Petar Ignja

Uvelo lišće demokratije

Naslov je malo patetičan, podseća na uvelo lišće retorike, na večnu temu i dobrih i loših pesnika, ali nama se čini da je naslov podnošljiv, s obzirom na to da smo više od dva meseca u Srbiji živeli kao u nekoj komi, iz koje smo, posle buđenja, suočeni sa neverovatnim političkim koalicijama posle izbora, pali u stanje depresije. Mi ne znamo da li nauka priznaje kolektivnu depresiju, ali uzećemo malo “pesničke” slobode i iskazati neobavezno mišljenje: da, srpski je narod u depresiji, a kad će iz nje izaći, ne zna se.
Može li nova vlada da ga usreći? Ne može, naravno, ... sreću čovek može sebi da podari samo sam (E. Kardelj). Ali kako je krenulo i kako svet i Evropa počinju da se ponašaju prema Srbiji, naše šanse da isplivamo iz kaljuge zaista rastu. Ako tako bude, onda će zesovci i socijalisti, sa Borisom Tadićem na čelu, zaslužiti odlikovanja. Kažemo ovo sasvim ozbiljno.

Možda su na ministarska mesta, čast izuzecima, mogli biti izabrani jači ljudi, sa jakim biografijama, pogotovo u struci, ali desilo se nešto sasvim drugo. Jedino se možemo ponadati da su iznenađenja uvek moguća. Kad je jedna balerina mogla da pomaže u komandovanju vojskom, valjda će se snaći i Cvetkovićev tim u igri zvanoj – vlada protiv neizvesnosti.

Nas ništa više ne može da iznenadi, posle Palminog prodora u Evropu. Eno ga, stigao je već na Helgoland. Juri investitore. Nije ovo zloba, samo je ironija, ne bunimo se, ćutimo i slušamo... nek teku reke, nek teku reke...

Ova vlada nastala je iz velike nužde zesovaca, jer oni su znali samo jedno: nacionalne stranke ne smeju doći na vlast, jer nacionalizam je u Evropi nezamisliv. I to je potpuno ispravan politički, ekonomski i sociološki argument. Nacionalizam je svoje preživeo, i sa Šovenom otišao na bunjište poznavanja društva. Onda su u pomoć pozvani socijalisti, ali to nije nikakva družina, to su obični trgovci, koji su ušli u koaliciju sa najljućim političkim protivnicima, iz čiste koristi. Jedan je beogradski tabloid objavio tajno snimljen razgovor između Žarka Obradovića i direktora “Telekoma Srbija” Branka Radujka, iz koga se jasno vidi da je Obradović rekao svom sagovorniku – četrdeset i pet, i tačka! Niko ništa ne demantuje, sve ostaje tako kako je napisano, ali u Srbiji muk. Qudi valjda misle da džambasi samo rade svoj posao. Sačuvaj nas bože...

Neverovatno je kako se ovde lako krše Ustav i zakoni. Na primer, pisale su novine a mi to čitali i prepričavamo sada da se ne zaboravi tako lako: Ivica (prema pisanju tabloida) kaže Tadiću kako mu je Koštunica nudio mesto zamenika predsednika vlade i da on to isto traži i od predsednika demokrata. Naš Ustav ne poznaje funkciju zamenika predsednika vlade ili prvog potpredsednika, nego kaže da postoje premijer i jedan ili više potpredsednika. Parlamentarna većina ignoriše Ustav i izglasava Zakon o vladi u kojem je predviđeno mesto prvog potpredsednika (prvog lorda admiraliteta), i tako Ivica postaje lord. I niko se u javnosti ne buni, novine prelaze preko ove neverovatne bahatosti, jer i novinari polako počinju da strahuju šta će biti sa njima ako se zamere vlasti.

Mi iznosimo svoje mišljenje slobodno: socijalisti jesu ucenili Borisa Tadića i on je učinio jedino što je mogao, kako Srbija ne bi bila još dalje od Evrope. I mislimo da neki ljudi iz vlasti i oko vlasti ne bi trebalo da diraju novinare, to nikada nije bilo dobro, znao je to odlično Nikola Pašić i uvek je branio novinare. Nije novine delio na svoje i tuđe. To se, danas, nažalost, događa. Neiskusni savetnici, koji ne poznaju zakone baš dobro, one nijanse koje samo pravi znalci nezavisnog novinarstva mogu da uoče, oni ne vide. A ne vide da vlast ne može, ne sme da ima svoja javna glasila. Zato što bi onda vlast uticala i kreirala javno političko mnjenje, sa scene bi nestao građanin a na nju stupio podanik, a to je onda uvenula demokratija.

Posle izbora mi već imamo parlamentarnu krizu. Poslanici podeljene Srbije, ideološki i kulturološki, tradicionalistički i postmodernistički, jedni druge doživljavaju kao ratnike iz neprijateljskih plemena, koji jedni druge žele da skalpiraju, jedni drugima da preotmu ovcu, kozu ili kravu, a salom gde zasedaju širi se neka opaka mržnja, koja nas vraća u vreme nastanka vrste. Ali, mi smo ljudi, milionima godina! Homo sapijensi. Mala je Srbija doživela mnoga trvenja i mnoge ratove, ubijani su knezovi i kraljevi, borba za vlast bila je važnija od života, ali to je bilo davno. Nama se to, Isuse, događa i danas. Stranke su izvor ovih svađa, one su često netolerantne i konzervativne, druge napadno proevropske, bez pravog tumačenja šta to znači, i zato nam se događa da parlament zovu cirkusom. Na sajtovima ljudi pišu da bi neke stranke trebalo zabraniti i prenose skupštinskih zasedanja ukinuti. Eto kako “naše demokrate” misle da totalitarizmom urede Srbiju, da liči na Englesku. Ljudi bi još zabranjivali stranke, cenzurisali prenose, a jedan najmudriji “sajtovac” predlaže ukidanje svih stranaka, do parlamenta, a Srbijom bi vladao predsednik izabran na demokratskim izborima. Da, čovek kaže baš tako – demokratski izbori, bez stranaka!

Teško se ovde demokratija prima, a ako je nje nekada malo i bilo, i nju je, u to vreme, kao mnoge vinograde, uništila filoksera. Pola veka crvenog izlazećeg sunca izazvalo je sveopštu srpsku sunčanicu, zato se crvena svest još drži i javlja.

Oni koji u Srbiji govore o tome kako ćemo doživeti raj kad postanemo slični današnjim Amerikancima, ne znaju šta govore. Vodeći američki pisac Gor Vidal kaže da demokratije u Americi više nema! Valjda on bolje poznaje svoju zemlju nego naši papagaji. Oni koji kažu da je Amerika vodeća demokratska sila sveta, izmišljaju. Oni koji kažu da ćemo u Evropsku uniju ući za četiri godine, pričaju bajke. Da bi Srbija bila primljena u ovu uniju, uslov je da prizna nezavisno Kosovo. To je otvoreno rekao nemački ministar za Evropu Ginter Gloser. Kako će se ova vlada snaći i da li će nešto pronaći, pokazaće vreme. Biće bolje. Ostajemo mirni.