Home
Komentari
Kulturna politika
Ekonomska politika
Debate
Prikazi
Hronika
Polemike
Prenosimo
 
 
Impresum
Pretplata
Kontakt
Oglašavanje
Novi broj
Prošli brojevi
Posebna izdanja
NSPM Analize
Linkovi
Debate:
Kosovo i Metohija
Srbija i Crna Gora
Srbija i NATO
Srbija među ustavima
Crkva i politika
Kuda ide Srbija?
Svet nakon 11. septembra
Istina i pomirenje na ex-YU prostoru
   
  Komentari:
Politički život
Kolumne Đ. Vukadinovića i S. Antonića
Kulturna politika
Ekonomska politika
Polemike
BiH - deset godina posle Dejtona
Savremeni svet
   
  Pregledi:
Prenosimo
Prikazi
Hronika
Ankete
   
 

KOMENTARI

Politički život

 

 

 

Aleksandar Pavić

IMA LI U SRBIJI PRAVIH KOMUNISTA? ANTI-FAŠISTA?

Pitanje u naslovu je, naravno, retoričko, pošto je odgovor više nego jasan - nema ih. Tačnije, ima ih, ali oni svakako nisu među onima koji se za to najglasnije izdaju, ili se vode kao njihovi baštinici, „elita“ koja je izrasla na tekovinama NOB, i koja sada upravlja brodom koji tone.

I nikad ih među „elitom“ nije ni bilo, bar ne posle titoističkih čistki 1930-ih i 1940-ih. Od tada u Srbiji, čast vrlo retkim izuzecima, u vrhu institucija imamo samo titoiste koji se predstavljaju za komuniste i anti-fašiste. I, razume se, njihovu decu, koja se izdaju za "kapitaliste", "pro-evropljane", pa čak i "demokrate" (sa malim i velikim "d").

 

Da u Srbiji danas imamo komuniste a ne titoiste, već bi se uveliko govorilo - tj. ne samo govorilo već i činilo - protiv razbojničke "privatizacije" koja je u Srbiji sprovedena tokom poslednjih 15-ak godina, a već bi se i uveliko dizao glas da se "tajkunska" imovina mora nacionalizovati. Ustvari, da su oni i njihovi očevi to zašta se izdaju, nikad do takve „privatizacije“ ne bi moglo ni da dođe.

 

A da u Srbiji imamo anti-fašiste, ne bi nam anglo-američki ambasadori pravili vlade.

 

I, pitamo se sada, gde su svi ti nazovi-komunisti/anti-fašisti, ti nosioci Partizanskih spomenica i njihova biološka i duhovna deca? Gde je taj revolucionarni žar iz 1940-ih koji se tako raskošno ispoljio kada je Srbija bila na kolenima, kada se, uz pomoć Britanaca i tenkova Crvene armije, sa oreolom "oslobodilaca" nacionalizovala imovina "eksploatatora", "kulaka", "saradnika okupatora" itd, a optuženi bez suda bacani u tamnice, streljani ili izgnani iz "civilnog društva"?

 

Ili je po sredi ipak bilo samo ono staro "bolje naše nego vaše, naši vaše nadigraše"?

 

Povremeno, tj. i ne tako povremeno već još uvek poprilično često, čujemo razne likove koji iznova veličaju "veličanstvenu" NOB, i borbu protiv raznoraznih "kvislinga" – bez toga da su, naravno, i sami spremni da nešto slično danas povedu. Ali, primetno je da se tu "socijalna komponenta" nekako izostavlja ili zapostavlja. Nešto se više mnogo ne govori u istom dahu o NOB i "klasnoj borbi" koja je, razvlašćivanjem "izrabljivača" (tj. predratnih kapitalista), trebalo Srbe i ostale Južne Slovene da uvede u raj pravednog društva. Možda zato što su "drugovi" i njihova deca postali ta "nova klasa". Naši vaše nadigraše. Drugim rečima, svaka revolucija je uglavnom samo izgovor za otimačinu.

Kao i 1945. Kao i 2000.

 

Isto važi za "anti-fašizam", koji se trenira samo retorički, ili na zaista retkim slučajevima domaće radinosti, dok se na prijeme kod onih koji haraju po Iranu, Avganistanu, Kosovu i šire se ka Rusiji - obavezno ide.

 

Ali, hajde ipak da damo svima na "socijalno odgovornoj" i ostalim "levicama" još jednu priliku da se izjasne:

 

Po čemu su današnji "kapitalisti" bolji, legitimniji ili moralniji od onih predratnih, čija imovina do dan-danas nije vraćena?

 

Da li je Srbija danas pravednija nego što je bila 26. marta 1941?

 

Da li su današnji anglo-američki zločini ne samo u Srbiji već širom sveta "blaži" od nemačke agresije iz doba Drugog svetskog rata? (Ovde obavezno imati na umu dugoročne, genocidne efekte municije sa osiromašenim uranijumom.)

 

Da li postoji razlika između svih vlada posle 2000. - uključujući i ovu, skrojenu dobrim delom od strane stranih ambasadora - i Nedićeve vlade?

 

Ako su odgovori na oba pitanja pozitivni, obrazložite.

 

Ako su odgovori, pak, negativni, šta nameravate da po tim pitanjima uradite?

 

Ili opet čekate instrukcije nekog austrougarskog kaplara?

 

Ali zašto se uopšte baviti time da li u Srbiji ima komunista i/ili anti-fašista ili nema? Pa zato što je cela sadašnja srpska realnost obojena tom himerom i njenim razvalinama, koje prete da se stropoštaju ne samo na sve nas, već i na sve vekove srpske istorije uopšte. Pod tom lažju Srbija živi još od 1945, i zato se ništa ne pomera na bolje. Zato srpska realnost i dalje liči na "priču koju je ispričao idiot, punu buke i besa, bez ikakvog značenja". Zato što se teze neprekidno menjaju, a istina zatrpava što je dublje moguće. Jer ona ne odgovara osmom putniku koji se uselio u Srbiju pre više od 70 godina i koji se, u međuvremenu, i te kako namnožio. I ne samo namnožio, već i mutirao, prerušio se u hiljade kostima - "demokratske", "građanske", "pro-evropske", "poslovne", "menadžerske", ničući na humusu srpske nesreće i poraza. Zato cela srpska svakodnevica liči na virtuelnu realnost – jer ona to i jeste. Sve je laž što je iz laži izniklo, i tu nema promene dok se izvorna laž ne iskoreni.

 

Za kraj, silazeći sa "ideološkog" terena - mada tu očigledno nikakve ideologije nikad nije ni bilo, treba reći i ovo.  Da je volja za istinskim "nacionalnim pomirenjem" postajala sve ove godine, bar od pada Berlinskog zida, ali da postoji i sad - oteto bi se vratilo, svi bi ravnopravno učestvovali u privatizaciji (naravno, samo onoga što treba da se privatizuje), svi nepravedno osuđeni, zatvoreni ili streljani u poslednjih 70-ak godina bili bi istinski, a ne samo na rečima rehabilitovani, kosti generala Dragoljuba Mihailovića i svih ostalih znanih i neznanih junaka čiji se grobovi znaju ili ne znaju bile bi otkopane i dostojno sahranjene, i svuda, na svim grobovima, i "levim" i "desnim", pisalo bi nešto poput onoga što je i Franko dao da se postavi po okončanju Španskog građanskog rata: "Svi su oni dali svoj život za Srbiju".

 

Ali zato je Španija tamo gde jeste, kao i Srbija.

 

Ipak, nikad nije kasno - dok kasno ne bude bilo. Tj. do nekog novog "nadigravanja". Jer, nikad nijedan skelet nije večno ostao u ormaru.

 

4. jul, 2008.

 
 
Copyright by NSPM