Dragomir Anđelković

Renesansa srpskog feudalnog prava? 

„Ako ubije vlastelin sebra u gradu, ili u župi, ili u katunu, da plati tisuću perpera. Ako li sebar vlastelina ubije, da mu se obe ruke odseku …“.

Zakonik cara Stefana Dušana

DVA ARŠINA

Ovih dana šest pripadnika policije suspendovano je zbog upotrebe prekomerne sile tokom mitinga opozicije održanog 29. jula. Takav potez MUP-a bio bi za svaku pohvalu , da je kojim slučajem tokom policijske intervencije neko, bez potrebe, zadobio lakše telesne povrede. Međutim, usled posledica policijskog prebijanja, jedan čovek je umro. Igrom sudbine, to je bio Ranko Panić. A mogao je to da bude bilo ko drugi od učesnika mitinga ili prolaznika koji su se našli u delokrugu dejstva razjarene policije.

Još važnije je pitanje zašto je policija bila toliko besna? Da li je njene pripadnike neko sistematski ohrabrivao da postupaju brutalno? Sve ukazuje da jeste. Niko nije želeo da uzme u obzir televizijski snimak policijskog oficira koji je, pre nego što je počeo juriš policije na demonstrante koji su se spremali da krenu u šetnju, rekao doduše manje finim rečima: „Ma vraga ćete u šetnju“. Posle tih reči, teško je poverovati da se radilo o spontanom prekoračenju sile, a ne brutalnoj, protivzakonitoj, a dobro isplaniranoj policijskoj akciji, sa ciljem da se onemoguće ulični protesti.

No, izgleda da država , kako bi bar u proseku bila pravična, na drugim krivcima trenira strogoću. Dvadesetogodišnji Uroš Mišić, navijač „Crvene zvezde“ koji je 2. decembra bakljom nasrnuo na policajca Nebojšu Trajkovića, osuđen je na 10 godina zatvora ! Nesrećnom policajcu Mišić je naneo opekotine koje se kvalifikuju kao teška telesna povreda, ali koje prema mišljenju veštaka Instituta za sudsku medicinu, ipak nisu bile opasne po život. Vreme je pokazalo, srećom, da pripadnik organa reda nije zadobio ni trajne telesne posledice. A o psihološkim, u zemlji u kojoj smo svi toliko toga lošeg preživeli, neretko i od svoje vlasti, nije baš zahvalno govoriti.

ISTRAGA IL' GLAVU ČUVA, IL' JE SEČE

I u mnogo ozbiljnijim državama, sa više šanse da se dođe do pravde, važi sledeće pravilo: „Nije toliko bitno šta se desilo, već kako je to okvalifikovano“. Dobra ili loša volja istražnih organa, dobar advokat, pa i veze koje pogoduju blagonaklonom stavu nadležnih službi, javno mnenje, politički trenutak, sve to odlučuje po kom paragrafu će sudija da „zahvati“. Naravno, ako optuženi prethodno bude proglašen krivim.

Koliko god kvalifikacije iz nedavnog izveštaja MUP-a, o tome šta se desilo na kobnom mitingu deluju benevolentno po policiju, toliko je i pravna kvalifikacija prestupa koji je učinio Uroš Mišić maliciozna . Optužen je za pokušaj ubistva, a izrečena mu je kazna kao da je nekoga i ubio. Taman je mogao da bude optužen i za terorizam, jer je navodno pokušao da spali stadion sa više desetina hiljada ljudi koji su se tamo nalazili! To bi bila podjednako osnovana optužba . Baklja je mogla da izazove veliki požar kao što i kada se deca guraju, neko od njih može fatalno da padne .

Uroš Mišić je nesumnjivo kriv. Na surov način je napao čoveka koji je obavljao svoju službenu dužnost. I za takav postupak treba da bude kažnjen. Ali na normalan način, i za ono što je stvarno učinio. A ne da bude žrtveno jagnje, prinešeno za primer drugima. Kao što moraju da odgovaraju, upravo za ono za šta su krivi, i oni policijski čelnici ili političari, koji su naredili razbijanje mitinga 29. jula. Uostalom, upravo od političara, činovnika, policajaca i sudija, valjalo bi da krenemo sa davanjem primera.

Policajci koji su 29. jula tukli narod, sigurno su prekoračili svoja ovlašćenja. Čak i da im je neko naredio da tako postupe, ne smeju da poslušaju protivzakonito naređenje. No, pošto postoje ozbiljne indikacije da im je bilo naređeno da pod maskom intervencije protiv stvarnih (malobrojnih) huligana ili ubačenih provokatora, neobuzdanom silom razbiju miting, izveštaj je morao da se bavi prevashodno tim pitanjem. A ne da se fokusira na obične policajce i njihovu sklonost ka pendreku.

Druga stvar, ništa manje bitna, jeste činjenica da se prestupi policajaca, čak i kada se i van političkog konteksta koji nam je sada važan, ma koliko da su teški, retko kada okvalifikuju na odgovarajući način. Najčešće se sve završi suspenzijom ili otkazom. Naravno, ako se sve i ne zataška. A često se baš to desi. Ko se danas još seća dečka koji je, pre 5-6 godina, po svemu sudeći, umro tokom mučenja u policijskoj stanici Vračar, a onda je njegov leš bačen kroz prozor kako bi sve delovalo kao samoubistvo! Da stvar bude još mračnija, izgleda da je nesrećnik bio greškom priveden.

KADIJA TE TUŽI, KADIJA TI SUDI

Ne samo drakonska, već protivpravna kazna izrečena Urošu Mišiću, ponovo nas podseća na klanovski karakter naše države. Sudija, koji je, s obzirom na našu autoritarnu prošlost, verovatno i učen da pre svega služi vlasti i štiti svoju birokratsko-policijsku braću, neodmereno je osudio momka koji je ugrozio člana „svetog reda“. Delilac pravde verovatno je smatrao da nema razloga da se zamara osvrtom na prethodni istražni postupak, odnosno adekvatnost optužbe, kada su se kolege koje su se bavile poslovima iz prethodne faze već potrudile da pripreme teren za surovu osudu. Valjda oni znaju zašto tako treba da bude..

Međutim, ono što ja (kao i mnogi drugi građani ove zemlje) znam da treba da se desi, jeste da mora da započne zavođenje reda u našoj nesrećnoj Srbiji. Krajnje je vreme da svako počne da odgovara za ono što protivzakonito čini, odnosno da osnovano može da očekuje da će se to desiti, pa da dobro razmisli da li mu se isplati da se upušta u vode kriminalnih aktivnosti. Bilo da se one odvijaju na stadionu, na protestu, ili na nekom drugom mestu. No, ako želimo da zaživi poredak, ne smemo da zaboravimo narodnu izreku: „Riba smrdi od glave“. Odatle moramo da započnemo čišćenje!

Međutim, na osnovu dosadašnjeg iskustva, sumnjam da će uskoro tako i biti. Ko se još seća ministarke saobraćaja Marije Rašete-Vukosavljević, Nemanje Kolesara ili Zorana Janjuševića? A svi oni su optuživani zbog velikih para. Naravno, sve se završilo po principu: „Tresla se gora, rodio se miš“. Malo su se njihovi slučajevi vukli po štampi, malo su politički korišćeni, a onda nikom, ništa. Pogodna kvalifikacija onoga zašta se terete, razvlačenje sudskog postupka, dobra volja vlasti, i slično. Sve u svemu, i kada su osuđeni, kazne su bile simbolične.

NARODNOM PRVAKU U ZUBE SE NE GLEDA

Zbog lopovluka i javašluka nedodirljivih, mnogo više građana Srbije umre nego usled onoga što se tretira kao kriminal. Država nema ni približno onoliko mogućnosti koliko bi trebalo da ima za lečenje teških i specifičnih bolesnika, pogotovo u inostranstvu. Onkološki pacijenti prečesto nerazumno dugo čekaju na zračenje, i zbog toga izgube mogućnost da budu izlečeni. Mnoge saobraćajnice su u takvom stanju da istinski prizivaju nesreću, itd.

Sve to je, uostalom, u skladu sa našim „sistemskim standardima“. Spomenuti funkcioneri su bili, doduše ne u istom rangu, članovi „političkog bratstva“. To su i mnogi drugi bivši i aktuelni funkcioneri, koji nisu spomenuti, a obezbedili su tokom „mukotrpnog rada za narod“, generacije svojih potomaka. Svi oni mogu mirno da spavaju jer kod nas važi pravilo: „Vrana vrani oči ne vadi“. Nijedna vlast ozbiljno ne istražuje zloupotrebe pojedinaca iz prethodnog vladajućeg ešelona, jer neće da napravi presedan. Pa onda sutra da neko čeprka i po „delima“ njenih uglednih nosilaca! A lepše je penzionerske dane provoditi na Havajima nego u zatvoru.

Verovatno se povremeno, među nekim vladajućim političarima, pojavi entuzijazam da se konačno energično udari na „oligarhijsko leglo“, ali očas posla skoče lojalni članovi političkog bratstva iz sopstvenih redova, uz savet: „Nije sada vreme. Veliki nacionalni izazovi stoje pred nama. Ne smemo da parališemo sistem, možda nije dobar, ali drugi nemamo“. Njima se pridruže i ugledni strani mentori pojedinih domaćih uglednika, i svoj glas založe za grešnike, jer su korumpirani domaći prijatelji mnogo pogodniji za saradnju od poštenih. Otuda, red se u Srbiji isključivo zavodi od repa. I to uz mnogo demagoške priče o tome da se konačno krenulo u suzbijanje svih zala koja razjedaju naše društvo. A mi uistinu bivamo sve manje sposobni da se borimo i za nacionalne, i za ljudske ciljeve.

PREMA SVECU I TROPAR

Sada malo o nama. Narod, pogotovo kada akumulira frustracije, željan je igre, verovatno i više od hleba. A odvajkada su najgledanija bila gladijatorska nadmetanja i egzekucije. Naročito ako su masovne i užasne! Što je više patnje osuđenih, to vlast dobija veći aplauz. I retko ko cepidlači oko pitanja stvarne krivice nevoljnih učesnika u „zabavnoj“ predstavi.

Vlast, kada za time ima potrebu, i u demokratskim zemljama nađe način da u željenom pravcu usmeri pažnju javnosti. Ako se i ne proganjaju nabeđeni „krivci“, odnosno pune arene žrtvama koje treba da rastrgnu lavovi, manje važna pitanja se izvuku iz konteksta i prikažu kao bitna. A manje važni prestupnici postanu nacionalni neprijatelji prvog reda. Njihovo kažnjavanje se prikazuje kao postavljanje temelja koji garantuju sigurnu budućnost svih pristojnih građana!

Takvim postupcima, i onda kada je deo naroda svestan manipulacije, vlast postigne svoje. Gladnom narodu baci parče hleba, i on međusobno počne da se bije. To se sada dešava kod nas. Sudeći po komentarima čitalaca, u vezi sa člancima koji se bave osudom Uroša Mišića, jedni su protiv kazne, a drugi za! Poslednji smatraju da je vreme da se huliganima da lekcija.

Međutim, oni koji bi hteli više pravde, previđaju ko bi najpre trebalo da bude kažnjen! Zaboravljaju i to da kazna mora da bude primerena delu, i okolnostima. Da sistem postaje dobar samo zato što je neko „nabijen na kolac“, Otomanska carevina bi još i sada cvetala!

Na stranu to, što smo iste te huligane 5. oktobra 2000. godine, i pre toga, zvali borcima za demokratiju! Niko, naravno kada se radi o javnosti, nije ronio suze i za nesrećnim policajcem koji je poginuo 9. marta. A on je bio žrtva neodmerenosti tadašnje vlasti, i generalno uzavrelih strasti, isto kao i tada stradali mladi demonstrant.

RAVNODUŠAN SEBI JAMU KOPA

Vreme je da stvarno počnemo sistematski da se borimo protiv kulture nasilja, kao i da menjamo truli sistem koji generiše nasilje (jednima pruža mogućnost da mu olako pribegnu, a druge frustrira i tako ih čini eksplozivnim). To podrazumeva da ćemo odustati od sveprisutne teorije dva aršina, tj. od kvalifikacije istog čina na različite načine u zavisnosti od toga ko ga je učinio, i protiv koga je usmeren. Kao i od neformalnog stava vlasti i državne uprave, kojeg svojom pasivnošću prećutno prihvata i narod, da su njeni pripadnici vlastelini i vlastelinčići modernog doba.

Naravno, ma ko bio na vlasti, teško da će rado krenuti novim putem. Feudalne povlastice su suviše prijatne da bi ih korisnik ukinuo. Zato, kakva god ubeđenja imali, koliko god podržavali neke političare, ne smemo da dopustimo da otupi naša osetljivost za zloupotrebe vlasti, za manipulacije kojima ona pribegava i nepravdu koju bilo kome čini. Niti smemo da dopustimo da budemo pasivni i ravnodušni. Jer, kako je neko rekao, „ravnodušnost ubija“. Možda ćemo baš mi sutra postati žrtve jer nam je danas teško da preduzmemo nešto zbog tuđe nesrećne sudbine.

Zato je na svima nama da dignemo glas kako ne bi bio uništen život jednog dvadesetogodišnjeg momka i čitave njegove porodice. Da dignemo glas i ne čekamo da se majka tog mladića, kao što je rekla, spali ispred palate pravde. Što ne znači, hoću to ponovo da istaknem, da on ne treba da bude kažnjen primereno onome što je uistinu uradio, i tim pre, da ne treba da se povede sistematska, na jasnim osnovama postavljena, borba protiv sportskih huligana.

Kao i protiv policijskih, sudskih, administrativnih i političkih huligana! I neka nam niko ne govori da se to već dešava kada odgovaraju pojedine sudije, najčešće trgovinskog suda, koje svojim zloupotrebama stanu na žulj većim moćnicima od sebe! O pročišćenju sistema moći ćemo da govorimo tek kada pravda počne da se deli funkcionerima i činovnicima i zbog prestupa protiv „običnih ljudi“.

* * *

Krajnje je vreme da oni što ukradu milione evra, više ne budu slavljeni kao „narodni heroji“, dok na robiju, uz aplauz puka pokradenog od „velikih uglednika“, bivaju slati samo oni što su ukrali koju hiljadu. I jednima i drugima sleduju bukagije. Samo, odmerene prema stvarnoj krivici, a ne prema političkim kriterijumima! Krajnje je vreme za sve to, ali, znam, rečeno zvuči kao bajka.

No, na svima nama je da se bunimo zbog nepoštovanja tuđih prava, da se borimo za svoja, i dižemo graju kada neko, pogotovo od „slugu naroda“, poseže za onim što mu ne pripada. Tada će i stvarnost biti manje sumorna! A mi nećemo više biti puk, već ćemo postati građani! Zato, šta god mislili o postupku Uroša Mišića, insistiranje na fer suđenju, i na pravednoj i pravno zasnovanoj osudi, predstavlja zalaganje i za vaša prava!