Džejkob G. Hornberger (Jacob G. Hornberger)

Jedan novi – u stvari stari – Zvanični Neprijatelj

Sa ruskom invazijom na Gruziju, Amerikanci su u prilici da vide delić još jedne „uspešne“ američke spoljnopolitičke priče.

Najšokantniji događaj u istoriji američkog vojno-industrijskog kompleksa, za koji je predsednik Ajzenhauer rekao da predstavlja ozbiljnu opasnost za naš demokratski proces, desio se 1989. To je bila godina kada se sovjetska imperija raspala, Berlinski zid pao, Istočna i Zapadna Nemačka se spojile u jednu Nemačku, sovjetske snage napustile Istočnu Evropu a mnoge sovjetske republike dobile nezavisnost.

Pentagon i američki vojno-industrijski kompleks bili su obuzeti panikom. Šta ako Amerikanci odluče da sada mogu da rasformiraju američku stajaću vojsku, s obzirom da više nema opasnosti od invazije na Ameriku? Zamislite: Nema više vojnih liferanata. Nema više vojnih lobista. Nema više penzionisanih vojnih zvaničnika koji zarađuju gomile novca kao konsultanti. Nema više vojske ili baza u prekomorskim zemljama. Nema više baza širom Amerike. Nema više basnoslovnih poreza koji se plaćaju u korist hladnoratovske države vojnog blagostanja.

Vreme nakon pada sovjetske imperije bilo je vreme kada su zvaničnici Pentagona praktično molili Kongres da ostavi vojno-industrijski kompleks u životu. Predlagani su novi razlozi. Vodićemo rat protiv droge, rekao je Pentagon. Širićemo slobodno preduzuetništvo tako što ćemo pomagati američkim korporacijama u inostranim stvarima, govorio je. Možda je vrhunski očajnički argument bio taj da je ogromna stajaća vojska neophodna da bi zaštitila Amerikance od jednog nebezbednog sveta.

Među neizgovorenim razlozima bili su i pretnja od komunizma i pretnja od islama, s obzirom da su obe pretnje bile nepostojeće. Ali, to će se promeniti tokom naredne decenije američkih vojnih intervencija.

Američki zvaničnici preduzeli su seriju intervencija na Bliskom Istoku, izazivajući upravo onu ljutnju i bes koje će na kraju dovesti do terorističkih protivudara. Ove intervencije uključile su Zalivski rat protiv bivšeg američkog saveznika Sadama Huseina, namerno uništavanje iračkih vodosnabdevačkih kapaciteta i postrojenja za otpadne vode, brutalne sankcije koje su doprinele smrti stotine hiljada iračke dece, uz izjavu američkog ambasadora u UN, Medlin Olbrajt, da je smrt pola miliona iračke dece bila „vredna toga“, razmeštanje američkih vojnika na svetom islamskom tlu, nelegalne i smrtonosne „zone zabranjenog leta“ nad Irakom, kao i stalnu i bezuslovnu pomoć izraelskoj vladi.

Kada su sve ove intervencije proizvele terorističke napade na Svetski trgovinski centar 1993. i 2001. (uz napad na Pentagon), američki zvaničnici su se pravili neveštim, govoreći da je sve to bilo vezano za mržnju prema američkoj slobodi i vrednostima. Sve to, po njima, nije imalo nikakve veze sa politikom američke vlade koja je potpaljivala i izazivala ljutnju i bes protiv Amerike.

Nažalost, njihove intervencije nisu bile ograničene na Bliski Istok. Čak i dok su navodno slavili kraj Hladnog rata, američki zvaničnici su počeli da se kreću kursom koji je, vremenom, mogao da dovede do samo jednog ishoda – ljutnje i besa ruskih zvaničnika (i ruskog naroda) prema Sjedinjenim Državama.

Svaki Amerikanac bi morao sebi da postavi jedno važno pitanje: Zašto nisu rasformirali NATO po završetku Hladnog rata? Zar nije svrha NATO pakta bila zaštita protiv sovjetskog napada na Evropu? Dakle, kada se Sovjetski Savez raspao, nije li bilo logično rasformirati i sam NATO?

Umesto toga, godinu za godinom, američki zvaničnici su koristili NATO kako bi provocirali i izazivali svog starog hladnoratovskog Zvaničnog neprijatelja. Na primer, dok danas američki zvaničnici tvrde da su ogorčeni pokušajem Južne Osetije da se otcepi od Gruzije, snage NATO su korišćene radi odvajanja Kosova od Srbije, znajući koliko će to poniziti vekovnog srpskog saveznika, Rusiju.

Još važnije, zemlje koje su nekad bile pod sovjetskom dominacijom, poput Latvije, Litvanije, Estonije i Poljske primljene su u članstvo NATO pakta, a američki zvaničnici očajnički pokušavaju da izdejstvuju članstvo u NATO za Gruziju i Ukrajinu. Povrh toga, američki zvaničnici uspostavljaju bliske veze sa zvaničnicima bivših sovjetskih republika, pa čak i osnivaju baze tamo, kao što je slučaj sa Uzbekistanom. U poslednjih nekoliko dana, američki i poljski zvaničnici su se čak dogovorili o instaliranju raketnih sistema u Poljskoj.

Prosečni američki neokonzervativac bi rekao: „Pa šta je u tome pogrešno?“ Pa, pretpostavimo da je NATO bio rasformiran 1990. i da su ruski zvaničnici odjednom objavili da Varšavski ugovor ostaje na snazi i da će biti rekonstruisan. Među novim članicama bile bi Kuba, Grenada, Panama, Meksiko i Haiti. Pretpostavimo da su, tokom narednih 18 godina, ruski savetnici obučavali vojske tih zemalja i da su u njima razmeštene raketne instalacije Varšavskog ugovora.

Da li bi američki neokonzervativci poludeli? Naravno da bi. Oni bi tražili od američke vlade da izvrši invaziju na te zemlje radi smene njihovih režima.

Dakle, gde smo danas? Napravili smo pun krug. SAD su sada suočene sa svedenom verzijom svog starog Zvaničnog Neprijatelja, sa Rusijom. Opet slušamo o komunističkoj pretnji i aluzije na starog američkog hladnoratovskog neprijatelja (i partnera iz Drugog svetskog rata), Sovjetski Savez. Bez sumnje ćemo uskoro slušati kako je kraj Sovjetskog Saveza ustvari bila samo jedna vešta komunistička prevara koja je trebalo da uljuljka Zapad u lažno osećanje sigurnosti.

I, naravno, slušaćemo o tome koliko je vojno-industrijski kompleks neophodan za „slobodu“ i „sigurnost“ američkog naroda, s obzirom na dvostruke pretnje komunizma i terorizma s kojima smo suočeni. Još više „odbrambenog“ naoružanja. Još više „odbrambenih“ liferanata. Još više profita od „odbrane“. Još više ratova radi „odbrane“. Još više novca za „odbranu“. Još više poreza za „odbranu“.

A još ako američke intervencije u Latinskoj Americi od 1989. urode napadima na američke zvaničnike poput onih koji se sada dešavaju protiv meksičkih zvaničnika u sklopu „rata protiv droge“, uskoro ćemo imati još Zvaničnih neprijatelja koji bi opravdali postojanje i širenje Pentagona i vojno-industrijskog kompleksa.

Šta god drugo može da se kaže o američkim zvaničnicima, oni svakako nisu glupi. Veštim korišćenjem spoljne politike, oni ne samo da su uspeli da ožive svog starog hladnoratovskog Neprijatelja, oni su takođe uspeli da dodaju i nove Zvanične neprijatelje postojećoj gomili. Ostaje da se nadamo jedino da Amerikanci obraćaju pažnju ne samo na ono što se dešava u Iraku, Avganistanu, Gruziji, Istočnoj Evropi i Latinskoj Americi, već i na spoljnu politiku koja se vodi iz Vašingtona poslednjih 18 godina.

(Autor je osnivač i predsednik Fondacije za budućnost slobode (The Future of Freedom Foundation), SAD.)

http://www.fff.org/blog/jghblog2008-08-18.asp