Slobodan Antonić

SRBIJA ILI GRAĐANIJA?

Olimpijske igre su uvek vreme pojačanog patriotizma. Šta se, međutim, dešava u zemlji u kojoj jedan deo elite misli da je svaki patriotizam nacionalizam, a svaki nacionalizam fašizam? Olimpijada je u takvoj zemlji prilika za obnovu napada na nacionalne simbole – od himne do načina pozdravljanja.

Najpre je napadnuta himna. Izračunato je da se u njoj petnaest puta pominje reč „srpski”. To je, navodno, neprihvatljivo za zemlju u kojoj manjine čine petinu stanovništva. Takođe, rečeno je da je to bila himna Karadžića i Arkana. Ona je „u mnogim glavama povezana sa idejom Velike Srbije”. Konačno, i njen tekst je neprihvatljiv zbog,,religiozno-militantno-nacionalističkog sadržaja”.

Ovde nalazimo sve elemente specifičnog krajnjaštva, nazvanog „građanizam”. Po tom stanovištu, ako je država dobila ime po većinskoj naciji, pridev iz tog imena ne sme se koristiti samo zato da se nacionalne manjine ne osete zapostavljenim. Zanimljivo je da ovakve ideje postoje jedino u Srbiji. Nisam čuo da iko, recimo, u Rumuniji traži izbacivanje iz upotrebe prideva „rumunski” zato što u njoj živi 1,4 miliona Mađara. Takođe nisam čuo da se tamo zahteva da se početak himne „Diži se, Rumunu”, zameni sa „Diži se građanine Rumunije”, ili, što bi bilo još politički korektnije: „Diži se građanko i građanine Rumunije”.

Toj paranoji, u vezi prideva „srpski”, izgleda da nema kraja. Možemo se samo pitati šta je sledeće? Promena i samog imena države? Jer, zašto bi se ova zemlja zvala Srbija? Što je ne bismo lepo nazvali „Građanija”, pa da sve bude savršeno „politički korektno”?

Argument da je naša himna „uprljana”, takođe, jedinstveno je srpski. Nisam čuo da je iko, posle Vijetnama ili Alžira, predložio promenu američke ili francuske himne. Nisam, takođe, čuo da je iko tražio da Marseljeza prestane da bude francuska himna, samo zato što ju je koristio višijevski režim. Uostalom, čak i nemačka himna je, posle svega što se desilo 1939–1945, ostala ista. Samo je skraćena za dve strofe.

Konačno ,,religiozno-militantno-nacionalistički sadržaj” svakako je najlepši argument naših građanista. Ako pogledamo himne glavnih evropskih nacija – Nemačke, Britanije, Francuske, Španije iliItalije, videćemo da se Bog, oružje, krv ili nacija ne spominju jedino u himni Španije. Ali, ne zato što je ona politički najkorektnija. To je samo zato što španska himna uopšte i nema reči.

Slična galama digla se i zbog navijačke pesme koja je napravljena za ovu Olimpijadu. Njenoj estetici se verovatno ima šta prigovoriti. Ali, građanistički napad je išao, opet, na previše prideva „srpski” u njenim rečima i na previše „militarizma” u njenoj melodiji. Ali zaboga, ipak je to navijačka pesma! Koliko patriotizma i koliko borbenosti je u srpskim navijačkim pesmama dozvoljeno, a da to ne bude „nacionalizam” i „militarizam”? Kada se „druga Srbija” pita, izgleda da je odgovor – nula!

Najzad, pozdrav sa tri prsta, Borisa Tadića, izazvao je lavinu kritika. Opet je izbačen argument da su „taj pozdrav koristili Karadžić i Arkan”. Zatim je, iz naftalina, izvađena i stara priča kako pozdrav sa tri prsta nije izvorno srpski, već su tako polagale zakletvu neke fašističke jedinice. Zaključeno je da je u pitanju znak koji su, tokom devedesetih, koristili srpski nacionalisti i da ga zato treba poslati na smetlište istorije.

Ali, taj pozdrav nije izmislio „nacionalistički Miloševićev režim”. Njega je, kao što se svi dobro sećamo, izmislila „demokratska opozicija”. Na hiljade antimiloševićevskih, opozicionih demonstranata, tokom devetomartovskih (1991), vidovdanskih (1992), zimskih (1996/7) i petooktobarskih (2000) protesta dizalo je uvis tri prsta. Možda je, preko Drine, i neki zločinac isto pokazivao. Ali, za ogromnu većinu Srba tri prsta su bila znak patriotizma. Zašto bi ga odbacili zbog nekolicine kriminalaca?

Tačno je da pozdrav ima sličnosti sa nekim drugim pozdravima iz istorije. Ali, u ovom trenutku on je jedino srpski znak. Šta mari ako je i preuzet? (Mada, pre će biti da je reč samo o podudarnosti). I mnogi drugi nacionalni simboli su preuzeti. Šajkača je, recimo, došla iz Austrougarske, sa uniformama koje je za narodnu vojsku nabavio kralj Milan . Ali, ta kapa je, nakon toga, u Srbiji imala svoj osoben istorijski život. Zato je i postala nacionalni simbol. Jednako, i pozdrav sa tri prsta ima svoju, „srpsku” istoriju. Ta istorija ga je učinila nacionalnim simbolom, i to se sada može promeniti samo represijom.

Zato, pustite ovaj narod da, makar na Olimpijadi, oseti nacionalni ponos. To nije ni „nacionalizam”, niti „militarizam”. To je patriotizam. I ako je taj osećaj nekome stran, ne mora da ga kvari drugome. Većina naših ljudi raduje se da vidi srpsku trobojku u Pekingu. I raduje se da čuje „Bože pravde”. Možda i zato što je pravda, spoljna i unutarnja, upravo ono za šta Srbija najviše i moli.

[objavljeno: 14/08/2008.]