Home
Komentari
Kulturna politika
Ekonomska politika
Debate
Prikazi
Hronika
Polemike
Prenosimo
 
 
Impresum
Pretplata
Kontakt
Oglašavanje
Novi broj
Prošli brojevi
Posebna izdanja
NSPM Analize
Linkovi
Debate:
Kosovo i Metohija
Srbija i Crna Gora
Srbija i NATO
Srbija među ustavima
Crkva i politika
Kuda ide Srbija?
Svet nakon 11. septembra
Istina i pomirenje na ex-YU prostoru
   
  Komentari:
Politički život
Kolumne Đ. Vukadinovića i S. Antonića
Kulturna politika
Ekonomska politika
Polemike
BiH - deset godina posle Dejtona
Savremeni svet
   
  Pregledi:
Prenosimo
Prikazi
Hronika
Ankete
   
 

KOMENTARI

Politički život

 

 

 

Miša Đurković

SLUČAJ RADOVANA KARADŽIĆA ILI ZAŠTO SRBIJA VIŠE NIJE DRŽAVA

Slučaj hapšenja i izručenja Radovana Karadžića možda je najznačajnija skorašnja potvrda činjenice da Srbija nije država, a da su Srbi narod bez sopstvene elite, institucija i bilo kakve vizije sopstvene budućnosti. Ozbiljan narod takve stvari jednostavno ne dozvoljava sebi ako želi da uživa nekakvo poštovanje.

Ne radi se ovde o Radovanu Karadžiću kao pojedincu. Sraman način na koji su određeni mediji u funkciji najbednije propagande pokušali da amortizuju činjenicu hapšenja, nudeći škakljive detalje iz njegovog života i kompromitujuća sećanja Biljane Plavšić i drugih ondašnjih saradnika, nisu ništa u poređenju sa svim onim što je tokom i posebno krajem rata o Karadžiću mogao da kaže svaki Srbin iz Republike Srpske. Radovan se u pogledu materijalnih stvari ponašao onako kako su se kod nas, ali i kod drugih, lideri u sličnim situacijama najčešće i ponašali. Dakle, daleko je bio od čistunca i primera morala.

O Karadžiću kao političaru, opet, moglo bi se reći još više negativnih stvari. Možda najrealniju ocenu dao je general Mekenzi koji je Radovana predstavio kao naivnog čoveka kojim su upravljali raznorazni savetnici i spoljašnji faktori (poznato je npr. da su Britanci u njegovom okruženju imali izuzetno jako uporište). Moglo bi se govoriti o mnoštvu njegovih grešaka tokom vođenja rata, nalaziti hrpu glupih i kontraproduktivnih izjava, pitati se koliko je on uopšte kontrolisao stvari na terenu itd.

Ali, sve ovo, gore navedeno, ne menja suštinu: Radovan Karadžić je vremenom izrastao u simbol. On je prvi predsednik Republike Srpske, čovek koji se u najtežim trenucima za srpski narod u Bosni našao na njegovom čelu, čovek koji je formalno poveo i uspešno vodio borbu za sprečavanje njegove majorizacije, i za odbranu bazičnog kulturnog, verskog i političkog identiteta Srba u BiH; on je konačno neko ko je još 1992, Bože pravde uveo kao zvaničnu himnu, devet godina pre Srbije.

Zbog svega toga, sva ova nesrećna tumačenja prema kojima će se u Hagu suditi Karadžiću kao pojedincu ne stoje. Tihić i uvek dobro obavešteni Silajdžić su u pravu: suđenje Karadžiću biće zapravo suđenje Republici Srpskoj i suđenje samoj borbi Srba. Upravo u tom pravcu idu sve ove najave izmene optužnice. Kome nije jasno o čemu se radi neka pogleda evoluciju stavova Zorana Đinđića o suđenjima u Hagu. I on je u početku prihvatio stanovište da se tamo određuje individulana krivica i da npr. Srbija nema nikakve veze sa pravcem i rezultatima suđenja Slobodanu Miloševiću. Svega nešto više od godinu dana kasnije morao je da revidira stanovište i otvoreno je govorio da su haška suđenja zapravo način da se pripremi prostor za buduća politička i teritorijalna preuređenja prostora bivše Jugoslavije, te da država Srbija mora direktno da se uključi u sve procese i da svim optuženima pomogne u odbrani braneći zapravo sebe.

Suđenje Radovanu Karadžiću biće idealan povod da se u potpunosti obnovi ona atmosfera ludila i bolesne propagande uperene protiv svega srpskog iz devedesetih, da se Republika Srpska definitivno predstavi kao genocidna tvorevina, da se globalno javno mnenje uspinuje do te mere da njeno minimiziranje, a možda i ukidanje, izgledaju kao minimalan logičan korak, i da se potreba za opštim kažnjavanjem Srba koju „zahteva pravda“ prenese i na postepeno odvajanje Vojvodine i Raške oblasti. Trenutno nedostaje samo jedan korak, a to je predaja Ratka Mladića preko koje bi trebala da se gradi navodna direktna povezanost Beograda i Pala u „zajedničkom zločinačkom poduhvatu“. I predstava može da počne.

Kako to rade narodi koji su ozbiljni ili iza sebe imaju ozbiljne igrače? Da ne idemo daleko do npr. Britanaca koji su po svemu sudeći, u cilju sprečavanja stvaranja krvne veze između svoje dinastije i jednog arapskog biznismena, bili spremni da organizuju monstruozno ubistvo majke svojih budućih kraljeva. Pogledajmo komšije Hrvate. Sva tri ključna igrača u njihovim redovima nisu dočekali priliku da se pojave pred haškim sudijama. Sva trojica su inače život okončala pod krajnje kontroverzniim okolnostima. Predsednik Hrvatske Tuđman umro je od raka: ima tumačenja da su mu radiološka zračenja više pomogla u tome nego u eventualnoj sanaciji bolesti. Komandant glavnog stožera za vreme Bljeska i Oluje Janko Bobetko umro je za vreme postupka lečenja i pripreme za odlazak u haški tribunal. Konačno, prvi predsednik Herceg Bosne i čovek koji je bio direktna veza Zagreba i Mostara Mate Boban, takođe je umro pod nerazjašnjenim okolnostima, bez obdukcije. Ima tumačenja da je otrovan. Uklanjanjem ove trojice izbegnuta je svaka mogućnost da Hrvatska i Hrvati iz BiH dožive ovo što se dešava Srbiji i Republici Srpskoj.

Za činjenicu da će se Karadžiću suditi u Hagu odgovornost snosi celokupna današnja srpska politička (uključujući i opozicionu), bezbednosna i poslovna elita kojoj ideje poput državnog razloga i nacionalne odgovornosti više ništa ne znače. Srbija, dakle, više nije država. Tačka.

Uzgred, ironija sudbine je da političku podršku Karadžićevom hapšenju obezbeđuje sin njegovog senatora, da ga u Srbiji hapsi i izručuje član SDA i bliski saradnik Alije Izetbegovića, a da medijsko opravdanje daje njegov nekadašnji šef informativne službe.

 

 

 
 
Copyright by NSPM