Home
Komentari
Kulturna politika
Ekonomska politika
Debate
Prikazi
Hronika
Polemike
Prenosimo
 
 
Impresum
Pretplata
Kontakt
Oglašavanje
Novi broj
Prošli brojevi
Posebna izdanja
NSPM Analize
Linkovi
Debate:
Kosovo i Metohija
Srbija i Crna Gora
Srbija i NATO
Srbija među ustavima
Crkva i politika
Kuda ide Srbija?
Svet nakon 11. septembra
Istina i pomirenje na ex-YU prostoru
   
  Komentari:
Politički život
Kolumne Đ. Vukadinovića i S. Antonića
Kulturna politika
Ekonomska politika
Polemike
BiH - deset godina posle Dejtona
Savremeni svet
   
  Pregledi:
Prenosimo
Prikazi
Hronika
Ankete
   
 

KOMENTARI

Savremeni svet

 

 

Mila Alečković-Nikolić

IZDAJE LI FRANCUSKA SVOJU SLOBODARSKU PROŠLOST

Tvorevina kapesijanskih kraljeva koji su od tri rase i više konfesija napravili čvrstu naciju, prva država - nacija, ali i sa prvim pojmom političkog (a ne etničkog) pojma nacije, prva zemlja azila , Francuska je bila carica revolucija i princeza kontrarevolucija svih vremena. Stvarala je istoriju zapadne i centralne Evrope. Klovis, Kapeti, Sveta Jo­van­ka, Luj XIV, Luj XVI, Komuna, Revolucija, Teror, Napoleon, Gambeta, Klemenso potresali su svet. Paskal, Ruso, La Fonten, Molijer, Rasin, Kornej, Volter, Monteskje, Montenj, Renan, Tokvil, Šato­brijan, Bodler, Rembo, Valeri, Selin, Bernanos, Kami... obrazovali su Evropu.

Francuski državnici – može se reći sve do Fransoa Miterana – svakim svojim dalekim putovanjem svedočili su o klanjanju kulturama i narodima, o snazi duha univerzalnog, ali ne onog koje poravnjava, već onog koje čuva božje specifičnosti i razlike. Čak i francuski kolonijalizam bio je plemenitiji od anglosaksonskog, jer su Francuzi u svim kolonijama prvo gradili škole i bolnice.

Politička vizija zemlje azila spajala je svetinju ljudskih individualnih prava sa obavezom socijalne pravde i obavezom prema otadžbini, po­ka­zujući da se lični interes revolucionarne pobede ne mora sukobiti sa celinom od koje svi zavisimo kada je moć dobro raspodeljena, a ne ras­trgnuta. Deklaracija o ljudskim i građanskim pra­vima ne vredi ništa ako posle odsecanja glave Luju XVI rivalske frakcije (unutrašnje borbe ili partitokratijske vlade kakva je u Francuskoj bila Četvrta Republika, a u Srbiji većina vlada do sada) razbiju celinu. Trajalo je ovo dostojanstvo zemlje, može se reći, preko perioda generala De Gola i Miterana do nedavno. A onda je počelo prvo skriveno propadanje, da bismo danas imali političku degeneraciju u najeksplicitnijem vidu.

Iako je Nikola Sarkozi već na lokalnim izborima u Francuskoj neutralizovan, on je nastavio da zida svoj “Frankolend” i da glumi istovremeno patriotu, američkog kauboja i pobožnog vernika na zidu plača. Prvi je u istoriji francuske političke scene poništio starogrčku veštinu politike i u nju uveo sve ono što je scensko i efemerno: grimase, tikove, intimno slikanje i besomučnu medijsku promociju. Učvrstio je svet loše trgovine i kiča.

Dobili smo “prvu damu” u liku rok pevačice koja u pesmama i u stvarnom životu izgovara debilne reči i čiji je pesnički domet refren tipa “rock me baby”, proizvod internacionalne “šou-biz” kaste koja živi po bogatim kvartovima, a siromašan narod gleda iz bezbrižne daljine.

OSNOVA SARKOZIJEVOG ADMINISTRIRANjA

Politike u vrhu, u stvari , više nema. Ostalo je razrađivanje strategija kako da se prevare birači. Prvom američkom veziru u Francuskoj i predstavniku atlantskih divizija „tog glupog 19. veka” (Leon Dode), pri­zem­no lukavom trgovcu i administratoru Sarkoziju, čoveku bez ikakvog pravog političkog obrazovanja i uverenja, ali ohrabrenog ideologijom novca, zapa o je zadatak da Francusku vrati u ideologiju atlantizma i da spase od poreza najbogatije građane svoje zemlje. Među marionetskim evropskim službenicima u narcizmu sivih odela bez stava, opšte kulture i iskustva, koji asimiluju samo šalterski engles­ki jezik , i histeričnih, megalomanskih američkih klovnova naftne i šou-biznis berze, Sarkozi je izabran kao prvi među jednakima.

Jedan od retkih pravih socijalista Žan-Pjer Ševenman ostao je van ove izborne prevare francuskih birača, a socijalistkinja Segolen Rojal, kao najmanje zlo i zagovornik referenduma, nadjačana je poslanicima UMP-a i nekima iz svoje stranke u glasanjima u parlamentu za ratifikovanje “Brisels kog ugovora”. Tako je prvi put u francuskoj istoriji nakon revolucije i stišavanja jakobinskog terora masovna odluka naroda potpuno zanemarena, a upotrebljena je gola sila i prinuda. Na delu je tiranija bogate manjine prerušene u većinu, kako su to definisali još stari Atinjani.

Pitanje koje se danas prirodno postavlja jeste čemu onda uopšte služe nacionalni parlamenti i skupi izbori koji ih pune oportunistima? Ponor između naroda i njihovih lažnih elita na starom kontinentu ovim je doveden do vrhunca i taj problem se sada pomera ka centralnoj i istočnoj Evropi, što vidimo i u nedavnim stavovima Češke i Poljske.

“BOLKEŠTAJN DIREKTIVA” I SPASAVANjE BOGATIH OD POREZA

U ime svih genija i pravednika, u ime Eraz­ma iz Flandrije, Tomasa Mora iz Engleske, Leonarda da Vinčija iz Italije, tolerancije iz Holandije i reforme iz Nemačke, ali i današnjeg antiglobalističkog socijalnog duginog luka Pariz–Berlin–Moskva, postavlja se pitanje kome danas pripada Evropa. Između Robespjerovog „vrlina bez tero­ra je sahranjena, a teror bez vrline nema snagu”, na­spram nove korumpirane i plutokratske briselske Mega-republike od sira koju su izbušili politički miševi, Sarkozi će pokušati da primeni silu usvajanja nečega što su narodi demokratski (a pre svega narod u njegovoj zemlji) odbili. Zato će francusko predsedavanje EU doneti nemire u samoj Francuskoj i sukobe za očuvanje socijalne slike sveta, referenduma i osnovne demokratije (još uvek garantovane nacionalnim parlamentima i izborima, čiji se smisao prvi put dovodi u pitanje). Sarkozi će pokušati da iskoristi istorijski pedigre Francuske da bi sve to poništio i da bi zemljama koje su odbile nacrt ustava, ili Lisabonski sporazum kao „bledu kopiju nacrta ustava”, kako kaže Valeri Židlar Desten (potpisan 13. decembra 2007, a u primeni od 1. januara 2009), po ukusu evro-američke plutokratije, na silu nametnuo ratifikaciju.

Taj prvi u Francuskoj odbačeni nacrt ustava Širak nam je svima bio poslao na kućne adrese i ja sam ga, pre glasanja, detaljno proučila. Iz prvobitnog odbijenog nacrta ustava ublažena je tzv. Bolkeštajn direktiva , koja je trebalo da izbaci francuski socijalni model i da čitavoj Evropi nametne američki tip liberalizma. Ova direktiva ujedno je predviđala i to da novoprimljene zemlje postanu jeftina radna snaga (što se preko fabričkih “delokalizacija” gde domoroci radnici nemaju nikakvu socijalnu zaštitu već ostvaruje). Uz veliki pritisak francuskih antiglobalista i konfederacije evropskih sindikata (CES), kao i radničke grupacije ATTAS, Bolkeštajn direktiva je najzad u Lisabonskom sporazumu malo ublažena. Dakle, niko od antiglobalista nije bio protiv ujedinjene Evrope, nego su bili i jesu protiv surove, izrabljivačke Evrope koja poništava čitavo istorijsko, mukom stečeno nasleđe demokratije, solidarnosti, socijalne pravde i ekološke svesti.

Pogrešna je tvrdnja da evropski ustav odbacuju “nacionalisti” ili samo “suverenisti”, budući da je u sporazumu spoljna politika “oteta” pojedinačnim zemljama, a sva druga prava su proporcionalna veličini i demografskoj brojnosti zemlje, dok novopridošle zemlje naknadno ništa ne mogu da promene. Evropski ustav, kakav je do sada u prvoj i u drugoj lisabonskoj verziji, odbacuju svi oni koji neće učešće u NATO ratovima, koji neće minimalne poreze za bogate, produžetak radne nedelje, smanjenje davanja, jeftinu radnu snagu i teranje emigranata. Ovo je suština. Dakle, mi u Francuskoj tražimo ponovni referendum i bolji, radikalno izmenjeni nacrt u stava (a ne njegovu lošu kopiju), dok Unija studenata traži čak i panevropski referendum.

Sarkozi u ovom pogledu, nažalost, ne predlaže ništa pozitivno jer je u njegovoj politici sve pogrešno “izračunato”. Njegovo guranje Francuske u oficijelni deo vojnog NATO pakta, uz protivrečno reduciranje francuske vojske, dolazi u trenutku propadanja ogromnog broja američkih banaka, u trenutku haosa i velike krize, u trenutku kada dolar pada, cena nafte skače, EU je politički konfuzna, a sve zajedno liči na budući Titanik u atlan tskom okeanu. Raspadom Sovjetskog Saveza ostala je živa Rusija i snaga pravoslavne ideje, dok raspadom američkog sistema koji nema nikakvu ideologiju jaču od dolara ne bi verovatno ostalo ništa.

FRANCUSKO PREDSEDAVANjE EU KAO NEKADAŠNjE ROTIRANjE POSLE RASPADA JUGOSLAVIJE

Sarkozijeva “borba za balkanske zemlje” i za “brži ulazak Srbije u EU” oportunistička je i neiskrena kao sve što on čini. Za razliku od Rojalove, on je još u predsedničkoj kampanji “priznao” Kosovo, a kao ministar policije, i pored brojnih Srba u Francuskoj, za Srbiju je tražio “pooštravanje viza”. Sa ministrom spoljnih poslova kakav je Kušner (sa kojim je, na teretu budžetskih para, sarađivala i dosadašnja postavka M inistarstva za dijasporu u Srbiji) njegova politika neće daleko stići. Upravo kriza u Češkoj i Poljskoj povodom referenduma, zatim irsko odbijanje i švedska specifičnost naterali su možda američko-evropsku plutokratsku oligarhiju da traži rezervnu je ftinu radnu snagu u balkanskim zemljama. Na kraju sporazuma predviđa se i to da Srbija mora da reši problem mađarske manjine u Vojvodini, a to znači da se verovatno još više teritorijalno umanji. Kada i ako Srbija ikada postane kandidat za EU, budući da su u EU prava proporcionalna veličini i snazi zemlje, ona će biti samo patuljak-maljčik sa kapicom EU na glavi. Zato umesto da očekuje čudo od Brisela, Srbija danas, nezavisno od Brisela, treba što pre da sklapa konkretne bilateralne ugovore sa što više evropskih zemalja.

EU se trenutno nalazi u onoj situaciji u kojoj se nalazila Jugoslavija nakon smrti Josipa Broza Tita, a sâm Sarkozi je u ulozi nekog od rotirajućih predsednika bivših jugoslovenskih republika, recimo Cvijetina Mijatovića, Mike Špiljka ili Raifa Dizdarevića, u vreme dok raspad još nije bio na pomolu. Međutim, u političkom smislu u Evropi, u stvari, funkcionišu samo bilateralni ugovori i ništa više.

Na kraju, teško je reći medicinskim rečnikom: ukoliko ne dođe do prirodnih nemira slobodnih ljudi, čije je masovno glasanje protiv finansijskih bojara drsko ignorisano, Francuska će na čelu EU odigrati najkonformističkiju ulogu u svojoj istoriji. Zemlja koja je dizala sve bune i revolucije za slobodu i potresala Evropu vekovima doneće joj danas nešto slično ropskoj smrti: encefalogram EU biće potpuno prava linija.

 

 

 

 
 
Copyright by NSPM