Home
Komentari
Kulturna politika
Ekonomska politika
Debate
Prikazi
Hronika
Polemike
Prenosimo
 
 
Impresum
Pretplata
Kontakt
Oglašavanje
Novi broj
Prošli brojevi
Posebna izdanja
NSPM Analize
Linkovi
Debate:
Kosovo i Metohija
Srbija i Crna Gora
Srbija i NATO
Srbija među ustavima
Crkva i politika
Kuda ide Srbija?
Svet nakon 11. septembra
Istina i pomirenje na ex-YU prostoru
   
  Komentari:
Politički život
Kolumne Đ. Vukadinovića i S. Antonića
Kulturna politika
Ekonomska politika
Polemike
BiH - deset godina posle Dejtona
Savremeni svet
   
  Pregledi:
Prenosimo
Prikazi
Hronika
Ankete
   
 

KOMENTARI

Prenosimo Politiku - Intervjui

 

 

Vojislav Koštunica

Zadovoljan sam što nisam pravio ustupke

Ulogu predsednika opozicione stranke – posle više od četiri godine na čelu Vlade Srbije – Vojislav Koštunica vidi kao priliku da posveti više vremena Demokratskoj stranci Srbije. Kaže da su postojali ozbiljni razlozi da „vrati mandat narodu” i da je dobro što DSS „pokazuje da vodi doslednu i principijelnu politiku i kada je na vlasti i kada je u opoziciji”.

Čini mi se ipak nemogućim da niste zažalili što ste vratili mandat narodu?

Nisam ni na koji način zažalio. Zažalio bih samo da sam se odrekao politike za koju sam se zalagao. Izbori su doveli do jedne neobične situacije da imamo vladu za koju zapravo niko nije glasao. Jer, ako uzmete svaku stranku pojedinačno u sastavu te vlade, možete biti sigurni da nijedan njihov glasač ne bi glasao da vlada bude sastavljena na način na koji je sastavljena. To je vlada bez političkog legitimiteta, bez moralnog autoriteta i samim tim je slaba i bez unutrašnje snage. S druge strane, zadovoljnim me čini to da ni na koji način nisam napravio nikakav ustupak kad je reč o suštini politike za koju sam se zalagao, pre svega kad je reč o upornom nastojanju da se sačuva nešto što predstavlja ne samo osnov države u kojoj živimo, nego bi trebalo da predstavlja i osnov međunarodnog pravnog poretka. To je temeljno načelo teritorijalnog integriteta i suvereniteta svake postojeće države. Na kraju krajeva, i ovi poslednji događaji u Južnoj Osetiji i Gruziji su pokazali koliko je to zalaganje bilo ispravno, koliko je bilo pravno dobro argumentovano i pokazali su da slučaj Srbije nije i ne može biti jedinstven u svetu, već da je postao presedan za mnoge druge potrese. U svemu tome smo bili u pravu i naravno da ne bih mogao zamisliti situaciju da se odričem principijelne politike odbrane državnih i nacionalnih interesa.

Kažete da imamo vladu za koju niko nije glasao, ali isto bi se moglo reći za birače DSS-a da ste Vi napravili vladu s radikalima i SPS-om.

To je nešto sasvim drugo. Prosto je tu u izbornom obraćanju građanima, uz sve razlike koje postoje među strankama, postojala podudarnost u osnovnom cilju da se očuva teritorijalni integritet i suverenitet Srbije, uz zalaganje za mesto u Evropskoj uniji, ali pod uslovom da ona u EU uđe cela, odnosno da se prethodno razjasni sa zvaničnicima u Briselu šta zapravo čini Srbiju. S druge strane, pre izbora nisam se bavio time na koji način će vlada biti sastavljena niti u kojoj bi vladi bilo poželjno da se DSS nađe ili ne. Govorim o nečem drugom, o strankama koje su tvrdile da apsolutno s nekim strankama neće biti u vladi. Govorim o odnosima Demokratske stranke i SPS-a, SPS-a i Demokratske stranke, dodajmo svemu tome i Ligu socijaldemokrata Vojvodine i G17 plus. Pošto se ta koalicija širi s tendencijom da apsolutizuje vlast u celoj Srbiji, ona je proširena u Beogradu i Liberalno-demokratskom partijom. Glasačima LDP-a, SPS-a, Demokratske stranke, da ne pominjem SPO, govoreno je pre izbora da sa određenim strankama neće ući u vladu. Ja o tome nisam govorio, jer se o tome ne govori pre izbora.

Srbija je svoju politiku prema Kosovu i Metohiji pre svega zasnivala na podršci Rusije. Sada je i Rusija priznavanjem Abhazije i Južne Osetije prekršila međunarodno pravo. Da li se osećate izneverenim?

Tu treba poći od uzroka – šta je uzrok svega onoga što se dešavalo na Kosovu i Metohiji i u Srbiji, pa u Gruziji. Uzrok je politika koju vode Sjedinjene Američke Države – politika sile.

Rusija sada vodi istu politiku ...

Ne. Rusija je u slučaju Gruzije branila jedan međunarodni mirovni sporazum iz 1992. godine. Njeni državljani u Južnoj Osetiji su bili ugroženi, njene mirovne trupe su takođe bile ugrožene. Pre toga desio se i presedan sa Kosovom, za koji su svi zvaničnici EU i Vašingtona rekli: „Mi ćemo jedanput da prekršimo pravo, u slučaju Srbije. Srbija je jedinstven slučaj”. Dakle, Rusija je, kao i Srbija, do kraja insistirala na poštovanju međunarodnog prava. Srbija se na svoj način borila, Rusija se na svoj način brani, ali mi na drugoj strani imamo zemlju koja je silu stavila iznad prava. To je taj glavni problem, a na Rusiji je da koristi sredstva koja smatra primerenim, pošto je iscrpla sva druga sredstva. Srbija treba da nastavi dosadašnju saradnju s Rusijom, ne dovodeći u pitanje sve druge oblike saradnje, pre svega ekonomske, i sa Evropskom unijom i sa Sjedinjenim Američkim Državama.

Da ste sada predsednik vlade, da li biste priznali nezavisnost Južne Osetije i Abhazije?

To je stvar koja je se u stalnim konsultacijama i dogovorima vlada Srbije i Rusije mora razmotriti na način da se zaštite i interesi Srbije i interesi Rusije. Rusija je donela takvu odluku pošto je učinila sve da dođe do mirnog rešenja. Srbija je pre svega zaokupljena svojim pitanjem – odbranom Kosova, kako sprečiti da se Euleks instalira na Kosovu... Unazad gledano, ne možemo da se ne bavimo onim što je bio jedan od glavnih razloga neslaganja s Demokratskom strankom u prethodnoj vladi – jednom ozbiljnom propuštenom šansom da se makar jedna država koja je priznala nezavisnost Kosova tuži pred Međunarodnim sudom pravde. Mi imamo spektar naših interesa i na njih smo usmereni, a što se tiče Rusije, ona je posegla za rešenjem koje smatra primerenim.

Da li ga Vi smatrate primerenim?

Ja ne vodim rusku politiku, ali polazim od uzroka i smatram da je uzročnik svega nespremnost vodećih zapadnih država da se poštuje međunarodno pravo, nespremnost da se prednost da pregovorima i u konkretnom slučaju guranje predsednika Gruzije u avanturu oružanog napada na Južnu Osetiju. To su činjenice. Za žaljenje je da je Evropska unija praktično istovremeno radila na razbijanju suvereniteta i teritorijalne celovitosti Srbije, a s druge strane, insistirala na poštovanju suvereniteta i teritorijalnog integriteta Gruzije. Takva pogrešna politika samo produbljuje krizu i produbljuje podrivanje celokupnog međunarodnog poretka. Rusija se na svoj način suprotstavila ovoj politici dvostrukih merila i politici sile.

Pomenuli ste Vašu ideju da se tuži bar jedna država koja je priznala nezavisnost Kosova. Međutim, i strategija Demokratske stranke, odnosno Vlade Srbije, da se čeka mišljenje Međunarodnog suda pravde izgleda daje rezultate. Mnoge države su najavile da će glasati za inicijativu Srbije na Generalnoj skupštini UN.

Traženje prethodnog mišljenja od Međunarodnog suda pravde umesto da smo uputili tužbu je opasno i nepotrebno ulaženje u rizik da ova inicijativa bude odbačena i da onda Srbija ostane bez bilo kakve mogućnosti da povuče naredni potez. Postoji dakle ozbiljan rizik da zapadnemo u ćorsokak. Videćemo koliko će država na Generalnoj skupštini UN podržati ovu inicijativu. Treba imati u vidu da se države dosta teško opredeljuju da u UN podržavaju inicijative koje faktički indirektno optužuju SAD.

Ambasador Kostarike u UN rekao je da će se njegova zemlja izjasniti za inicijativu Srbije iako je priznala Kosovo.

Vi znate kako se odlučuje u Generalnoj skupštini, pa treba prvo videti da li će većine biti. S druge strane, postavlja se pitanje čak i ako bi se došlo do potrebne većine, kakva bi bila sudbina jednog mišljenja Međunarodnog suda pravde. Vi možete da dobijete negativno mišljenje, može da se kaže da je Srbija jedinstven slučaj i da se ponovo nađe neki razlog da pravo ne važi za nju...

To je moglo da se desi i u slučaju da smo tužili države koje su priznale Kosovo.

To je potpuno druga stvar. Prvo, ako vi tužite neku državu, onda ste potpuno uvereni u snagu svojih argumenata, uvereni ste da ste na strani prava, ne kolebate se, ne tražite prethodno mišljenje od neke institucije. Onda se otvara proces koji traje, stvar izlazi u javnost, i uveren sam da se može dobiti. Tužbom bismo u svakom slučaju ozbiljno usporili ili potpuno zaustavili nova priznanja jednostrane nezavisnosti Kosova, jer nijedna država ne želi da se sudi pred Međunarodnim sudom.

Zašto ste u Beogradu odbili saradnju s Demokratskom strankom, a s njom ste u vlasti u nekim drugim gradovima, kao u Pančevu?

Zato što je Beograd glavni grad i zato što je jedna jasna politička poruka. I zato što su i Vlada Srbije i vlast u Beogradu formirane na isti način – pod velikim pritiskom, ucenama, odustajanjem od već postignutog sporazuma...

Posle izbora, u vreme tehničke vlade, uhapšen je Stojan Župljanin, a potom i Radovan Karadžić. Da li ste Vi znali gde se oni nalaze?

Ne.

Kako biste kao predsednik vlade postupili da ste znali?

Najviše u saradnji s Haškim tribunalom – bilo da je reč o optuženima ili o dokumentaciji – učinjeno je u vreme prve vlade čiji sam bio predsednik. Smatrao sam da je najbolji način za saradnju dobrovoljna predaja optuženih. To i dalje mislim.

Znači, da ste znali gde je Radovan Karadžić, ne biste ga uhapsili?

Kad je Radovan Karadžić uhapšen, ja više nisam bio predsednik vlade.

Ali, da li biste ga uhapsili?

To je vrsta hipotetičkih pitanja koja nemaju nikakvu svrhu. Politika je politika, a hipoteze tipa „šta bi bilo kad bi bilo” su nešto drugo. Ali, poznato je da sam i pre hapšenja Radovana Karadžića rekao da se mora postaviti pitanje legitimnosti Haškog suda. Na isti način na koji sam rekao da sa EU treba da razjasnimo šta je Srbija – mi tvrdimo da Srbija obuhvata Kosovo, a oni nešto drugo, treba sesti i razgovarati i o legitimnosti Haškog tribunala. Onog časa kad smo videli da se oslobađaju dvojica zločinaca – Haradinaj i Orić – založio sam se da se postavi pitanje legitimnosti Haškog suda.

Da li ste možda u jednoj ili drugoj vladi pokušali da nagovorite Ratka Mladića da se preda?

Ne i to nije bilo moguće, jer nismo ni znali gde se nalazi.

Nije bilo direktnih pregovora s njim?

Nije.

Znate li gde je on?

Ne znam. Nadležne službe i akcioni timovi koji su se bavili pitanjem Haškog suda u jednom periodu sa zakašnjenjem od nekoliko meseci dolazile su do informacija o mogućim mestima gde se on kretao. Ali nikada nije bilo aktuelnih relevantnih informacija. Prema tome, nije se moglo pregovarati. Još jednom bih naglasio da je pravi trenutak da Srbija pokrene razgovor sa EU o legitimnosti Haškog tribunala.

Vladimir Radomirović

[objavljeno: 07/09/2008.]

 

 
 
Copyright by NSPM