Home
Komentari
Kulturna politika
Ekonomska politika
Debate
Prikazi
Hronika
Polemike
Prenosimo
 
 
Impresum
Pretplata
Kontakt
Oglašavanje
Novi broj
Prošli brojevi
Posebna izdanja
NSPM Analize
Linkovi
Debate:
Kosovo i Metohija
Srbija i Crna Gora
Srbija i NATO
Srbija među ustavima
Crkva i politika
Kuda ide Srbija?
Svet nakon 11. septembra
Istina i pomirenje na ex-YU prostoru
   
  Komentari:
Politički život
Kolumne Đ. Vukadinovića i S. Antonića
Kulturna politika
Ekonomska politika
Polemike
BiH - deset godina posle Dejtona
Savremeni svet
   
  Pregledi:
Prenosimo
Prikazi
Hronika
Ankete
   
 

KOMENTARI

Savremeni svet

 

Pi-Bi-Es (SAD)

Bil Mojers i Majkl Vinšip (Bill Moyers and Michael Winship)

Ipak je nafta bila razlog za napad na Irak

Ne, ne, govorili su nam, rat u Iraku nije zbog nafte. To je cinično i pojednostavljeno, rekli su. To ima veze sa terorom, Al kaidom, rušenjem jednog diktatora, širenjem demokratije i našom zaštitom od oružja za masovno uništavanje. Ali, jedan za drugim, ovi izmišljeni izgovori izgoreli su u dimu, vatri i pepelu. I sada je konačni saldo – zapravo konačni saldo. Sve je to bilo zbog nafte.
 
To je rekao i Alan Grinspen prošle jeseni. Bivši šef Federalnih rezervi, tada već u bezbednoj penziji, poverio se u svojim memoarima: „Svi znaju da je rat u Iraku većinom u vezi s naftom.“ To je dodatno obrazložio u intervjuu sa Bobom Vudvordom iz Vašington posta: „Da je Sadam Husein bio na čelu Iraka, a da ispod tog peska nije bilo nafte, naša reakcija prema njemu ne bi bila toliko jaka kakva je bila u Prvom zalivskom ratu.“
 
Takođe, setite se da je, nedugo posle invazije, zamenik Donalda Ramsfelda (1) Pol Volfovic novinarima izjavio da je rat naš jedini strateški izbor. „Praktično nismo imali nikakve ekonomske opcije kada je reč o Iraku“, objasnio je, „jer ta zemlja plovi na moru nafte.“
 
To podseća na lik Danijela Plejnvjua, monstruoznog naftnog tajkuna iz filma Biće krvi . Polulud, on uzvikuje: „Imamo ceo okean nafte pod našim nogama!“ a zatim dodaje, „niko ne može da dođe do nje osim mene.“
 
Nije ni čudo što su američke snage čuvale samo ministarstva nafte i unutrašnjih poslova u Bagdadu, čak i kada su pljačkaši harali po muzejima i iznosili antikvitete koji nemaju cenu. Bili su tu da osiguraju da niko drugi do – pogodite ko? – ne može da dođe do nafte.
 
Evo nedavnog naslova iz Njujork tajmsa : „Ugovori sa Irakom otvaraju vrata povratku naftnih giganata.“ A zatim: „Četiri zapadne kompanije su u završnim fazama pregovora ovog meseca, o ugovorima koji bi im omogućili povratak u Irak, 36 godina pošto su izgubili svoje naftne koncesije u nacionalizaciji, kada je Sadam Husein uzeo vlast.“
 
I to vam je to. Posle dugogodišnjeg izgnanstva „Ekson-Mobil“, „Šel“, „Total“ i „Britiš petroleum“ vraćaju se u Irak, i to na krilima ugovora bez nadmetanja. Istih povoljnih ugovora kakvi su dodeljivani kompanijama „Haliburton“, „Kelog-Rut-Braun“ i „Blekvoter“ – ugovora koji se dobijaju samo ako imate prijatelje na visokim položajima. A ti ratni profiteri imaju prijatelje na veoma visokim položajima.
 
Vratimo se unazad nekoliko godina, u devedesete, kada je građanin Dik Čejni predvodio veliku energetsku kompaniju „Haliburton“. Tada je saopštio naftnoj industriji sledeće: „Do 2010. biće nam potrebno dodatnih 50 miliona barela dnevno. A odakle će ta nafta da dođe? Mada mnogi regioni u svetu nude velike mogućnosti u pogledu nafte, Bliski istok, sa dve trećine svetske nafte i najnižim troškovima još uvek je mesto gde se najveća nagrada nalazi.“
 
A sada ubrzajmo traku do Čejnijevih prvih, poletnih dana u Beloj kući. Naftnoj industriji i drugim energetskim konglomeratima dati su ključevi zadnjih vrata Bele kuće, posle čega su njihovi direktori i lobisti počeli redovno da dolaze na sastanke sa starim prijateljem, a sada potpredsednikom SAD, Čejnijem. Sastanci su bili tajni, uz stroge mere bezbednosti, ali, kako smo izvestili još pre pet godina, među dokumentima koji su isplivali sa nekih od tih sastanaka bile su mape iračkih naftnih polja, kao i spiskovi kompanija koje su tražile pristup istima. Konzervativna grupa Đudišal voč (Judicial Watch) i Sijera klub (2) (Sierra Club) podneli su tužbu u nastojanju da saznaju ko je prisustvovao tim sastancima i o čemu se razgovaralo, ali se Bela kuća borila sve do Vrhovnog suda da bi sprečila medije i javnost da saznaju celu istinu.
 
Razmislite o tome. Ti tajni sastanci odvijali su se šest meseci pre 11. septembra, dve godine pre nego što su Buš i Čejni napali Irak. I mi još uvek ne znamo šta je bila njihova tema. Ono što znamo jeste da je naftna industrija ta koja ubira uvećane profite ovih dana. Bilo bi smešno da nije toliko bolno setiti se da je nekadašnji navijač napada na Irak – medijski mogul Rupert Murdok – jednom prilikom rekao da bi uspešan rat na tom prostoru doneo naftu po ceni od 20 dolara za barel. Poslednji put kada smo proverili, cena je bila preko 140 dolara za barel. Gde si, Ruperte, kada treba proveriti činjenice i podsetiti se na stare prognoze?

Na saslušanjima pred Kongresom prošle sedmice Džejms Hansen, klimatski naučnik NASA, koji je pre tačno dvadeset godina upozorio Kongres i svet o opasnostima globalnog zagrevanja, uporedio je direktore velikih naftnih kompanija sa duvanskim mogulima koji su poricali da nikotin uzrokuje zavisnost i da postoji veza između pušenja i raka. Hansen, koga Bušova administracija neprekidno pokušava da ućutka, kaže da bi tim baronima crnog zlata trebalo suditi za zločine protiv čovečnosti i prirode zbog njihovog protivljenja naporima da se zaustavi globalno zagrevanje.
 
Možda bi te povoljne ugovore u Iraku trebalo dodati njegovom spisku predloženih tužbi. Njihova cena je veoma visoka. Četiri hiljade mrtvih američkih vojnika, desetine hiljada ranjenih, stotine hiljada mrtvih i osakaćenih Iračana, plus pet miliona raseljenih, uz cenu koja će iznositi više biliona dolara. Politički analitičar Kevin Filips ističe da je Amerika postala tek nešto malo više od „snage za obezbeđivanje energenata“, čineći sve radi pristupa skupocenim gorivima, nemajući obzira prema tuđim životima ili samoj planeti. Ponovo podsećamo na Danijela Plejnvjua iz Biće krvi . Njegova žudnja za naftom došla je po ceni njegovog sina i njegove duše.

27. 6. 2008.
 
(Bil Mojers je upravni urednik, a Majkl Vinšip viši scenarista u nedeljnom političkom programu „Bil Mojers džurnal“, koji se prikazuje petkom uveče na američkoj javnoj TV mreži Pi-Bi-Es.)

Fusnote:

1. Tadašnjeg američkog ministra odbrane – prim. prev.

2. Jedna od najpoznatijih američkih organizacija za očuvanje životne sredine – prim. prev.

 

 

 

 

 
 
Copyright by NSPM