Aleksandar Pavić

IŠČITAVANJE NATO-LEVICE

(Odgovor Vladanu Milanku)

Evo i ja bih ovom prilikom, poput Vladana Milanka, želeo da se zahvalim NSPM-u na njegovom „liberalizmu“, tj. na tome što je otvorio svoje strane svim mogućim političkim stanovištima u Srbiji, u čemu je zaista jedinstven i neponovljiv.

Ali, neko će reći, čitajući Milankov tekst, da se on uopšte nije zahvalio NSPM-u, već samo konstatovao tu njegovu već pomenutu „liberalnost“. Međutim, šta ima veze, pošto Milanko „navodi“ stvari kojih u mom tekstu i nema – što on, na kraju i priznaje, jer, kao i svaki ideološki poklonik, bolje čita „između redova“, tj. „iščitava“ kako kaže, nego što čita same redove, znajući bolje i od autora šta je ovaj „stvarno hteo da kaže“ – što onda ja ne bih izmislio i ovaj, istina nebitan momenat iz njegovog teksta?

Ipak neću. Milanko se, dakle, nije zahvalio NSPM-u. A bilo bi i licemerno s njegove strane, ili, da upotrebim njegovu terminologiju, „čisto pokvarenjaštvo“, s obzirom da bi, da ima i gram vlasti, taj isti NSPM verovatno zabranio, bar dok se njegovi urednici ne „prevaspitaju“ (ustvari, nije li bar pomalo „pokvareno“ to što Milanko uopšte i koristi strane NSPM za bilo kakvo oglašavanje, jer se tu „pornografski“, da opet upotrebim njegov rečnik, meša sa svima na mestu gde su svi politički stavovi „na gomili“, gde se vode debate u koje on ne veruje, s obzirom da smatra da su razlike između levice i desnice „nepremostive“?). Mada, Milankov tekst nije jasan u smislu da li je pre za opciju „prevaspitavanja“ ili Staljinovih čistki. Verovatno bi zavisilo od slučaja do slučaja, shodno proceni ideološke komisije koja bi, za razliku od LDP-ovskog „život je zakon“, „istinski“ znala šta je „zakon“, tj. šta je jedini ispravan put, jedina legitimna neupitnost pred kojom i život i istorija i nacija i Biblija i majka i otac i vazduh i voda padaju u vodu: ideologija. I to onako kako je komisija tumači. Što je čak i veća arogancija nego arogancija sa kojom sadašnji Zapad opravdava „humanitarna bombardovanja“.

Ali ta srodnost u aroganciji nije ustvari ništa čudno. Jer Milanko i NATO-globalisti imaju mnogo toga zajedničkog. Prvo, i jedni i drugi su, razume se, globalisti. Drugo, i jednima i drugima je glavni neprijatelj – nacionalizam. I to nije „isčitavanje“, to je sam Milanko napisao.

I tu dolazimo do glavnih problema. Prvo, NATO-globalizam i ono što Milanko zastupa suštinski se ne razlikuju. Jer, za NATO-globalizam, „kapitalizam“ je samo usputna stanica ka uspostavljanju jednog robovlasničkog „novog svetskog poretka“ kojim će zbilja upravljati „vladari iz senke“, jedna „svesna“ nadnacionalna elita. Nije kapitalizam slučajno u krizi, on je namerno gurnut ka provaliji od strane njegovih najmoćnijih „propovednika“. Ko ne veruje, neka samo malo prouči kako je nastala sadašnja kriza finansijskih tržišta, kako je u roku od nekoliko dana uništena jedna od najstarijih američkih investicionih banaka, i neka samo obrati pažnju na munjevitu brzinu kojom je, tokom baš ove, 2008, američka bankarska industrija de fakto nacionalizovana.

Drugo, i sam pojam klasične „levice“ i „desnice“ – kao što je već pre nekog vremena primećeno, savršeno dobro služi svim globalističkim porobljivačima da trajno zaoštre politički diskurs i odvrate pažnju većine od suštine – da su i „levica“ i „desnica“ (onako kako ih najmljeni mediji definišu) na vlasti podjednako dobre sluge vladara iz senke, i da savršeno obavljaju posao „zavadi pa vladaj“.

Treće, iste ove elite koje uništavaju kapitalizam pokušavaju da unište ne nacionalizam već nacije, poturanjem raznih „nacionalista“ tipa Miloševića (u izdanju pre Haga), Sakašvilija, Tuđmana. Izetbegovića i sličnih, kako bi nacionalno što više ogadili običnom narodu. A zatim ili poturaju ili koriste naivna pera poput Milankovog da saopšte svetu da je danas glavni problem, od svih problema na svetu – nacionalizam (a samim tim i nacija).

Ipak nisam voljan da učitavam Vladanu Milanku i motive. Polazim sa stanovišta da iskreno veruje u ono što piše – a žar i lakoća s kojima se sa političkih prebacuje na seksualna pitanja ukazuju da je ipak reč o spontanosti (a činjenica da je i on progutao priču da su neki spoljni ekstremisti – „inspirisani varvari“ – organizovali napad na Svetski trgovinski centar govori i o njegovoj naivnosti). I zato moram da ukažem na to da, hteo-ne-hteo, Milanko tim svojim stavom obavlja veliki posao za NATO-globaliste upravo ovde u Srbiji. Jer, i oni misle da je glavni problem u Srbiji nacionalizam (tj. srpska nacija), i zato tako lepo i sarađuju sa srpskim titoistima i njihovom nevešto prerušenom decom na projektu porobljavanja ovog prostora.

A pošto zastupa to stanovište, moram da mu ukažem na još nešto što u mom tekstu ne piše između redova, gde mu je pažnja uglavnom usmerena, već u samim redovima. Dakle, jasno je u njemu napisano da sa okorelim titoistima nema kompromisa. Ko god želi da na ovim prostorima nastavi borbu protiv „velikosrpskog hegemonizma“, a da prethodno ne porazi sve druge okolne nacionalizme, s njim pomirenja nema i ne može da bude. On je, jednostavno, saradnik okupatora – i austro-ugarskog, i nemačkog, i titoističkog, i natovskog.

Pritom, ono što ne ulazi u Milankovu ideološku računicu je da postoji i sledeće stanovište: da saznanje da je čoveku prvi biološki identitet posle porodičnog nacionalni, nužno ne znači da nekakav „nacionalizam“ treba da bude cilj sam po sebi, a pogotovu ne povratak na to „kako su naši stari živeli“ (opet to Milankovo „iščitavanje“ onog što nema). Svaki čovek mora da zna šta jeste, i da to voli i ceni (što se, na nivou nacije, zove briga za nacionalno, a ne nacionalizam) a na osnovu toga mu je posle lako da zamisli neku sledeću stepenicu, neku zajedničku borbu u koju će moći da se ugradi (svesno i slobodno, a ne kao puki objekat „nužnosti“), recimo međunarodnu borbu ka uspostavljanju jednog drugog globalizma, zasnovanog na duhovnim vrednostima. Kao što je Milankov (ali i NATO-ov) globalizam materijalistički, tako je ovaj – duhovan. Dakle, nacija bi u tom poretku bila jedna od cigli jedne mnogo veće građevine. Recimo, nove verzije romejskog carstva, obnovljenog ruskog carstva, ili nečeg sličnog, što trenutno ne može ni da se zamisli, a koje bi inspirisalo uspostavljanje ako ne istih a onda sličnih tvorevina širom sveta, zasnovanih na ravnoteži svetovnog i duhovnog (dvoglavom orlu u vizantijsko-pravoslavnoj državnoj teoriji, drugim simbolima u drugim). Jer, jasno je da, kao što u svim zemljama ima japi-potrošača koji dele iste vrednosti, kao što ima i NATO-staljinista, ima i bogotražitelja. I, što je veća planetarna kriza, to kontrast između njih postaje zaoštreniji.

I tu skoro da se slažem sa Milankom – s tim što je reč ne o borbi između konstruisane „levice“ i „konstruisane“ desnice, već o borbi između carstva Duha i carstva (materijalističkog) Ćesara – razlike su stvarno nepremostive. Zašto „skoro“? Pa, ne bih bio poklonik duha ako ne bih verovao u mogućnost preobražaja (ne prevaspitavanja) u svakom čoveku. Čak i čoveka poput Milanka, koji smatra da je u nekoj ljudski-inspirisanoj ideologiji našao „konačnu i neupitnu istinu“.

Samo, ako je stvarno tako, hajde već jednom da vidimo dokaz tih tvrdnji na delu, a ne samo na papiru. Dakle, ako Milanko uspe da se za trenutak odlepi od nacionalizma kao neprijatelja broj jedan i istinski se posveti klasnoj borbi (tj. ako nije samo običan NATO-staljinista), voleo bih – a sigurno nisam jedini – da u današnjoj, tranziciono ojađenoj Srbiji prvo locira pa onda i organizuje proletarijat, koga bi trebalo da ima na pretek. Da ih, bar kao njihov ideolog (jer baš i ne odaje utisak pripadnika proleterijata), klasno osvesti i nauči ih šta su im istinski klasni interesi, i ko su im današnji klasni neprijatelji u Srbiji (valjda na prvom mestu oni koji drže kapital u svojim rukama, a ne osiromašeni i obespravljeni „nacionalisti“). Ako pokaže da je u pravu on (dakle, da ideologija ima pokriće i u životu), a ne Šumpeter, koji je utvrdio da svaki pripadnik radničke klase ipak prvenstveno teži ka tome da i sam pređe u srednju klasu, ili, na primer, Vladika Nikolaj, koji smatra da običan srpski čovek na prvom mestu želi slobodu, siguran sam da će pobrati ako ne čestitke a ono bar poštovanje mnogih – čak i onih koje bi poslao na „prevaspitavanje“ ili počistio kad bi mogao. Čak i ako smatraju da i tu radi posao za NATO.

A, ako ne pokaže, onda ćemo morati da se zadovoljimo njegovim zanimljivim filmskim prikazima i polemikama, na ovim i sličnim „pornografskim“ stranama. Što ni samo po sebi nije loše.

25.08.2008.