Batić Bačević

Srednja škola

Biće zanimljivo pratiti medije u nedelju, 5. oktobra 2008. godine – kako će se opisati taj istorijski dan, datum velikih demokratskih promena, kada je Srbija srušila diktatora i okrenula novu stranicu u još novijoj istoriji? Mediji su svakako veoma slobodni, ali pod uslovom da ih niko u kabinetima, ambasadama ne gleda, ne sluša ili ne čita (jedan veliki filozof je davno govorio da i stolovi mogu da igraju ako ih niko ne gleda). Tako da bi vladajuća koalicija mogla da bude uzdrmana ako bi se u slavljenju tog dana bude preterivalo, ako se, ne daj bože bude govorilo o zločinima ili štetočinskoj politici SPS i JUL-a ili se, na drugoj strani, oktobarska demokratska revolucija bude prećutkivala. Ovaj peti oktobar će, ipak, biti mirniji, oslobođen onog viška emocija, stegnutih vilica jer je nekako shvaćeno da, bez obzira na otrovne svađe, poguban minuli rad, stranačke rovove, Srbija zapravo nema izbora na nekom od strateških jelovnika. Da je postojala neka druga ozbiljna mogućnost, Srbija bi je verovatno odabrala. Ali nje, mogućnosti, nije bilo. Dakle, Evropa. Ako je verovati istraživanjima, prvi put je EU među Srbima popularnija institucija od Srpske pravoslavne crkve, samo što u EU tek treba da uđemo a u SPC su nas, uglavnom, već uveli. O srpskim sveštenicima već sve znamo, a evropske ćemo tek upoznati.

U proteklih osam godina, Srbija je pokušavala da prekorači iz petog u šesti oktobar, jer su netalentovani ali zato veoma ambiciozni propagandisti, lideri sa greškom ili borci za kršenje ljudskih prava objašnjavali da nikako ne možemo da krenemo dalje dok ne uvidimo kakvi smo bili fašisti, suočimo se sa zlom u sebi i dobrotom svih oko nas. Ta potresna, humana priča o pravedničkom čekanju šestog oktobra, iznenada je završena kada je obznanjena koalicija nacionalnog jedinstva, i Srbija je u jednom danu prešla put koji nije uspela za sedam i po godina. Kao po nekoj demokratskoj sugestiji koja se ne sme odbiti, priča o šestom oktobru je zaustavljena upravo kada je napravljen istorijski kompromis sledbenika Zorana Đinđića i Slobodana Miloševića. Sitne vesti u donjem levom uglu novina bi nas obaveštavale da je Gorica Gajević postala opštinski pravobranilac u Raškoj, da je drug Brčin postao savetnik ministra prosvete, a neki drugi jurišnici Miloševićeve politike nameravaju da postanu čelni ljudi najmoćnijih preduzeća u Srbiji, ali to bi možda izazvalo neki revolt samo kod preostalih dilera katarze u Srbiji, koji još nisu shvatili nove političke okolnosti. Taj dogovor, ma koliko delovao neiskreno, a ponekad i komično, jeste važan i možda istorijski politički događaj u zemlji u kojoj su do skoro slobisti Đinđića opisivali kao zaštitnika svih kriminalaca, a velike demokrate svim snagama trudile da ne dozvole sahranu Miloševića u Beogradu. To odlaganje oružja, ta želja da se izađe iz slobističkog političkog nasleđa svakako zaslužuje poštovanje, ali ostaje nejasno zašto veliki prijatelji iz Brisela to ne poštuju.

Velika akcija hapšenja Radovana Karadžića, u kojoj se jedino ne zna ko ga je i kada uhapsio, dočekana je sa oduševljenjem u zapadnom delu planete Zemlje, ali Srbija nije napravila nijedan korak ka Evropskoj uniji. Svaki pokušaj da se Kosovo ponovo stavi na dnevni red doživljava se kao otvoreni dokaz da i u Tadićevom okruženju ima skrivenih nacionalista, koji se možda ponašaju kao demokrate i evropejci ali se u njima i dalje tinja srpski nacionalizam. Uostalom, o tome će se čitati u sledećoj godišnjoj poternici Helsinškog odbora za ljudska prava.

Bez obzira na to što je srpska vlast do sada uglavnom doživljavala blamažu od velikih prijatelja iz EU, opozicija je delovala najžalosnije od uspostavljanja višestranačkog sistema u Srbiji. Raspad najveće opozicione stranke, koji se po Skupštini i medijima pretvara u priče koji nisu dostojne najgorih kafana na Ibarskoj magistrali, kao da je označio kraj jedne političke ere i najavio period u kojem nijedna ozbiljna stranka više neće dovoditi u pitanje evropske integracije. Stranke koje budu pokušavala da šminkaju leš Miloševićeve politike mogu da se klade u sopstveni poraz na bilo kojim izborima, ali to ne znači da vladajuća evropska koalicija može da bude bezbrižna.

Ne samo što se veoma lako može dogoditi da Evropa odluči da zaustavi integracije ili da Srbiji saopšti da izabere između Kosova i Brisela, nego što se i svetski odnosi tako dramatično menjaju da će za nekoliko godina, kada se budemo približili kapijama EU, u Srbiji biti neuporedivo veći otpor evro-entuzijastičkim bajkama koje slušamo svakog dana i u svakom pogledu. I kao što su ovdašnje elite, dakle Milošević i njegova svita, prevideli pad Berlinskog zida, sasvim je moguće da će ovdašnje vlasti prevideti pad nekih drugih zidova, koji su do danas delovali kao pobednici u Hladnom ratu.

Na kraju osnovne škole demokratije, Srbija kao društvo deluje rasterećenije, a njeni građani žive neuporedivo bolje. Jasno je da se, uz mnogo muka, razvijaju neke osnovne institucije demokratskog društva, ali je još jasnije da slabi država, njen aparat, kao i sve institucije koje simobolizuju tradiciju jednog naroda. Na kraju bi se moglo ispostaviti da ćemo biti zadovoljniji, bogatiji i deblji, samo nećemo znati gde zapravo idemo i šta smo želeli na početku. Ili ćemo čitavo društvo spremiti za Evropu, kao što entuzijasti spremaju vozilo za trke, da bi na kraju shvatili da na toj stazi nismo poželjni, a za druge smo zakasnili.