Home
Komentari
Kulturna politika
Ekonomska politika
Debate
Prikazi
Hronika
Polemike
Prenosimo
 
 
Impresum
Pretplata
Kontakt
Oglašavanje
Novi broj
Prošli brojevi
Posebna izdanja
NSPM Analize
Linkovi
Debate:
Kosovo i Metohija
Srbija i Crna Gora
Srbija i NATO
Srbija među ustavima
Crkva i politika
Kuda ide Srbija?
Svet nakon 11. septembra
Istina i pomirenje na ex-YU prostoru
   
  Komentari:
Politički život
Kolumne Đ. Vukadinovića i S. Antonića
Kulturna politika
Ekonomska politika
Polemike
BiH - deset godina posle Dejtona
Savremeni svet
   
  Pregledi:
Prenosimo
Prikazi
Hronika
Ankete
   
 

KOMENTARI

Politički život

 

 

 

Goran Budžak

Perspektive prijateljske kohabitacije predsednika i premijera

Predsedničko-premijerski oblik srpskog polupredsedničkog sistema

Upravo formirana peta postpetooktobarska koaliciona proevropska vlada premijera Mirka Cvetkovića, ministra finansija u prethodnoj vladi Vojislava Koštunice i nestranačkog kandidata Demokratske stranke, izabrana je na predlog predsednika Srbije Borisa Tadića, koji je istovremeno i predsednik Demokratske stranke, vodeće partije pobedničke koalicije Za evropsku Srbiju (ZES). Ovaj akt označava kraj dosadašnje faze kohabitacije kao oblika političkog sustanarstva između predsednika i premijera, koji su pripadali različitim političkim partijama, tj. Demokratskoj stranci, odnosno, Demokratskoj stranci Srbije, i početak „prijateljske kohabitacije“ šefa države i prvog ministra, koji je bio vanstranački kandidat predsedničke koalicije, u okviru nove predsedničko-premijerske etape srpskog polupredsedničkog sistema.

Polupredsednički sistem organizacije vlasti predstavlja specifičnu mešavinu predsedničkog i parlamentarnog sistema, koja svojim posebnim hibridnim karakterom čini potpuno novi tip ustavnog sistema.

Ovakav specifično koncipiran ustavni sistem podrazumeva „ alternaciju “, tj. međusobnu izmenu predsedničke i parlamentarne faze, do čega dolazi u zavisnosti od toga da li je predsednik na čelu vladajuće ili manjinske stranke u parlamentu.

Prema tome, ako je predsednik države istovremeno šef partije koja poseduje većinu u parlamentu, sistem je po svojim osnovnim karakteristikama bliži predsedničkom, jer je parlament, posredstvom predsednikove partije, podređen volji šefa države.

Međutim, ako je predsednik na čelu manjinske stranke u parlamentu, u tom slučaju se uspostavlja kohabitacija , tj. specifičan oblik političkog sustanarstva, koji podrazumeva da predsednik pripada opozicionoj, a premijer vladajućoj partiji, pa je shodno navedenim svojstvima sistem sličniji parlamentarizmu.

Ustavni sistem Pete francuske republike, koji počiva na Ustavu iz 1958. godine, smatra se ideal-tipom, tj. modelom polupredsedničkog sistema organizacije državne vlasti, koji obuhvata navedenu alternaciju predsedničke i parlamentarne faze.

U nameri da izbegnu zloupotrebe parlamentarne procedure u društvima sa nedovoljnim demokratskim tradicijama i nerazvijenom demokratskom političkom kulturom, kao i specifične blokade predsedničkih sistema, koje se ogledaju u krajnje suprotstavljenim nosiocima izvršne i zakonodavne vlasti, političke elite u zemljama u tranziciji su se opredelile za mešavinu najboljih osobina predsedničkog i parlamentarnog sistema, tj. za model polupredsedničkog sistema francuske Pete republike.

Njegova atraktivnost se ogledala u elastičnosti koja je imala dva vida ispoljavanja. Prvi se manifestuje u stalnom uspostavljanju ravnoteže između predsednika, koji se bira na neposrednim i opštim izborima, i parlamenta i vlade kao nosilaca zakonodavne i izvršne vlasti. Na taj način se teži da se ostvari ravnoteža vlasti, koja će biti usklađena sa potrebama različitih zemalja, političkih okolnosti i nosilaca vlasti. Predsednik je tako postao treći potporni stub ustavnog sistema u celini.

Drugi vid pomenute elastičnosti je ustavna funkcija predsednika kao zaštitnika ustavnog sistema, koji svojom „energijom izvršne vlasti“ prevazilazi probleme zemalja u tranziciji. Francuski predsednik je ovlašćen da imenuje premijera, ima pravo zakonodavne inicijative, a eventualni sukob vlade i parlamenta može da prevaziđe ili raspuštanjem parlamenta ili raspisivanjem izbora. Institucija predsednika je posebno privlačna zbog neposrednog izbora od strane celokupnog biračkog tela, jer to omogućava predsedniku da bude simbol cele nacije, ali i specifični čuvar novouspostavljenog ustavnog poretka, pogotovo kada nastupe razdoblja kriza i čestih smena vlada.

Posle izbora predsednika Demokratske stranke, Borisa Tadića, u junu 2004. godine, za predsednika Srbije, nastala je kohabitacija između opozicione DS i manjinske koalicione vlade premijera Vojislava Koštunice, koju su u martu iste godine formirali predstavnici Demokratske stranke Srbije, G17 plus i koalicije Srpskog pokreta obnove i Nove Srbije.

Ovaj odnos političkog sustanarstva je nastavljen i tokom druge Koštuničine vlade, ali je zbog promene odnosa snaga u korist Demokratske stranke predsednika Tadića, čiji su ministri imali većinu u vladi, došlo do jačanja pozicije šefa države u odnosu na premijera, tako da je premijersko – predsednički tip polupredsedničkog sistema transformisan u predsedničko-premijerski.

Sa izborom premijera Mirka Cvetkovića, kao nestranačkog kandidata predsedničke koalicije Za evropsku Srbiju, nastavljen je u okviru predsedničko-premijerskog sistema proces jačanja položaja šefa države u odnosu na prvog ministra, pošto se radi o ličnosti koja ima ekspertske, a ne političke performanse. Naime, novi premijer je ekonomsko-finansijski stručnjak, koji je u svom dosadašnjem radu bio ministar finansija, direktor Agencije za privatizaciju i stručni konsultant. Prema tome, logično je da će u svom budućem radu premijer Cvetković biti u funkciji predsednika Tadića kao šefa države i lidera Demokratske stranke, koja dominira vladajućom koalicijom ZES.

Imajući u vidu napred navedeno, možemo očekivati da će u narednom mandatnom periodu vlada koalicije ZES, u okviru “prijateljske kohabitacije” predsednika Tadića i premijera Cvetkovića, ostvariti koordiniranu i kontinuiranu saradnju na planu ostvarivanja strateških ciljeva, iznetih 7. jula u premijerovom inauguracionom ekspozeu u Narodnoj skupštini, koji podrazumevaju opredeljenje za evropsku budućnost Srbije, neprihvatanje nezavisnosti Kosova i Metohije, jačanje ekonomije i socijalne odgovornosti vlade, pooštravanje borbe protiv kriminala i korupcije i poštovanje međunarodnog prava, jer o njima postoji puna saglasnost svih članova vladajuće predsedničke koalicije.

 Autor je istraživač saradnik Instituta za političke studije u Beogradu 

 

 
 
Copyright by NSPM