Vladan Milanko

SAMO-PREVAZILAŽENJE I PORNOGRAFIJA: RECEPT S DESNA

Dovoljno dugo je na naslovnoj stranici NSPM-a (čijoj liberalnosti - liberalnosti u pravom smislu - izgleda nema kraja, pa se na njoj nalaze i tekstovi kao što su ovi koje ja pišem, što bi bilo nezamislivo kad bi se, na primer, radilo o stranici Peščanika ) stajao jedan tekstualni pornografski krpež Aleksandra Pavića pod naslovom “Može li levica već jednom da prevaziđe sebe” (zašto “pornografski krpež” – ubrzo će biti pojašnjeno). Dovoljno dugo, da bi se na isti morala obratiti pažnja. Zaista, čin je nemilosrđa što niko drugi do sada nije obratio pažnju na jedan takav iziritirani usklik kakav je: “Može li već jednom...”. Pa je stvar dobrog vaspitanja na njega odgovoriti.

“Može li levica već jednom da prevaziđe sebe?” – sugeriše da je krajnje vreme da se levica samo-prevaziđe, a recept za isto, u maniru instant-uputstava koja cirkulišu od kada smo “prestali da živimo u ideološko doba” i od kad je sve postalo “samo stvar tehnike”, nudi dotični Pavić. Zdravorazumski, tu se kaže da treba da (“već jednom”) prevaziđemo ideološke nesporazume i da “shvatimo kako stvari stvarno stoje”, pa da se onda zajedničkim snagama obračunamo sa mrskim neprijateljem, tj. onim što se inače naziva “Zlo sa Zapada”. Treba zapaziti da se, osim pozivanja na “pravo stanje stvari”, u ovom instant-priručniku za samo-prevazilaženje, dosledno prati moda samo-prevazilaženja koju imamo još od kad je Tibet ušao u modu, a to je bilo davno.

“Daj da se ne svađamo, daj da vidimo da smo svi od iste majke”, hoće reći, “od majke Srbije”, pa da onda, iščitava se dalje iz Pavićevog krpeža, “zajedno udarimo kako po stranom tako i po domaćem neprijatelju”. Ne kaže on ovo ovim rečima, ali koga ne mrzi, može da pročita njegov tekst i da vidi da moja poentiranja ne odudaraju po smislu od onoga što Pavić piše.

A tog “zajedničkog udaranja po neprijatelju” verujem da je mnogima do sada bilo više nego dosta. Malo-malo, pa prevazilazimo razlike i udaramo po neprijatelju. Malo-malo, pa nam neko, kao da smo baš potpuni idioti, nesposobni da sami mislimo za sebe, kaže “ostavite se tog filozofiranja, i vratite se onome što nam je svima zajedničko”. Naravno, najlakše to ide kad nam se ispostavi zajednički neprijatelj. Kad je tu mrski nam neprijatelj, onda odbacujemo sve što smo, u našim grešnim razmišljanjima, uobražavali, i hvatamo se jedni drugih. Zato sam i nazvao ovo što je Pavić pisao “pornografskim krpežom”. Pornografskim, jer u pornografiji se prevazilaze sve razlike i ide se po principu ko-koga-dohvati-a-glavno-je-da-smo-svi-na-gomili. Krpežom, zato što mnoge stvari koje se izgovaraju sa Pavićevog mesta, mesta jednog tradicionaliste, desničara, partikulariste ponosnog na nacionalne tekovine itd. sasvim lepo idu, ruku-pod-ruku, sa nečim čemu se on, makar nominalno, suprotstavlja.

Naime, kada u petom pasusu svog krpeža Pavić govori o ideologijama koje su nam zamaglile put ka izvornom (tu se poziva na Franka koji je odao počast svim Špancima, makar oni bili i komunisti), Pavić kao da progovara iz nekog LDP pamfleta, u kom se kaže da “ima nešto što je neupitno ispod ideoloških prikaza”. “Život je zakon”, zašto onda ne bi i kulturni, nacionalni itd. koreni bili zakon. Na kraju, da se vratimo pornografiji, zašto materica ili muški polni organ koji je oplođuje ne bi bili zakon? Ovako ili onako, od njih sve potiče. Svako ko je rođen morao je da bude začet, pa bi to bilo možda čak najneupitnije, da se oni postave kao ovakav “zakon”.

A, kako se kaže, “zakon je zakon”, i ko ga se ne drži bolje da ga nema. Tako se ponovo vraćamo na neprijatelje, one koji nas obmanjuju, koji nas razdvajaju. Nije li ovo zahtev za multikulturalnošću, za “nacionalnim oazama”, kakav nam se servira sa Zapada? “Pustite nas da živimo kako mi hoćemo, kako su naši stari živeli.” Nije li sam zahtev za izvornim nešto što ne samo da nikako ne subvertira onog koga se tu označilo kao neprijatelja, već je, kao takav, i došao baš od tog “neprijatelja”? Nisu li Palma i SPS, otvorenom podrškom EU, ne “okrenuli list”, već bili dosledni igranju uloga za Zapad? Igranju za Zapad uloga koju je Zapad namenio Srbiji. Da bi Zapad bio Zapad, mora da ima svoje protivnike, svog neprijatelja. Tu ulogu u Srbiji još uvek igraju SRS i mnogi drugi, ali su SPS-u i Palmi dodeljene nove uloge. Zapad deli uloge, a mi ih za njih igramo, da bi oni bili oni spram naših uloga. To je poenta koja se nalazi u jednom tekstu Ljiljane Smajlović, a koja se ne može naglasiti dovoljno po tome koliko je aktuelna. Ljiljana Smajlović kaže: “Nije, naravno, ni zasluga ni krivica Radovana Karadžića i Ratka Mladića što je srpski nacionalizam do dana današnjeg opstao uprkos porazima. Nacionalizma će biti sve dok bude nacionalnih država: većina sveta se slaže da od Amerikanaca na planeti nema ni većih patriota, ni većih nacionalista.”

Kao što je i slučaj sa ovome srodnim slučajevima, sa opscenim seksualnim ritualima Kabale spram “čistunačkog” Talmuda, kao što crne satanističke mise stoje spram katoličanstva, anti-zapadnjaštvo je suplement na kom se per negativum ispostavlja identitet samog Zapada. Na primer, o anti-zapadnjaštvu u njegovom najčistijem i najekstremnijem obliku, terorizmu, Alan Badju piše: “Ispod onog što je imenovano kao ‘terorizam', oni koji se najnasilnije opiru ovoj hegemoniji brutalnog Zapada, za koji je ‘demokratija' duhovni ornament, nalaze se oni koji su, zapravo, deo toga istog. Nekoliko nihilističnih kriminalaca su, naslepo, pobili hiljade građana Njujorka. Ovaj masovni zločin je pravi predstavnik savremene patologije. To je hladni mizanscen jednog klišeiziranog motiva: gnev inspirisanog varvarizma protiv zadovoljnog imperijalizma. Američka vojska i teroristi ponovo igraju staru i krvavu istorijsku scenu civilizacije okružene divljacima.” Badju u borbi anti-zapadnjaštva i pro-zapadnjaštva vidi tek gladijatorske igre, koje se izvode pred nama da bi nam skrenule pogled - sa čega? Mi igramo varvare, da ne bismo videli - šta?

Pavićev tekst na to daje odgovor. Nervoza s kojom istupa Pavić kada traži da se već jednom samoprevaziđe levica govori samo i jedino u korist levice, kao mesta u današnjem političkom diskursu, jedinog sa kog se može, kako je Ljiljana Smajlović to uradila, videti glavni problem, što je nacionalizam. Nije samo kapitalizam u krizi, u krizi je i nacionalizam koji je verni sluga i dežurni oponent, poručen, izrađen i isporučen baš po meri kapitalizma. Nacionalizmom se amortizuju vrtlozi kapitalizma, čine se lakšim za podneti, ako osim “danas si lav/ovca sutra si ovca/lav” kapitalizma imamo i nacionalni ponos, jedinu tačku izvesnosti u neizvesnom svetu današnjice. Zato nervoza sa kojom se danas sa svih strana istupa sa zahtevom da se već jednom ostavimo levice nedvosmisleno upućuje na zaključak da smo na pravom tragu.

Iz ovoga sledi da:

1. Primer kao što je Pavićev jeste primer poziva ne samo na to da pristanemo na podeljene karte i igramo kako nam se kaže da treba da igramo (kao sparing-partneri Zapadu), već još od nas traži da u tome i uživamo, da na to budemo ponosni. Što je, naravno, potpuno neprihvatljivo.

2. Primer kao što je Pavićev jeste primer krajnje ciničnog poziva na “prevazilaženje razlika” u kom samo jedna strana efektivno treba da prevaziđe razlike (jer druga strana već stoji na “istinitim i zato neupitnim pozicijama”); levica bi u tom prevazilaženju trebala da postane ništa drugo do desnica. Što je, naravno, po definiciji levice neprihvatljivo.

3. Primer kao što je Pavićev jeste primer lukavstva koje seže do čistog pokvarenjaštva, koji inače odlikuju desnicu, sa kojim se onda traže saveznici i istomišljenici na “levici” koji bi se mogli ubediti u “nužnost” takvog savezništva (pa se Pavić obraća Mariu Kaliku koji piše za magazin Pečat , čiji je urednik prvomajsko izdanje posvetio pravoslavnom uskrsu, a ne prazniku proletera, i koji je, čak, urnebesno svoj uvodnik tog broja završio sa: “srećan prvi maj, Hristos voskrese”). Tu se traži od nas da pod svojom zastavom (pod zastavom levice) radimo za desnicu. Apeluje se na istorijske okolnosti, na “pravo stanje stvari”, iz kojih neki levičari (ili “levičari”) apstrahuju izvesnu “istoričnost”, pa se mirne duše kaže da su ti savezi “neophodni”, iako uopšte nije potrebno odmaći se dalje od istorije (čak iako je to odmicanje više nego poželjno radi daljeg promišljanja problema) da bi se jasno videlo da takvi savezi jesu oni savezi koji su istorijski, bez izuzetka, podbacivali. Od Oktobarske revolucije u najmanju ruku su učinili jedan po značenju ambivalentan čin (sve do staljinovih čistki ništa se stvarno nije promenilo), od Kube se sada pravi država sa “uređenjem po kineskom modelu”, Kina je već davno odustala od svih pretenzija na socijalnu pravdu, a Titova Jugoslavija, u kojoj se, takođe, pravilo mnoštvo raznih kompromisa, proizvela se u haos kojem još uvek svedočimo. Čak je istorijska pouka to da su kompromisi vodili levicu u propast.

3.a. Iz ovoga sledi da sada levica treba da pokuša sa nečim drugim, sa nesklapanjem saveza i sa nepravljenjem kompromisa. Iz ovoga, pak, sledi da je zamislivo da levica danas može da a.) pod tuđom zastavom ostvaruje svoje ciljeve, ali je neprihvatljivo da b.) pod tuđom zastavom ostvaruje tuđe ciljeve ili da c.) pod svojom zastavom ostvaruje tuđe ciljeve.

3.b. Kao što, lakanovski, nema seksualnog odnosa (zato što muškarac uvek želi ne ženu već ono što on pogrešno misli da ona jeste ili što bi on voleo da ona bude, ali nije), tako nema ni odnosa između levice i desnice. Ova analogija ovde je odgovarajuća pogotovo zbog prethodno načinjene analogije između pornografije i poziva na “zajednički otpor neprijatelju i prevazilaženje ideoloških/lažnih razlika” (takođe, ovde je prisutna i aluzija na popularno “istinovanje” koje u pornografiji vidi “istinu svih istina”, ono desničarsko Sve ). Razlike koje dele levicu i desnicu su realne i zato nepremostive. Moguće je da neko postane levičar (ili pak desničar) ko to ranije nije bio, ali nije moguće biti i jedno i drugo. A “biti i jedno i drugo” jeste fantazmatski cilj same desnice koja uvek hoće sve, koja hoće sigurnost u nekom iskonskom Sve koje je “i ovo i ono”; samo to “i ovo i ono” već je jedan od konstitutivnih elemenata diskursa desnice. Eto još jednog primera nemoguće pozicije koja bi bila i jedno i drugo ili pola-pola. Desničari (kao što Pavić to naglašava) imaju nacionalnog, a levičari klasnog neprijatelja. Čak i kada bi se, u nekoj krajnjoj simplifikaciji, zamislila ista osoba koja bi bila desničarima nacionalni, a levičarima klasni neprijatelj, sama borba protiv te i takve osobe bi se nužno razlikovala: desničari bi želeli da odstrane “rak ranu” na ovaj ili onaj način, bilo izolacijom neprijatelja, bilo samoizolacijom od neprijatelja, dok bi levičari nastojali da neprijatelja prevaspitaju (ovo pojašnjava šta se misli pod “lepim vaspitanjem” na početku ovog teksta). Dok god takvi kao što je Pavić ne pokazuju znake uspešnog prevaspitavanja (tj. dok god oni ne pređu na našu stranu), a zato što je nemoguće da se nađemo “na pola puta”, oni, kao takvi, jesu naši i samo naši (zato što su klasni) neprijatelji.

Fusnote:

1. Ljiljana Smajlović, “Postherojsko doba srpskog nacionalizma”, http://www.nspm.org.yu/koment_2007/2008_smajlovic2.htm, 17.VII 2008.

2. Alain Badiou, “Manifesto of Affirmationism”, http://www.lacan.com/frameXXIV5.htm, 17. VII 2008.

3. Vidi: Slavoj žižek, Organs Without Bodies - Deleuze and Consequences, Routledge: New York and London, 2004. Str. 205-207.

4. Vidi: Jacques Lacan, On feminine Sexuality - The Limits of Love and Knowledge: Book XX, Encore 1972-1973 , W.W.Norton and Company: New York and London 1998. Str. 12-13.