Home
Komentari
Kulturna politika
Ekonomska politika
Debate
Prikazi
Hronika
Polemike
Prenosimo
 
 
Impresum
Pretplata
Kontakt
Oglašavanje
Novi broj
Prošli brojevi
Posebna izdanja
NSPM Analize
Linkovi
Debate:
Kosovo i Metohija
Srbija i Crna Gora
Srbija i NATO
Srbija među ustavima
Crkva i politika
Kuda ide Srbija?
Svet nakon 11. septembra
Istina i pomirenje na ex-YU prostoru
   
  Komentari:
Politički život
Kolumne Đ. Vukadinovića i S. Antonića
Kulturna politika
Ekonomska politika
Polemike
BiH - deset godina posle Dejtona
Savremeni svet
   
  Pregledi:
Prenosimo
Prikazi
Hronika
Ankete
   
 

KOMENTARI

Politički život

 

 

 

Dragomir Anđelković

Milošev gambit ili klanjanje vazala?

Kakav li je samo političar mogao da ispadne od Jude

Albert Turnije

UZIMALA, DAVALA

Povučeni srpski ambasadori vraćaju se u prestonice članica EU koje su priznale secesiju Kosova. Neki stručnjaci za međunarodne odnose tvrde da će to ojačati poziciju Srbije. Navodno, tako ćemo doprineti ubrzanju naših evrointegracija. Štaviše, možda ćemo moći da izdejstvujemo poboljšanje položaja srpskog naroda na Kosovu i Metohiji, odnosno da relevantne zapadne sile bar u nekom pogledu uzmu u obzir interese Srbije u vezi sa njenom južnom pokrajinom.

U diplomatskoj praksi povlačenjem ambasadora izražava se visok stepen neslaganja, odnosno nezadovoljstva zbog nekog poteza. Do vraćanja ambasadora obično dolazi kada druga strana, makar formalno, učini neki ustupak. Ili se, posle dužeg vremena, nađe neko solomonsko rešenje da se sačuva čast, kada već „ovce nisu ponovo na broju“. No, ambasadori se ne povlače na par dana tek da bi se manifestovalo „durenje“. Jer, u diplomatiji ne važi izreka: „puj pike ne važi“! Sve važi i ostavlja posledice.

Naš ministar spoljnih poslova dobro je znao da zbog povlačenja ambasadora SAD i zemalja koje ih slede u vezi sa kosovskim pitanjem, neće odustati od svoje politike! Praktična strana tog diplomatskog poteza bila je da se utiče na one zemlje koje nisu prelomile da li da priznaju secesiju Kosova. Naravno, nismo mi sila zbog čijeg bi demonstriranja ljutnje zavladali strah i panika širom „međunarodne zajednice“. Ali, poruka da istinski nameravamo, bar na diplomatskom polju, da branimo svoj teritorijalni integritet, svakako ima težinu. I sigurno doprinosi opredeljenju mnogih zemalja da istraju u odluci da ne podlegnu pritisku Vašingtona, i da ne prekrše međunarodno pravo.

No, možda je naša nova vlada razradila „paket“ drugih mera kojima bi Srbija mogla da produži svoju borbu za južnu pokrajinu i opstanak tamošnjeg srpskog i drugog stanovništva lojalnog našoj zemlji. Možda su već povučeni potezi koji treba da održe uverenje većine članica UN koje poštuju teritorijalni integritet Srbije, da ona ne odustaje od njega. Konačno, možda su „eksperti za svetsku politiku“ koji tvrde da će vraćanje naših ambasadora koristiti zemlji – u pravu!

OBRENOVIĆEVSKA POLITIKA

Miloš Obrenović, predvodnik Drugog srpskog ustanka, uspeo je više pregovorima nego oružjem – da izdejstvuje autonomiju Srbije. Zatim je, koristeći povoljne međunarodne okolnosti, uz pomoć diplomatije i podmićivanja, proširivao jurisdikciju srpske uprave, a autonomiju postavio na formalne osnove. Sličnim metodama, znatno je povećao i teritoriju kneževine.

Miloš se rukovodio zdravom domaćinskom logikom: nastojao je da sa što manje „troškova“, što više poveća „posed“. Znao je da je Srbija suviše slaba da bi odmah pokušala da ostvari velike nacionalne težnje. Zato je nastojao da zemlja privredno, demografski i institucionalno ojača. Radi toga je pravio ustupke, odnosno uzdržavao se od nekih poteza. Na prvi pogled, time se njegova politika udaljavala od nacionalne misije Srbije. Međutim, Miloš je tako najbolje radio njoj u prilog!

Danas se neretko čuje: „Treba nam obrenovićevska politika“. Stvarno, bilo bi dobro da je imamo. Međutim, nešto ne treba zaboraviti: Milošev pragmatizam bio je u funkciji srpskih nacionalnih interesa! Znao je da su granice Srbije rezultat odnosa snaga, ali je isto tako dobro znao šta je srpsko i samo je čekao pogodnu priliku kako bi se na realnim osnovama delovalo u prilog nacionalnih oslobodilačkih težnji. Ujedno, nastojao je da Srbi postanu što svesniji svog identiteta i tradicije, i da Srbija ojača radi srpskog naroda, a ne da se njegov identitet žrtvuje radi bilo čega drugog!

PRAGMATIČNI IZGOVOR

S druge strane, kod nas se neretko govori o obrenovićevskoj politici da bi se pronašlo opravdanje za odricanje od normalnih nacionalnih stremljenja, kako bi, radi koristi pojedinih vlastodržaca, državni brod bio usmeren u evroatlantskom pravcu. Pri tome se glasno govori da će od toga profitirati „običan narod“, da je ekonomski progres za nas prvi i pravi nacionalni interes.

To je umnogome tačno (zajedno sa demografskom obnovom), ali tzv. reformatori do sada su u praksi malo toga uradili kako bi istinski došlo do realnog i dinamičnog ekonomskog napretka, odnosno kako bi bio promenjen loš sistem koji sputava progres. Međutim, sada su svesni da nešto hitno moraju da urade kako bi bio poboljšan standard stanovništva ili bar na realnim osnovama osnažena nada da će nam brzo biti bolje. Izbori su dobijeni isključivo emitovanjem primamljivih i sočnih EPP poruka izgladneloj publici! Sada kada joj je krenula voda na usta, ako bude izneverena, ona može da bude i opasna!

Moguće je da je naša nova, a stara vlast ucenjena, i da joj je „toplim rečima“, u stilu „uljudnog“ pregovarača Holburka, preporučeno da pokaže „dobru volju“ u vezi sa Kosovom. Inače, neće biti ništa od „projekta Fijat“ i sličnih đakonija, a narod će u međuvremenu da se ljuti. No, nažalost, čini mi se da je možda i nešto drugo u pitanju; nešto mnogo gore.

PROROČICA BILjA

Podsetimo se šta je gospođa Biljana Srbljanović, kandidat LDP za gradonačelnika Beograda na proteklim izborima, rekla 6. aprila u intervjuu za dnevne novine „Blic“. Na pitanje: „Mislite li da je moguća saradnja DS i LDP u vladi s obzirom na razlike oko kosovskog pitanja?“ – odgovorila je:

„Razlika u pitanju Kosova i nije takva kakva se u medijima čini, sasvim je jasno iz mnogobrojnih kontakata sa predstavnicima većinske demokratske stranke da je njihov stav prema Kosovu zapravo identičan stavu LDP-a, da je to i za njih, kao i za LDP, sasvim jasno jedan tragičan momenat u našoj novijoj istoriji, ali i jedna za sada završena priča , koju na silu održavaju političari željni novih ratova i kriza, zarad ličnog održanja na vlasti. Problem je u tome što ta stranka nikako da smogne snage da počne javno govori ti istinu .

Taj njihov odnos prema građanima, kao da smo maloletni ili glupi, pa nas treba ' sačuvati ' od surove istine i zamazivati nam oči nemogućim obećanjima, za mene je uvredljiv i nepošten. Što duže to rade, to će duže trajati ova kriza, ipak će na kraju i DS morati da istupi i svojim biračima iskreno ka zati - Kosovo je otišlo, život ide dalje, a naš život je naša odgovornost. “

SKIDANjE MASKI ILI IZNUĐENA TRGOVINA?

Ako je DS sada i rešila da kaže: „Kosovo je izgubljeno“, ponovo nema hrabrosti da to kaže nama. Poruka je, eventualno, upućena globalnim moćnicima. Uz snishodljiv naklon, molećiv pogled i uperen prst u starog premijera – krivca za „neodmerenu ljutnju“ malog vazala koji treba da zna gde mu je mesto. I naravno, uz ispružen i savijen dlan prema „prijateljima“! Kada se mora, ništa nije teško!

Međutim, „diplomatska igra“ može da ima i unutarpolitičku dimenziju. Možda se sprema podloga za saradnju sa tvrdoglavim LDP-om. Makar, da bi se Dačiću pokazalo da postoji rezervno rešenje. I da od početka zna da mora da poštuje ono što „šef“ hoće. Inače, ode on u opoziciju, a dobar deo birača već mu je okrenuo leđa zbog kolaboracije sa „Koalicijom za evropsku Srbiju“.

No, ipak budimo optimisti. I nadajmo se da naši vlastodršci ipak kalkulišu kako da i za zemlju, uključujući i neke „staromodno“ shvaćene nacionalne interese, izvuku neku korist. I da sve što rade nije „račun bez krčmara“.

Podsetimo se reči engleskog filozofa Frensisa Bekona: „Bolje je poslovati sa ljudima koji nešto žele, nego sa onima što su postigli što su hteli“. I nadajmo se da Amerikanci od nas još nešto žele „milom“, te da popuštanja naše vlasti mogu doneti i nešto dobro našem narodu, a ne da ona, makar i nehotično, dodatno demonstrira koliko smo slabi i jadni, i da se prema nama ophodi samo „đonom“ i „silom“.

 
 
Copyright by NSPM