Mirjana Bobić-Mojsilović

USTA PUNA ZEMLJE

Pre nekoliko dana, delegacija SPS na najvišem nivou obišla je grob Slobodana Miloševića u Požarevcu, položila cveće, javno evocirala uspomene i svodila račune posle osamnaest godina od osnivanja. Bila je to prilika da funkcioneri nekada najjače partije u zemlji podvuku žutim svoje istorijske zasluge. "Pokazalo se posle 18 godina da je Socijalistička partija Srbije jedna državotvorna stranka i da su joj državni i nacionalni interesi uvek u prvom planu", kazao je Žarko Obradović. "Mora se priznati da smo nekad i jedini branili ideju socijalne pravde i trudili se u svemu onome što se zbivalo da život najvećeg broja građana Srbije učinimo što boljim. Da podignemo životni standard na nivo da ljudi mogu živeti od svog rada", dodao je aktuelni ministar prosvete.

Naravno, o učinku Socijalističke partije Srbije na brdovitom Balkanu teško da će se ikada moći kristalisati jedinstveni stav - ljubitelji i kritičari njihovih uspomena nikada se neće složiti o krajnjem skoru Miloševićeve politike, ali je činjenica da se danas reči Žarka Obradovića mogu shvatiti i bukvalno. SPS jeste državotvorna stranka, tim pre što je danas upravo ova stranka omogućila Tadiću i njegovima opstanak na vlasti, to jest da budu državnici. Druga je stvar što se taj demokratski opstanak na vlasti građanima Srbije predstavlja kao put u Evropu, tek socijalisti su odigrali presudnu ulogu u postizbornoj matematici pokazavši kako je politika ovde stvar trgovine i pritisaka, i kako je doslednost ono što se ne isplati. "Nikada nećemo dati Kosovo", zakletva koju su papagajski ponavljali svi osim Čede, dok je donosila predizborne poene, danas je ostala zaboravljena. Jer miris kože na fotelji dosta zamagljuje vidike i relativizuje uverenja. Ispostavilo se da još samo Koštunica veruje da Srbija nema alternativu, dok socijalisti danas veruju da Tadić nema alternativu.

Pa, kad bolje razmislimo - Tadić i nije imao drugu mogućnost osim da se udruži sa SPS-om i proglasi nacionalno pomirenje, koje je uspostavljeno kako bi Srbija krenula u Evropu, i koje će trajati do sledećih izbora. U međuvremenu, Dačić će morati da se pomiri sa Čedom, i Čeda će morati da prihvati Dačića, osim što Dinkić nikada neće prihvatiti Veljin sporazum o gradnji autoputa Horgoš - Požega, i što Rusi ovde neće proći, i što sve što je bilo - više neće biti, jer novi ljudi dovode svoje ljude i svoje projekte.

Sada, kada su socijalisti opet na vlasti, besomučno ispalivši one sa kojima su se prvobitno dogovorili, njihova državotvornost dobija tačne srpske razmere, i ona govori koliko o njima, toliko i o njihovim demokratskim partnerima. Svi su oni pomalo socijalisti, i mora da se Milošević smeje odozgo, posmatrajući ih sve na gomili.

Zapravo, to i jeste Srbija danas - država koja se sama sebi popela na vrh glave i u kojoj svi moraju da progutaju gorko-kisele pilule vlastitih reči - Dačić mora da proguta peti oktobar i "Sablju", i Čedu, Tadić mora Dačića i Miru i Marka i Palmu, Čeda mora sve njih zajedno i priču da je Kosovo Srbija, Čanak mora da proguta samog sebe. Sada sede zajedno najljući protivnici iz Miloševićevog doba, ućutkani fascinirajućom šansom da zaposednu ministarska i mesta u upravnim odborima, da vladaju Beogradom, i Srbijom, kako znaju i umeju, u zagrljaju koji pre liči na evropski klinč nego na bilo šta drugo.

Njihova državotvornost se danas može opisati jednom rečenicom - državu danas čini njihov neprirodni zagrljaj i činjenica da su im svima ovih dana usta zapušena, i da svi oni u moralnom i političkom smislu deluju neopisivo musavo.

To su usta puna Srbije. Usta puna zemlje.

(Večernje novosti, 19.07.2008.)