Serž Alimi

Irska

Zamislimo da posle izricanja oslobađajuće presude neke porote, predsednik suda opet da reč tužiocu da on dovrši svoju optužnicu i da ovog puta on dobije glavu optuženog, Zašto da ne, jer je 12. juna ove godine, neposredno posle odbacivanja Lisabonskog sporazuma u Irskoj (koji ne može da stupi na snagu ako ga ne usvoji svih 27 zemalja članica Unije) Većina evropskih rukovodilaca dala do znanja da će se proces ratifikacije nastaviti... Da ove elite ne poštuju narodni suverenitet na to se Evropa već navikla, to je postao njen brend. Uiljučujući i situacije kada se predstavlja kao carstvo demokratije na zemlji.

Pošto su odbacili "pojednostavljeni" Sporazum, toliko zbrkan da je predsednik vlade Brajan Koven morao da prizna kako nije uspeo da ga pročita do kraja, Irci su, prema jednom evropskom poslaniku obnovili uspomenu na "populističku demokratiju". "Nije slučajno", rekao je jedan od njegovih kolega, što je referendum procedura kooj diktature najčešće pribegavaju" (1). A predsednik Evropskog parlamenta Hans Gert Petering, zaključio je: "Irsko 'ne' ne može da bude poslednja reč" (2), biće održan drugi a možda i treći referendum o Lisabonskom sporazumu: U Dablinu će se glasati sve dok birači ne kažu "da", jer to zahtevaju države koje prilikom prihvatanja sporazuma nisu pitale svoje birače za mišljenje.

Irci su krivi! Prostaci, sebičnjaci, populisti, oni nisu na nivou velikodušnosti i odricanja svoje vladajuće klase. Osim kad joj, poveravajući joj vlast, oni daju mandat da pokrene "hrabre reforme". Ali, u tom slučaju, oni ne glasaju protiv nje. U tome su oni, uostalom, vrlo evropejski.

Jedno utočište je razbijeno. Evropski brend više se ne širi i ne prodaje uz pominjanje mira, prosperiteta, pravde i jednakosti. Evropa proizvodi lepe reklame sa plavim nebom i decom koja se, igrajući se, drže za ruke; ona raspolaže mnoštvom novinara i umetnika punih neumorne borbenosti. Ali razgovori, sastanci i subvencije, oni nisu u stanju da naprave Evropu. Njihove boje nikoga ne pokreću. Evropski identitet u toj meri se izgubio da je, kada je smišljena zajednička valuta, jedino lice utisnuto na novčanicama bilo lice skupljeg života.

Evropa priča o miru, ali se uključuje u američke ratove. Ona priča o progresu, ali uništava zakon o radu. Ona priča o kulturi, ali je stvorila "televiziju bez granica" koja će još više nego do sada na svojim programima prikazivati reklame. Ona priča o ekologiji, o prehrambenoj sigurnosti, a ukida jedanaestogodišnji embargo na uvoz američkih pilića koji su prethodno potopljeni u kadu sa hlorom (3). Konačno, ona priča o slobodi a podržava "sramnu direktivu" prema kojoj stranci uhvaćeni u nezakonitoj situaciji mogu 18 meseci biti držani u zatočeništvu pa tek onda biti proterani iz zemlje.

Održanje evropskog obećanja zahteva harmonizaciju odozgo: slobode, socijalnopravo, progresivno operezivanje, nezavisnost. U ime ujedinjenja, čini se suprotno. I oduzimaju profiti najnaprednijim državama. A tu su i produženo držanje u zatvoru, noćni rad proširen na žene, slobodna trgovina, atlantizam. Takav tropizam na kraju je doveo do socijalne Evrope, do Evrope koja kaže "ne". Primećujući da su u Irskoj žene, mladi između 18 i 29 godina, radnici i zaposleni masovno odbacili predloženi tekst, nedeljni Ekonomist ironično kaže: "Jedna izborna skupština, bliska skupštinama XIX veka, što znači sastavljna od starijih bogataša muškog pola, svakako bi masovno glasala za Lisabonski sporazum" (4). Kakvu Evropu možemo očekivati vraćanjem na imovinski konsenzus?

Fusnote:

1. Prvu izjavu dao je Žan-Luj Burlanž na Frans Kiltir, 22. juna 2008, a drugu Alen la,masut, u Figaru, pariz, 16. jun 2008.

2. Le Monde, 17. jun 2008.

3. Hoze Manuel Baroz, preedsednik Evropske komisije, objasnio je "uvođenje zabrane za ovaj uvoz predstavlja čin nespojiv sa pravilima međunarodne trgovine." Le Expresse, Pariz, 12. jun 2008.

4. The Economist, London, 21 jun.