenko, traži oslonac prevashodno na zapadu. Tokom junske posete šefa NATO Kijevu došlo je do masovnih demonstracija i čak su zapaljene zastave Alijanse. (6)

Juščenko je usamljen u pokušaju da po svaku cenu uvuče zemlju u NATO, a čak se i njegova stranka u poslednje vreme dodatno osipa. Tako je i poslanik Juščenkove stranke u parlamentu Ukrajine (Vrhovna rada) i njegov kum David Žvanija, koji je pre četiri godini bio jedan od sponzora „narandžaste revolucije“, izneo u javnosti demanti da je Juščenko bio trovan tokom izborne kampanje, što je svojevremeno dobilo ogroman medijski značaj i za šta je Juščenko bio optužio svoje političke rivale. (7) Kasnije je Žvanija napomenuo da Juščenkova supruga (protivno ustavu Ukrajine) ima još uvek dvostruko državljanstvo – i američko. (8) Proruska Partija regiona kao pojedinačno najjača u Radi, kao i druge opozicione stranke (komunisti i Partija Litvinova) koje imaju samo dva poslanika manje od vladajuće koalicije Juščenko–Julija Timošenko, oštro se protive pokušajima uvlačenja Ukrajine u NATO. S obzirom na sve navedeno, u Ukrajini su sve izvesniji novi parlamentarni i predsednički izbori, verovatno već do kraja 2008. godine.

Fusnote:

1. www.vz.ru /politics/2008/5/29/172685.html

2. Glas javnosti od 5. juna 2008, članak “Rusija da raskine Ugovor o prijateljstvu”.

3. hftp: //ukrstor.com/fedorov-pravstatus.html,

www.kp.ru/daily/24099/326499

4. Politika , 16. jun 2008.

5. Koliko je Juščenko politički opredeljen i vezan za američku politiku pokazuje i osnivanje kampova u Ternopolju i drugog zasad najavljenog kod Lavova za obuku „mirnih“ revolucionara – aktivista iz Belorusije, koji treba da pokušaju da smene Lukašenka, što se sve realizuje pomoću Juščenkove organizacije „UNA-UNSO“ (Ukrajinska nacionalna asambleja – Ukrajinska narodna samoodbrana) i finansiranja čuvenog američkog NDI (Nacionalni demokratski institut) sa Medlin Olbrajt na čelu. O ovome je emisiju emitovala krajem juna beloruska nacionalna televizija na Prvom kanalu, kao i informativna agencija „Telegraf“.

6. Politika od 17. juna 2008.

7. Od srpskih glasila o ovome Glas javnosti od 3. juna, članak „Juščenko nije bio otrovan“.

8. Postoji pretpostavka da je baš Žvanija saopštio opoziciji određene podatke o sačuvanom američkom državljanstvu Juščenkove supruge, na temelju čega je poslanik Komunističke stranke Leonid Grač ovog juna zatražio od parlamenta da istraži te navode.

 

 

 

 

 
 
Copyright by NSPM