Strategic Culture Foundation (Rusija)  

Petar Iskenderov 

Senka Minhenske konferencije nad Evropom

Tokom prethodnih nekoliko nedelja, pažnja publike bila je usmerena na nedavne raznovrsne geopolitičke događaje, te će završetak slovenačkog predsedavanja Savetom EU 1. jula ostati skoro neprimećen, u odnosu na pozadinu.  

Pa ipak, ovo je bio prvi put u istoriji EU da neka slovenska balkanska zemlja igra tako značajnu ulogu, tako da su se za to vezivala i velika očekivanja u regionu Balkana.

Slovenci su sve učinili da podstaknu ta očekivanja.  

Na početku mandata slovenačkog predsedavanja prošlog januara, njihov ministar spoljnih poslova, Dimitrij Rupel, nije krio svoj optimizam oko rešavanja balkanskih problema i, naročito, o šansama da se potpiše sporazum sa Srbijom. U to vreme, on je čak bio mišljenja da bi sporazum mogao biti potpisan u roku od mesec dana. Sporazum o stabilizaciji i pridruživanju potpisan je tek krajem aprila, usred predizborne kampanje u Srbiji. 

Potpisivanje je pomoglo da prevagu odnese prozapadna koalicija Borisa Tadića. 

Neskriveno mešanje u unutrašnju politiku jedne suverene države jeste izgleda jedino dostignuće Slovenije, tokom predsedavanja EU. 

Nije uspela da pomogne drugim bivšim jugoslovenskim republikama i Albaniji da dobiju pristup EU ili da uradi bilo šta, što bi ublažilo problem Kosova u zakonskom okviru. 
Umesto toga, na Balkanu su izbili novi sukobi, na primer, u Makedoniji. 

Gospodin Rupel ne izgleda zabrinuto – pre nekoliko dana, ponosno je izjavio da se balkanska kriza bliži kraju i da je situacija u regionu na rubu poboljšanja, uprkos svim izazovima sa kojima se Slovenija suočila tokom predsedavanja. 

Koje li je on to pozitivne događaje imao na umu? 

Jednostrano proglašenje nezavisnosti Kosova, 17. februara, koje je podelilo EU kao i ostatak sveta? Ili možda, nova napetost u Makedoniji čiji su stanovnici, nekada tako ubeđeni u prednosti nezavisnosti, sada požurili da steknu bugarski pasoš?

Početkom XX veka, albanske nacionalističke vođe predložile su Bugarskoj da zajedno poraze Srbiju i naprave granicu između Bugarske i Albanije, preko Makedonije. Stiče se utisak da se ovih dana Makedonija odlučuje sa koje strane granice da ostane.  
 
Iznenadni parlamentarni izbori u Makedoniji 1. juna odigrali su se usred nečuvenih izliva nasilja albanskih ekstremista. Čak je i Brisel morao da izrazi svoje “razočaranje”, iako je policijska misija EU raspoređena u Makedoniji već sedam godina.

Što se Srbije tiče, politička situacija u njoj je nestabilna. Dimitrij Rupel kaže da su u Srbiji vodeće “napredne snage” i da je njeno stanovništvo EU smatra prijateljem, ali zvanična istraživanja javnog mnjenja ne daju takve rezultate. Preko dve trećine Srba se ne slaže sa žrtvovanjem Kosova zarad članstva u EU. Država nije bila sposobna da stvori održivu vladu dva meseca posle izbora, te će se politička kriza neizostavno nastaviti. 

Novostvorena koalicija Tadićevih demokrata i socijalista predvođenih Ivicom Dačićem, komičan je poduhvat – partija Slobodana Miloševića je skovala savez sa demokratama koji su 2000. svrgli njihovog vođu. Socijalisti se, stoga, nadaju da se vrate na vlast, iako ovog puta kao manjinski partner u koaliciji.  Takva koalicija neće dugo trajati, čak ni po srpskim standardima. 

Treba biti potpuno nesvestan onoga što se zapravo dešava na Balkanu da bi se planiralo rešenje jugoslovenske krize u predvidivoj budućnosti. Pošto je to očigledno slučaj sa Dimitijem Rupelom, mora da on samo sledi politička uputstva briselskih birokrata. 

Kakva ta uputstva mogu biti? Čudna popustljivost prema aktivnostima albanskih ekstremista na Kosovu i (albanskim) paravojnim formacijama u Makedoniji, što je prilično neprirodno sa stanovišta interesa same Evrope, i podseća na izvesne istorijske paralele.

Kada je rastući nacizam u Nemačkoj sredinom 30-ih počeo da zahteva veće teritorije za “arijevsku rasu”, evropske zemlje pokušale su da reše problem popuštanjem agresoru. 

30. septembra 1983. britanski premijer Artur Nevil Čemberlen i francuski premijer Edvard Daladje, dali su zeleno svetlo za pripajanje Sudetenlanda Nemačkoj,  čehoslovačke oblasti sa većinski nemačkom populacijom, nadajući se da će to zadovoljiti Hitlerov apetit za agresijom.

Dobro je poznata okolnost da se, pošto je posetio Hitlera u svom utočištu u Berktesgadenu 15. septembra 1983, Čemberlen složio da se transfer Sudetenlanda mora obaviti posle plebiscita, to jest, na osnovu prava nacija na samoopredeljenje. 

Dalje je razradio ideju u Londonu 18. septembra tokom konsultacija sa svojim francuskim kolegom. Velika Britanija i Francuska zaključile su da se teritorije moraju pridodati Nemačkoj, pošto je njihovo stanovništvo bilo više od 50 % nemačko. 

Poljska se aktivno pridružila procesu podele Čehoslovačke i već je 1. oktobra zahtevala Tešen Silesiu, ali je za manje od godinu dana i sama Poljska postala je žrtva Nemačke koja je postajala sve hrabrija zbog neaktivnosti zapada. 

Slušajući ovih dana kako evropski glavni gradovi pozivaju na „zadovoljavanje legitimnih zahteva Albanaca“ sa Kosova, Makedonije i južnih delova Srbije i slušajući kako američki lutkari i njihove balkanske marionete obećavaju da će nezavisnost Kosova omogućiti okretanje poslednje strane jugoslovenske krize, prosto se moramo prisetiti Minhenske konferencije 1939. koja je ozakonila podelu Čehoslovačke.  

Daladierov sunarodnik, predsednik Komisije za spoljne poslove, odbranu i oružane snage u francuskom Senatu, Žoslen d' Roa-Šabo nedavno je u intervjuu rekao da je, pošto 90% stanovništva Kosova čine etnički Albanci, nemoguće zadržati ovu teritoriju pod protektoratom EU. 

I sunarodnik Čemberlena, bivši ambasador Velike Britanije u Moskvi Toni Brenton je – pre proglašenja nezavisnosti Kosova – albanskim separatistima poslao jasnu poruku da, pošto je Kosovo već osam godina pod okriljem UN, to ne može beskonačno trajati i ako narod želi nezavisnost, ona im mora biti data. 

Otprilike u isto vreme mi je Nenad Popović, potpredsednik Koordinacionog tela Vlade Srbije za južno srpsko Preševo, Medveđu i Bujanovac, rekao da postoji centar koji koordiniše aktivnosti albanskih ekstremista na Kosovu, Makedoniji, južnoj Srbiji i Crnoj Gori. On kaže da su pohodi albanskih ekstremista i terorista u raznim delovima Balkana sinhronizovani i dobro organizovani, ali, nažalost, Zapad ignoriše opasnost. 

Godine 1938. Zapad je takođe ignorisao razne opasnosti. Kasnije je zbog toga skupo platio. 
 

30. jun 2008.

http://en.fondsk.ru/article.php?id=1455