Branko Pavlović

GRUZIJA I AMERIČKI IZBORI

U poplavi političkih i svih drugih zamislivih analiza, gotovo boli odsustvo jednog jednostavnog pitanja: da li se Sakašvili konsultovao sa SAD pre napada na Južnu Osetiju? A u odgovoru na to pitanje krije se pojašnjenje celokupne svetske situacije. I nije nam potrebno da raspolažemo super tajnim transkriptima presretnutih razgovora. Dovoljno je da razmotrimo sve moguće kombinacije.

Idemo redom:

1) Nije se konsultovao. Napao je ruske trupe i upotrebio višecevne raketne bacače u razaranju gradova na svoju ruku. Naravno da to zvuči potpuno neverovatno, ali pre svega govori o tome da bi Svet u tom slučaju u liku Sakakšvilija imao posla sa ozbiljno obolelom osobom, te da bi ključna stvar bila njegova eliminacija.

2) Druga mogućnost je da se konsultovao i da su mu SAD rekle da ne napada, a da je on prenebregao savet i napao. Ovo je još manje verovatno (verovatnoća teži nuli), a Sakašvili bi u tom scenarijskom modelu bio potpuno lud.

3) Treća mogućnost je da se Sakašvili konsultovao i da je napad odobren od strane SAD. Sakašvili ni u ovom scenariju ne bi odavao utisak elementarno promišljene osobe, ali bi sasvim zamislivo bilo da se SAD koriste naivnošću svog političkog piona. Pitanje koje se nameće i koje je ključno u tzv. slučaju Gruzije je – zašto? Zašto su SAD htele da Rusija slupa gruzijsku vojsku? Zato što im je preko potrebna tema hladnog rata. Čitava koncepcija koju SAD sprovode decenijama, a čiji je duhovni kreator Bžežinski, dovedena je u pitanje razvojem situacije u Kini, Rusiji, Iraku, Iranu, Turskoj i Južnoj Americi, dok se kandidovanjem Obame pojavila pretnja da se uvidi sva pogubnost i potpuna promašenost te koncepcije. Održivost istog dosadašnjeg kursa biće moguća i u narednim decenijama samo ako pobedi Mekejn. Bez teme hladnog rata Mekejn nema noseću temu za svoju kampanju i sigurno gubi. Sa Gruzijom, hladnim ratom kao centralnom temom, Obama nema šanse da pobedi. To se vidi i po rezultatima istraživanja javnog mnjenja. Pre Gruzije, Obama je vodio za oko 8%, pre tri dana je Mekejn izjednačio na 47:47, a poslednja istraživanja govore da je prešao u vođstvo. Hladni rat je velika tema, dobro poznata biračima u SAD i daje dodatno odličan izgovor svima koji ustvari ne žele da glasaju za crnca, da se opredeljuju „ipak za Mekejna“ iz sudbonosnih razloga.

Da li su SAD u slučaju Gruzije predvidele potpuni slom na bojnom polju? – Sigurno. Da li su predvidele tako brz slom? – Verovatno ne sasvim. Da li su predvidele tako brzo priznavanje samostalnosti od strane Rusije? – Verovatno ne. Ali, ako izuzmemo iznenađenja, šta su SAD rizikovale ovim ratom? – Teritorije Abhazije i Južne Osetije? – ali, one nisu bile pod kontrolom Gruzije, time ni SAD, nikada (misli se za Gruziju u poslednjih dvesta i više godina), pa ni od 1992. godine. Neku strateški važnu saobraćajnicu? Ni nju. Rusija je prethodno već postigla dogovor o promeni trase gasovoda sa Kazahstanom i Uzbekistanom, tako da je čitav koncept koji su SAD gradile dvadeset godina o transportu preko Gruzije već bio pao u vodu. Jedini pravi gubitak je činjenica da saveznik SAD može biti napadnut, a da one nisu u stanju da mu pomognu. To je gubitak. A dobitak je mogućnost da se decenijski nastavi ista politika koja čitavim finansijsko-privrednim kompleksima omogućava ogromne zarade. Uslov je da se nametne tema hladnog rata kao centralne tema današnjice. I u tome se uspelo.

Obama je reagovao na ovaj izazov sasvim pogrešno. Izabrao je Bajdena kao potpredsednika u slučaju da on pobedi. Strah od toga da će njegovo navodno neiskustvo biti odlučujuće da izgubi izbore na temi hladnog rata, hteo je da nadoknadi Bajdenom, koji je u spoljnoj politici isto što i Mekejn, Buš, Klinton – isto što i Bžežinski. Šta uopšte znači „imati iskustvo“? Pa to znači biti saučesnik u greškama. Kada Obama insistira na tome da je Irak greška, onda bi morao da odgovori da biti iskusan znači učestvovati u pravljenju grešaka. Umesto toga, on se opredelio za povlačenje. Odgovor je stigao istog dana: Mekejn je izrazito podržao izbor Bajdena i rekao da oni već decenijama dele iste stavove, dok je njegov štab napao Obamu da laže birače kada govori o nekim promenama i da se to vidi po izboru Bajdena koji je potpuno uključen u kreiranje spoljne politike SAD .

U toj situaciji, jedini logičan odgovor Obame bila je Hilari Klinton. To je mogao da pravda potrebom ujedinjenja Demokratske stranke i da pokaže širinu neostrašćenog čoveka, a da pritom ne bude izložen napadima da je odustao od promena.

Tako, po svoj prilici, promena u SAD neće biti, ali će se Svet dalje ubrzano menjati. U narednih 10 godina snažno će se razvijati i Kina i Indija i Rusija, sukobi oko nafte u centralnoj Aziji biće sve žešći, a crnci će, unutar SAD, prvo ući u političku apatiju, a zatim će se sve više javljati njihovi radikalizovani elementi. Kada jedan sistem odbije da se menja on se zakonito urušava. Pitanje je samo: sa ili bez svetskog sukoba.