Home
Komentari
Kulturna politika
Ekonomska politika
Debate
Prikazi
Hronika
Polemike
Prenosimo
 
 
Impresum
Pretplata
Kontakt
Oglašavanje
Novi broj
Prošli brojevi
Posebna izdanja
NSPM Analize
Linkovi
Debate:
Kosovo i Metohija
Srbija i Crna Gora
Srbija i NATO
Srbija među ustavima
Crkva i politika
Kuda ide Srbija?
Svet nakon 11. septembra
Istina i pomirenje na ex-YU prostoru
   
  Komentari:
Politički život
Kolumne Đ. Vukadinovića i S. Antonića
Kulturna politika
Ekonomska politika
Polemike
BiH - deset godina posle Dejtona
Savremeni svet
   
  Pregledi:
Prenosimo
Prikazi
Hronika
Ankete
   
 

KOMENTARI

Politički život

 

 

 

Dragomir Anđelković

Nepromišljenost srpskog „političkog jezika“

Ako reči nisu utemeljene, ni dela nisu ostvariva “.

(Konfučije)

SECESIJA A NE NEZAVISNOST

Da li je Kosovo proglasilo nezavisnost? Nije, bez obzira šta tamošnji albanski vlastodršci, i njihovi evroatlantski zaštitnici tvrde! Reč nezavisnost „namagnetisana“ je pozitivno. Za nju se bori ona nacija čija su prava stvarno uskraćena, bilo tako što su krajevi u kojima predstavlja „autohtono stanovništvo“, osvojeni od moćnijeg suseda, odnosno neke „imperije“; ili, zato što su, kada se radi o vanevropskim prostorima, njihove zemlje postale kolonijalni posed „civilizovanih“ evropskih grabljivaca.

Stoga, mnogi ljudi van našeg podneblja, kada sa distance posmatraju događanja u svetu (obično „krajičkom oka“, bez mnogo udubljivanja), kad čuju da se neki tzv. Kosovari bore za nezavisnost, osete prema njima simpatiju čak iako nisu od ranije antisrpski isprogramirani „CNN zavisnici“. Reč nezavisnost pogodno je oružje i u rukama domaćih albanskih lobista, sakrivenih iza nekih nevladinih organizacija, medija i partija. Naprosto, ako smo se tokom ustanaka borili protiv Osmanlija kako bismo stekli nezavisnost, ako smo tokom svetskih ratova ginuli da bismo je sačuvali – zašto „jadni“ kosovsko-metohijski Albanci na nju nemaju pravo?

Naš odgovor je jasan – nemaju pravo jer otimaju tuđe! Jer su se naselili na zemlji koja je predstavljala središnji deo države Nemanjića, i sa koje su sistematski proterali mnoge Srbe čiji su preci tu živeli skoro hiljadu godina! Međutim, taj odgovor ne prati i odgovarajući „politički jezik“, inače bi govorili: „Vođstvo kosovskih Albanaca je proglasilo secesiju“, „SAD se zalažu za secesiju Kosova“. Secesija, kako ju je definisao Milan Vujaklija, znači: „odvajanje, političko otcepljenje, otpadništvo“. Znači, ima dva „sloja“ – neutralan i negativan, a nema ni govora o njenom pozitivnom značenju. Tako je i u drugim jezicima. No, nešto je mnogo bitnije – reč secesija ima negativan naboj! Stvari isto tako stoje i sa separatizmom, koji je suštinski sinonim za secesionizam.

U svakom slučaju, zgodno zvuči kad kažemo: „Ahtisarijev plan podrazumeva nadgledanu secesiju“. Prvo, time smo rekli da kosovsko-metohijski Albanci nisu sami organizovali ono što je dovelo do pokušaja secesije. „Nadgledana secesija“ podrazumeva da je „neko“ nadzirao i usmeravao secesionistička nastojanja (a tu spada oružana borba protiv vlasti međunarodno priznate države, terorizam, pogromi, kidnapovanja, otimanje imovine) i da je nadgledao završne separatističke „radove“ – proklamovanje secesije. Drugo, podvukli smo marionetski karakter tzv. državne tvorevine koju neke sile pokušavaju da stvore. Naprosto, ako tzv. nadgledana nezavisnost može da podrazumeva spremnost nekih razvijenijih zemalja, da novom članu „međunarodne zajednice“ pomognu da stane na svoje noge – nadgledana secesija to svakako ne znači. Jasno je da je mentor „došao po svoje“, da pošto je otpadništvo dalo plodove – namerava da upravlja stvorenim entitetom i izvuče uloženo, uz ekstra profit!

MOĆ JEZIKA

Jezik bitno utiče na to kako sagledavamo svet, kako tumačimo događaje, kakve emocije oni pobuđuju, i kako se, na kraju krajeva, ponašamo. To odlično znaju svi oni koji vladaju masama, bilo da se radi o demagozima u demokratskom sistemu, ili totalitarnim ideolozima raznih boja. Stoga je definisanje svrsishodnih termina, njihovo usvajanje od strane pristalica i potom „puštanje“ u masovni „opticaj“ – važno sredstvo vladanja ili ostvarivanja nekog cilja. Nije bitno, sa stanovišta delotvornosti, da li je terminologija u korelaciji sa stvarnošću. Uostalom, poluistine i neistine su još ubojitije, još pogodnije za usmeravanje masa u željenom pravcu. Laž je „plastičnija“ od istine, ništa je ne sputava i ograničava, pa može tako da bude obrađena, da deluje „zaokruženo“ i zavodljivo. Spram laži, istina lako ispadne „musavi patuljak“.

Srpski političari uglavnom nisu vični sistematskoj „jezičkoj borbi“. To ne znači da nemamo vešte demagoge, ali znači da oni retko kada svoj „talenat“, makar unutar sopstvene stranke, postave na „sistemske osnove“. Tim pre, to se ne dešava kada se radi o „nacionalnim ciljevima“, o delovanju državnih institucija, političkih faktora, ili „društva“ samog po sebi. Uostalom, novinari, i svi oni koji se pojavljuju u medijima, kada i rade u prilog onoga što je definisano kao nacionalni interes (a i toga kod nas nema mnogo), nemaju odgovarajuću „terminološku“ potporu.

Tu potporu treba da ponude političari, pogotovo oni koji usmeravaju kurs „nacionalnog broda“. Trebalo bi da se postaraju da ona bude široko prihvaćena. Naravno, sve to mora da se radi kako dolikuje zemlji sa demokratskim uređenjem. No, imamo primere država kojima moramo da priznamo veću demokratsku tradiciju od naše. Tako, poučena negativnim iskustvom sa Vijetnamskim ratom, američka administracija i vojni establišment, itekako nalaze pogodan model saradnje sa relevantnim medijima kako bi u kritičnom momentu poduprli nacionalne spoljnopolitičke težnje. To je bio slučaj i sa Britancima, tokom Folklandskog rata, a da i ne govorimo o našim komšijama, Hrvatima, tokom nedavnih ratova, jer, svakako njihova demokratska tradicija nije na zavidnom nivou, a tadašnja vlast i državni mehanizmi, u mnogome su bili, i to ne prikriveno, autoritarni.

Međutim, ono što je važno to je da kada država zna šta hoće, i energično, celovito radi u prilog toga, odgovarajući „jezički aparat“ postane uobičajen u medijskom i svakodnevnom govoru. Štaviše, on ce spontano razvija u duhu jasnih nacionalnih stremljenja. Kada je tako, nacionalna opredeljenja postanu nešto opšteprihvaćeno, nešto što se samo po sebi razume. Jasni termini ne samo što učvrste uverenja, već sprečavaju da polako izblede. Pogledajte naše komšije sa kojima smo nedavno imali „nesuglasice“ – njihova javnost nema nikakvu dilemu u vezi sa „istinitošću“ njihove verzije događaja. Tako će biti i za 100 godina!

Neko će reći: „E nije sve to tako! Politički jezik je prljav, i ne treba nam.“ Citiraće reči Džordža Orvela: „Politički jezik … postoji radi toga da bi se laž učinila sličnom istini, a ubistvo blagorodnim delom“. No, treba se setiti latinske izreke: „Zloupotreba ne ukida upotrebu“. Svakako bi bilo dobro da svetom zavlada ljubav i mir, da oružane snage odu u istoriju, a ljudi postanu humaniji. Ali sada ne pričamo o bajkama. Svet je takav kakav je, a mi treba da mu se prilagodimo samo onoliko koliko je nužno da bi se uspešno borili za svoje interese naročiti kada je istina na našoj strani. I samo treba da nađemo način da se ona glasno i jasno čuje, i da zvuči ubedljivo!

 

Međutim, što se negacije „političkog jezika“ tiče, nešto je ipak tačno. On nam, u „kodifikovanom“ i britkom vidu, svakako ne treba za međupartijsko razračunavanje. Pričamo o „nacionalnom političkom jeziku“, o pravilnoj upotrebi termina u zaštiti nacionalnih interesa – jedino to nam treba. A za one koji imaju dilemu da li nacionalni interesi u postmodernom svetu uopšte postoje, evo jedne preporuke – nek pogledaju kako se ponašaju zemlje koje su mnogo naprednije od naše, pa neka prosude! Uz to, nije loše da se sete da su, prema najosnovnijoj definiciji, elementi države: vlast, teritorija i stanovništvo! Otuda, neobično bi bilo, uz pravo na sve moguće postmoderne nijanse, da se kao nacionalni interes ne shvati – zaštita teritorijalnog integriteta!

„KUKAVIČIJA JAJA“

Dok mi o mnogo čemu bitnom, pa i o jeziku, ne mislimo – naši neprijatelji misle i rade! Dobar primer su hrvatski separatisti u doba Kraljevine SHS, odnosno Jugoslavije. Ne samo da je vođstvo Hrvatske seljačke stranke promišljeno i dosledno upotrebljavalo termine sračunate na podrivanje državnog jedinstva i generisanje kod Hrvata negativnih emocija u odnosu na Jugoslaviju i Srbe nego je otišlo i korak dalje. Precizno formulisani izrazi, u vidu obavezujuće instrukcije upućeni su svim lokalnim odborima! Slično su, samo sa državnog nivoa, postupale i ustaše. Naravno, mnogo manje umeća je potrebno za delovanje tog tipa sa pozicija vlasti. No, Srbi ga uglavnom nemaju ni toliko.

Setite se samo koliko su „naši“ političari početkom 80-ih godina, govorili o „albanskom iredentizmu“. Evo definicije iredentizma prema jednom, za našu temu, relevantnom britanskom rečniku ( Cassell Dictionary of Modern Politics), to je – „Politika zasnovana na ubeđenju da određena zemlja ima istorijsko pravo na suverenitet nad nekom oblašću, koja se ne nalazi u okvirima njenih postojećih granica“.

Šta se nas tiče kakva su ubeđenja onih koji pokušavaju da uzmu nešto naše? Što bismo mi pokušavali da ih razumemo? Za nas je bitno da hoće da otmu nešto što nama pripada i na to treba stavljati akcenat. Neko će reći: „Pa tadašnji komunistički političari i nisu marili za sudbinu Kosova“. I to stoji za neke od njih, mada sigurno ne za sve. Pogotovo ne važi za mnoge obične članove partije i funkcionere srednjeg i nižeg ranga. A skoro svi oni su u glas govorili o „iredentizmu“. Stoga, pre se radilo o nepromišljenosti nego zlonamernosti i to naravno onih koji su „trošili lažan novac“, a ne onih koji su ga „pustili u opticaj“.

Izraz „iredentizam“ u vezi sa kosovskim pitanjem, na jednoj konferenciji za štampu, posle nemira 1981. godine, upotrebio je Stane Dolanc. Na pitanje jednog stranog novinara, šta pod tim izrazom podrazumeva, on mu je nabusito rekao da uzme rečnik i pogleda njegovo značenje ako mu ono nije jasno“. Ako je Dolanc zaista znao „u kom grmu leži zec“, onda je planski radio na tome da nam podmetne štetan termin. U tome je, nažalost, privremeno i uspeo. Uporno smo govorili o „velikoalbanskom iredentizmu“, i „antirevoluciji“ – i tako u dobrom delu zapadne javnosti stvarali simpatije prema albanskim separatistima. Kad su već, navodno, antikomunisti, i „borci za slobodu“ – mora da su fini momci. A ono, skoro, sve sami maoisti, staljinisti i teroristi. U novije vreme dopunjeni i islamskim ekstremistima!

Podmetnut nam je i izraz – „Velika Srbija“. Skovala ga je austrougarska propagandna „mašinerija“ sa ciljem da se Srbiji pripišu ekspanzionističke sklonosti. U stvarnosti, Srbija nije ništa drugo želela nego oslobođenje srpskih zemalja. A i ujedinjena sa njima – svakako ne bi bila velika! Stoga, ne treba da govorimo o tzv. Velikoj Srbiji, već o „srpskim zemljama“, odnosno, legitimnoj težnji da jednog dana dođe do ujedinjenja (bar) preostalih srpskih zemalja: Srbije (cele), Crne Gore i Srpske. Još nešto, pojam „srpske zemlje“ – ističe policentričan karakter srpstva! I trebalo bi da otkloni pomisao na srbijansku hegemoniju!

Ipak, ne treba za sve kriviti druge. I danas, i to od strane rukovodstva onog dela našeg naroda koji je nacionalno osvešćeniji od nas u Srbiji, pravi se velika terminološka greška. U Republici Srpskoj neprekidno govore o državnim organima u vezi sa institucijama u Sarajevu, a srpske nazivaju entitetskim. Međutim, trebalo bi termin „državni“ istrajno upotrebljavati u vezi sa srpskim entitetom, a sarajevske organe nazivati zajedničkim! Zašto ne podvlačiti državni karakter Republike Srpske?

Slično stvari stoje i sa Kosovom i Metohijom. Do Drugog svetskog rata, obično je taj deo naše zemlje nazivan – Stara Srbija ! Zašto smo taj naziv zanemarili? Zašto ga ne upotrebljavamo uporedno sa Kosovo i Metohija? Nema više komunističke vlasti koja bi ga zabranjivala, odnosno nametala nekakve rogobatne skraćenice tipa KOSMET.

OD TZV. KRAJINE DO (HUMANITARNE) INTERVENCIJE

Znali su šta hoće i radili u prilog toga i mondijalistički protivnici Srba tokom „ratova za jugoslovensko nasleđe“. U skladu sa time su nametnuli i odgovarajući jezik. Dovoljno je pažljivo pogledati emisije CNN-a, BBC-a i drugih sličnih „renomiranih“ medija – da bi se izvukli zaključci o tome koliko je šablonizovan jezik kojim se govori o Srbima i zbivanjima na prostoru bivše SFRJ. Primećuje se još nešto – prosto je neverovatno koliko toga može da se kaže sa tako malo reči! A na svojoj „koži“ i dalje osećamo koliko je snažno ubeđenje stvoreno njihovim besomučnim ponavljanjem koje liči na hipnotičko izgovaranje mantre.

Malo spontano, a malo uz pomoć domaćih simpatizera deo takvog „jezičkog fonda“ prelio se i u naše medije i deo javnosti. No, i lokalni antisrpski krugovi su se pokazali kao inventivni, pa su dopunili „asortiman“ u duhu jezika i poznavanja mentaliteta. Koliko puta smo tokom ratova čuli, pa i sada čujemo: „snage bosanskih Srba“, umesto „Vojska Republike Srpske“, „vođa bosanskih Srba“ a ne „predsednik R. Srpske“, „srpske paravojne snage“ mesto „pripadnici Teritorijalne odbrane“ ili „srpski dobrovoljci“ ….

S druge strane, govori se o „Hrvatskoj vojsci“ ili „Armiji BiH“ – dok su prvu činile „secesionističke pobunjeničke snage“, a drugu, u vreme kada je BiH postala i međunarodno priznata, pripadnici samo jedne verske i etničke zajednice, a ne sva tri konstitutivna naroda. Govorilo se, i to smo zdušno prihvatili, pa je tako i ostalo – izbeglice. A ti nesrećni ljudi su – prognanici! Ne bi oni izbegli da ih neko nije proganjao. Neki mediji, kao što je B 92 po pravilu su koristili izraze nepovoljne za Srbe, a pogodne za njihove neprijatelje – bez obzira šta je bilo bliže istini (sada ne govorim o delovanju u prilog nacionalnih interesa, već o elementarnoj objektivnosti).

Setite se da su redovno uz Republika Srpska Krajna navodili i „takozvana“, dok Hrvatska, koja se na protivustavan način otcepila od SFRJ, navodno nije bila takva država (čak i dok nije postala član UN)! I danas, u istom duhu, samo što ne čujemo da se 1999. godine desila „humanitarna intervencija“. No, zato se neizostavno na tom radiju i toj TV stanici kaže „NATO intervencija ili neutralno bombardovanje“. Doduše, i „javni medijski servis“ već godinama se ustručava da stvari nazove pravim imenom – agresijom! Uzgred, kao što se „ustručava“, protivno postojećem zakonskim odredbama da prevashodno koristi nacionalno pismo – ćirilicu!

No, da ne krivim samo medije. Za mnogo toga je odgovorna i naša naučna i kulturna elita. I to kako sada, tako i pre dolaska komunista na vlast. Inače, da je ona imala jasan, nepokolebljiv, nacionalan stav, verovatno bi naša sudbina bila manje tužna a jezik nacionalno odgovorniji. Međutim, naša elita se, po pravilu, trudila da bude usiljeno odmerena, nenapadna, kosmopolitska. Evo tek nekoliko primera. Nema nikakve sumnje da je srednjovekovna bosanska država imala sprski karakter (bar njeno istorijsko jezgro). O tome svedoče brojni strani i domaći izvori uključujući i povelje bosanskih vladara. Opet, mi uvek propuštamo da naglasimo da često kažemo „srpska srednjovekovna država Bosna“. S druge strane, Hrvati uporno svojataju ono što nikada nije bilo njihovo. A čak i u srpski istorijski atlas Stanoja Stanojevića iz vremena pre Drugog svetskog rata ušle su neke izmišljene hrvatske karte. Sa njima smo prihvatili i neke hrvatske nacional-romantičarske nazive koji opstaju do danas. Kažemo Panonska Hrvatska za Slavoniju, a istina je da je postojala samo jedna srednjovekovna hrvatska država (ona koja se sada tendenciozno naziva, radi kontrasta, Dalmatinska Hrvatska). U vezi sa Slavonijom, iz perioda pre nego što su je na kratko osvojili hrvatski vladari, nema nikakvih izvora koji bi posvedočili da je ona bila hrvatska država!

* * *

Ako su nam izraz iredentizam i „nametnuli“ razni, suštinski, antisrpski krugovi u partijskim i državnim strukturama nekadašnje SFRJ, danas to sa nezavisnošću nije slučaj. Taj izraz u kontekstu dešavanja sa našom pokrajinom, verovatno su nam drugi „ponudili“, ali mi smo ga sami svesrdno usvojili. I tu reč olako upotrebljavamo i onda kada se „borimo“ protiv secesije. Tako je bilo i sa OVK, čije pripadnike, ako baš hoćemo da budemo fini – možemo da nazivamo secesionističkim pobunjenicima, a ne moramo da ih imenujemo bojovnicima ili teroristima. Mada, sigurno su to pre oni nego mnogi ustanici u Avganistanu ili Iraku, za koje su Amerikanci globalno, bez ikakvih nijansi, nametnuli izraz teroristi – i onda kada napadaju isključivo vojne i policije snage na teritoriji svoje zemlje.

Ako pojedini novinari iz neznanja, ili po nalogu onih koji kontrolišu medije za koje rade, govore „Oslobodilačka vojska Kosova“, ako pojedini političari iz koristoljublja ili nakaradnih ubeđenja rade to isto – političari, novinari i svi mi kojima je stalo do elementarnih nacionalnih interesa, koji imamo poštovanja prema zemlji u kojoj živimo, to ne bismo smeli da radimo. Štaviše, bilo bi dobro da se trudimo da ne govorimo ni o nezavisnosti Kosova. A trebalo bi, bar kada smo svesni značaja jezika, da kontinuirano vodimo računa šta govorimo i tako osvešćujemo naše sunarodnike.

To verovatno neće izmeniti bogzna šta, ali krajnje je vreme da počnemo da sve što ima i malu političku dimenziju, posmatramo kroz prizmu sopstvenih nacionalnih interesa. Ako budemo nastojali da to radimo na raznim poljima, ne samo što ćemo ubuduće sami sebi manje (nehotično) praviti štetu, već će to teže moći namerno da rade i oni koji nam žele zlo! A možda i doprinesemo da naši vodeći političari, oni koji definišu državnu politiku, u punom obimu shvate značaj „političkog jezika“ i potrude se da on, u praksi, što efikasnije posluži korisnim „delima“ za naš narod! Da pitanje „nacionalnog političkog jezika“ – dobije sistemsku osnovu!

Na kraju, s obzirom kako se olako odnosimo prema jeziku, čini mi se da treba eksplicitno reći: Konfučije je bio u pravu! Pitanje ispravne upotrebe jezika – u direktnoj je vezi sa mogućnošću ostvarenja sopstvenih političkih ciljeva!

 

 
 
Copyright by NSPM