Dušan Kovačev

KAVKASKI RAT ZA KASPIJSKU NAFTU

Zaboravljeni «Azijski Balkan»

Pre više decenija, glavni arhitekta pobede SAD u hladnom ratu, Zbignjev Bžežinski, otvorio je karte gospodara novog globalnog sveta i označio područje «Azijskog Balkana» kao ključni prostor za vladanje svetom. Njegovi učenici su pobrkali stvari. Umesto da 1991. godine pojure i zavladaju tim prostorom bogatim gasom i naftom, oni su svoju pažnju koncentrisali na «mali», evropski Balkan. U odsustvu SSSR i Varšavskog pakta, SAD su NATO povele u avanturu razbijanja SFRJ i borbu protiv Srbije. U toj avanturi, pokazalo se, SAD i NATO su trošili ogromne vojne, finansijske, a naročito političke i moralne resurse. Pri tom su sasvim zaboravili preporuke Bžežinskog da se dokopaju strateških planinskih lanaca Evroazije i naftnih basena Kaspijskog i Srednjeazijskog područja.

Tek početkom vladavine Buša Mlađeg, Amerikanci su počeli da koncentrišu pažnju na ovo područje, razume se, sasvim naopako. Najpre je Buš proglasio «krstaški rat» protiv terorista, čiji je napad na Njujork, ispostavilo se, promakao gruboj nepažnji bezbednosnih službi SAD. Osvajanje Afganistana i Iraka, prikazalo je svetu SAD kao golu osvajačku silu u pohodu na naftu. Osvajanje je SAD donelo više troška nego koristi. Verni saveznici SAD iz hladnog rata su se redom povukli iz Iračkog peska, gde su se hteli – ne hteli, uz Amerikance zaglavili njihovi novi saveznici, bivši članovi (bivšeg) Varšavskog pakta. Umesto da se, prema preporuci Bžežinskog, usmere na geopolitički centar regiona, Uzbekistanski Taškent, oni su ga sasvim zaboravili i počeli da se troše na osvajanja perifernih oblasti regiona.

Tek kad su se, u praksi, ostvarile zloslutne prognoze analitičara o skoku cena nafte u 2008. godini, gospodar globalnog sveta se probudio i brzopleto, za godinu dana pripremio ono što je trebalo da radi bar jednu deceniju – da se pripremi za proboj u Kaspijski region. Kasno.

Jedna zemlja, a dva gospodara

Dosezanje Azerbejdžanskog grada Baku, ključnog mesta distribucije Kaspijske nafte prema Evropi, iziskivalo je da Gruzija i Azerbejdžan postanu američki saveznici. U tehnički kvalitetno odrađenoj, ali prekasno pokrenutoj akciji, američki politički saveznici u Gruziji su zbacili režim Eduarda Ševarnadzea i pošli putem integracija u NATO. Gruzija, okrenuta Zapadu, nije uopšte ispunila narodna očekivanja – produbio se socijalni jaz, povećanje BDP je ostalo samo statistička cifra, jer se zemlja vanredno opteretila ogromnim izdacima za vojni budžet. Ubrzo je postalo jasno zašto. Režim proameričkog predsednika Gruzije, Sakašvilija (1), uspeo je još 2006. godine da naruši odnose sa ruskim mirovnim trupama u Osetiji, usled čega su propali svi izgledi da se Ruske mirovne snage odatle povuku 2008. godine kako je planirano. Nakon toga, a uoči tragedije u Beslanu, Rusija je argumentovano optužila Sakašvilijev režim da pomaže čečenske teroriste, pruža im utočište na teritoriji Gruzije i omogućuje nesmetano korišćenje teritorije (2) te države za nasilne akcije protiv Rusije.

Svi ti događaji su se odvijali istovremeno s političkim približavanjem Gruzije SAD, i NATO koje su podržale pravo Gruzije na puni teritorijalni integritet u celoj oblasti. Uistinu, ni Rusija nije osporavala pravo Gruzije na teritorijalni integritet, iako je njena mirovna uloga insistirala na kompromisu i pregovorima Gruzije sa otcepljenim republikama.

Balkan, na kome su Rusi mirotvorci

Kada je 1991. godine predsednik Zvijad Gamsahurdija proglasio nezavisnost svoje države od SSSR, tri autonomne oblasti Gruzije (Abhazija, Adžarija i Južna Osetija), odbile su da priznaju taj akt. Abhazija i Južna Osetija su istakle da istorijski nisu bile u sastavu nezavisne Gruzije, ali znatno ozbiljnija činjenica bila je, da najveći deo njihovog stanovništva nije nikad imao gruzijsko državljanstvo. Obrativši se Rusiji, oni su nesporno dobili rusko državljanstvo i nastavili da žive na sporno Gruzijskoj teritoriji.

Eskalacija sukoba je po Gruziju postala naročito opasna odmah početkom devedesetih, kada je uspešna ofanziva abhaske armije ugrozila gruzijsku crnomorsku luku Poti, glavnu vezu ove države sa Zapadom. Gruzija je ugovorila primirje u kojem je bilateralnim sporazumom s Rusijom uspostavljen mandat mirovnih snaga ZND, čiju su većinu činili ruski pripadnici. U okviru ovih sporazuma, predviđeno je da Ruska vojska evakuiše svoje vojne baze iz Južne osetije 2008. godine. Abhaske sange su od Gruzijskih odvojene relativno širokom tampon zonom pod kontrolom mirovnih snaga. Južna Osetija nije imala tu pogodnost. Tokom devedesetih, Gruzijske vojne snage su ušle u separatističku Adžariju na granici s Turskom, bez značajnijeg otpora.

Sakašvilijeva agresivna politika je još 2006. godine prekršila ugovorene odnose prema ruskim mirotvorcima.

«Ružičasta revolucija» obojena u krv

Za razliku od Srbije, na «Malom» Balkanu, u Gruziji se nije pojavio neki liberalni političar starog kova, oko kojeg bi se mogli okupiti protivnici libertinskih revolucionara. Ujedinivši sve revolucionarne grupe u jednu partiju, Sakašvili je pod sobom preuzeo sve poluge vlasti. Da bi se nadoknadilo vreme stvaranja proameričke armije na «Azijskom Balkanu», kupovalo se puno oružja istočne kalibracije, poreklom iz doba Varšavskog pakta, naročito teškog naoružanja. Tome su doprinele donacije SAD i nekih njenih saveznica.

Izvršivši provokaciju u vazdušnom prostoru nad Južnom Osetijom, Gruzija je počela vojno zaposedanje njene granice. Napad Gruzijske Armije na Južnu Osetiju počeo je teškim artiljerijskim bombardovanjem glavnog grada te oblasti, Chinvalija, i angažovanjem tenkovskih snaga. Iako su Ruski mirotvorci već počeli evakuaciju civila iz Južne Osetije, nisu se mogli nadati napadu gruzijskih vojnika iz sastava zajedničkih mirovnih snaga i tome da će za napade ovi koristiti gruzijska naselja Južne Osetije.

Za neko vreme, ruske mirovne snage su dobile pojačanje u opremi i preduzele, zajedno sa vojnim snagama Južen Osetije, protivnapad. Ruska 58. armija je doslovno zgazila gruzijske snage u regionu Chinvali, a mediji su objavili užasavajuće prizore agresorovog terora nad civilima Osetije.

Kavkaski «Litl Big Horn»

Iako gospodari Zapada nisu sami učestvovali u ovoj avanturi, ipak je neverovatno da su verovali u uspeh Gruzijske vojske i da su blagonaklono gledali na nemogući pokušaj da Gruzija uspe u tome.

Do katastrofalnog poraza agresije došlo je iz nekoliko, sasvim očekivanih razloga:

•  Gruzijski napad uopšte nije iznenadio Ruse . Već nekoliko godina se Gruzijska armija naoružava, a značaj te činjenice povećava i to što vojni budžet uvećava i Azerbejdžan, koji je u ratu s ruskom saveznicom Jermenijom, oko Nagorng Karabaha.

•  Nedostatak inicijative u vazduhu i na moru . Provokativno izviđanje Južne Osetije iz vazduha bespilotnim letelicama, omogućilo je Ruskim snagama da legitimišu svoju akciju «kontrole neba nad Gruzijom». Ruska avijacija je onesposobila gruzijsku luku Poti za izvoz nafte i plovila Crnomorske flote uputila da blokiraju Gruziju s mora.

•  Najbolje opremljene i obučene jedinice gruzijske armije, ostale su angažovane u Iraku , na pomoći okupatorskoj armiji SAD, gde su obezbeđivale granicu Severnog Iraka prema Iranu. One su na tom poslu nezamenljive, pa je Rusima samo ostalo da upozore SAD da svojim avionima ne prebacuju gruzijsku vojsku, jer bi se time svrstali uz jednu stranu u sukobu.

•  Nedostatak savezničke podrške u regionu. Jedini pripadnik NATO u Aziji, Turska, teško bi mogla da pomogne Gruziji, naročito zbog toga što već ima velikih problema sa naoružanim i vojno organizovanim Kurdima, koji su, razume se, posle raspada SSSR, prirodno upućeni na Ruse.

•  Gruzijska agresija nije imala moralnog opravdanja. Agresija protiv separatističke Osetije je, paradoksalno, borba protiv prava na nezavisnost samoupravne oblasti, čijiprincip su priznali i SAD i NATO.

Brzopleti vojni pokušaj gruzijske armije, imao je samo jednu istorijsku paralelu - suludi manevar američkog Generala Kastera, koji se završio katastrofom. Na svu sreću, Rusi poštuju ratno pravo, pa «poslednja Sakašvilijeva greška» neće imati ovakve posledice. Ali, ko je zaista mogao Gruzijce da uputi u takvu nerazumnu avanturu? Napredovanje uz Kazbek, moralo je biti praćeno ogromnom prednošću u ljudstvu. Za napad na RSK su, na primer, Hrvati ostvarili prednost 15:1 samo u pešadiji. Gruzijska vojska o takvoj prednosti nije mogla ni da sanja, a što se tiče vojne tehnike - protivnik im je bivša supersila. Sve i da je uspešno napredovanje gruzijske armije trajalo duže od dva dana, nije bilo moguće da NATO efikasno pomogne Gruziji.

Ruska diplomatska ofanziva

Agresor je pokušao da skrene pažnju od svetske javnosti, počevši napad u prvi dan olimpijskih igara. Sakašvili je sasvim zapostavio činjenicu da je gruzijski suverenitet na teritoriji Južne Osetije sporan , ali da stanovništvo tih teritorija nesporno ima rusko, a ne gruzijsko državljanstvo, baš kao što je slučaj sa Abhazijom i njenim stanovnicima. Rusija je reagovala radi zaštite svojih državljana, u cilju zaštite njihovih života i imovine. Pa, zar američka diplomatija nije dve decenije podučavala svet o tome da su ljudski životi i imovina humanitarni razlozi čija je zaštita pretežnija i hitnija od nacionalnih, političkih i istorijskih prava?

U debati pred Savetom Bezbednosti OUN, ruski diplomata Vitalij Čurkin je, pravdajući rusku mirovnu intervenciju, predstavniku SAD upravo izneo one argumente, koje su Amerikanci svojevremeno koristili za svoju agresiju na «Malom Balkanu». Humanitarne razloge . Ovog puta Rusija je branila živote svojih građana, a ne svoje interese, angažovala je svoje regularne trupe, a ne mudžahedine i pse rata s koca i konopca. Gruzija je napala legalne mirovne trupe, Sakašvili je naredio bombardovanje glavnog grada Osetije, izazvavši smrt i patnje civilnog stanovništva. Ruska diplomatija je podsetila da je vođa Srba, Radovan Karadžić, svojevremeno optužen zbog sličnog akta za ratni zločin, pošto je naredio bombardovanje Sarajeva. Istini za volju, Karadžić nikad nije izdao naredbu da vojska republike Srpske tenkovima i pešadijom uđe u Sarajevo, upravo da ne bi izazvao nepotrebno krvoproliće među civilima. Čurkin je otvoreno prozvao SAD zbog američkog bombardovanja udaljenih civilnih ciljeva u Srbiji 1999, koje nije imalo nikakve veze sa sprečavanjem humanitarne katastrofe na Kosovu.

Kravava propast ružičaste politike

Dok je Sakašvili, u panici, prekinuo emitovanje ruskog programa u Gruziji, svet su već obišle slike grada razorenog u Gruzijskom napadu, svedočanstva o zločinima protiv civila, o kolonama izbeglica koje su se povlačile pod gruzijskom paljbom, o povređenim novinarima (3), o ritualnim ubistvima i poginulim gruzijskim borcima afričke rase (4) (!?)

Prema članstvu Gruzije i Ukrajine u NATO, Francuska je bila oduvek skeptična. Zli jezici su tvrdili da je ova skepsa motivisana ekskluzivnim pravima u oblasti eksploatacije fosilnih goriva u oblasti Hanti Mansijska, ali ostaje činjenica da su neki mediji članica NATO preneli koliko – toliko objektivnu sliku o agresiji (5) i divljanju Gruzijske armije nad civilima u oblasti pod zaštitom međunarodnih mirovnih snaga.

Putin je podsetio da je gruzijska armija napala mirovne snage Zajednice nezavisnih Država, naglašavajući time značaj već zaboravljene konfederacije koja je nasledila ideju SSSR,i kojoj, uzgred rečeno, još uvek formalno pripada i Gruzija.

Ružičasta revolucija jede svoju decu

Rusi su bombardovali veliku gruzijsku vojnu bazu u gradu Gori, ključnoj tački otpora između Tbilisija - glavnog grada Gruzije i Cvinhalija – glavnog grada Osetije. Iako su gruzijska strana i mediji njihovih zapadnih mentora pokušali to da prikažu kao rusko zlostavljanje civila (6), treba se setiti da je Gori grad koji je značajan po tome što se u njegovoj blizini nalazi malo seoce, Didi Lilo. A u njemu se Ocu Gruzinu i majci Osetinki, svojevremeno rodio sin Josif, koga su zvali Soso. Mada ta porodica, kažu, nije baš skladno funkcionisala, Soso je postao drug Staljin i zavladao najmoćnijom državom sveta XX veka. Plod gruzinsko – osetinske sloge, zavladao je najpre životima svih Rusa, a odatle polovinom globalnog sveta, dok ga se druga polovina smrtno bojala. Voleo je da ga sunarodnici zovu Koba, po imenu legendarnog kavkaskog junaka. Gruzijci i Osetini su, rame uz rame 1942, odbranili svoju domovinu. Hitlerovi nacisti su se popeli na Elbrus, ali ne i na Kazbek, najviši vrh Osetije. Danas, u Staljinovom rodnom kraju besni bratoubilački rat, a sunarodnici se ubijaju za šaku dolara, koje je Čaves odavno nazvao «bezvrednim komadom papira». Eto šta se dobije kad se zaboravi istorija i zapostavi stvarnost, a pogled na svet zasnuje na američkom načelu: «JA, JA, JA, Odmah !» (7)

Gruzijski «ružičasti revolucionari» nisu Kobi ni za mali prst. Jedno im je zajedničko: ni u njihovoj revoluciji, kao ni u Staljinovoj nema demokratije. Međutim, za razliku od Staljinovih profesionalnih revolucionara, ružičasti «revolucionari su globalizovani japiji koji su ojačali u poslednjih 15 godina: to su neoliberali koji se služe kompjuterima i znaju Engleski» (8). Sa lap - topom kao surogatom revolucionarne svesti, ideologija se, silom istorijske nužnosti, pretvara u princip «kapiraj i kopiraj» samožrtvovanja za interese nekog anglosaksonskog naftnog magnata.

Fusnote:

1. Sakašvili je svojevremeno pohađao «trening Beogradu», vidi: http://www.realjewnews.com/?p=248

2. Klanac Pankisi na istoku zemlje

3. http://www.vesti.ru/doc.html?id=199822&cid=1

4. http://iratta.com/osnews/2781-v-ckhinvali-nashli-ubitykh-chernokozhikh-naemnikov.html

5. Nemački mediji: http://www.novosti.rs/code/navigate.php?Id=11&status=jedna&vest=126209&datum=2008-08-09

6. Tehnologija manipulacije sa lažnim predstavljanjem patnji gruzijskih civila: http://russia-insider.livejournal.com/25329.html

7. Ovako je definisao savremeni izopačeni američki pogled na svet veliki američki ekonomista Pol Semjuelson pred smrt. Vidi Tržište nema ni dušu ni mozak, intervju, NIN, br. 2858; 6. 10 2005.

8. Viken Četerijan, Opasan koktel Gruzijskih revolucionara, Le monde diplomatique, srpsko izdanje, jul 2007. Citirana izjava pripada Marini Muškelišvili,