Džejms Surovjecki

Javno poniženje

Jednom davno, pre mnogo godina, investicione banke su po svojoj strukturi bile privatna preduzeća, klasični ortakluci, koji su se oslanjali na kapital koji su obezbedili ortaci i zahvaljujući kome su one upravljale poslovanjem. U suštini, sve do 1970. njujorška berza je zabranjivala da investicione banke postanu akcionarska društva

Pre no što se vlada prošle nedelje isprsila, smrt je – klinička ili prava – pohodila finansijske institucije jednu za drugom: Liman braders, Meril Linč, AIG, Vošington mjučual, pa je čak i Morgan Stenli počeo da ispoljava neke vrlo zabrinjavajuće simptome. Simptoma je bilo toliko i takvom su se brzinom gomilali da je u jednom trenutku izgledalo kako je ceo Volstrit krenuo na put bez povratka.

Spisak promašaja koji su izazvali celu tu katastrofu sada je već dobro poznat: raznorazne firme podlegle su iskušenju mehura od sapunice koji je nastao na tržištu nekretnina; oslanjale su se na sumnjive matematičke modele u upravljanju rizikom i kontroli rizika; zaduženost su povećavale tako što su loše dugove pokrivale samoubilačkim količinama dodatno pozajmljenog novca. Međutim, uticaj svih tih grešaka još je više pogoršan naizgled bezazlenom odlukom koju su sve te kompanije donele pre mnogo godina – odlukom da izađu na berzu i pretvore se u akcionarska društva. Time su se izložile na milost i nemilost tržištu akcija: prošle nedelje milost je jednostavno presahla.

Jednom davno, pre mnogo godina, investicione banke su po svojoj strukturi bile privatna preduzeća, klasični ortakluci, koji su se oslanjali na kapital koji su obezbedili ortaci i zahvaljujući kome su one upravljale poslovanjem. U suštini, sve do 1970. njujorška berza je zabranjivala da investicione banke postanu akcionarska društva. Onda je taj propis ukinut i doživeli smo dva velika talasa prelaska investicionih banaka u akcionarska društva; prvi talas se dogodio tokom 70-ih, a drugi tokom 80-ih godina, i na kraju je gotovo svaka poznata firma sa Volstrita izašla na berzu. (Poslednja koja se držala u pređašnjem statusu bila je firma Goldman Saks, ali je i ona 1999. postala akcionarsko društvo.) Podsticaji za takav korak bili su sasvim očigledni. Partneri su mogli da podignu gotovinski kredit koristeći kao kolateralno jemstvo postojeću imovinu, dok su ostali zaposleni mogli lakše da dobiju kompenzaciju u vidu akcija. I svima dobro. Što je još važnije, prerastanje u akcionarsko društvo omogućavalo je kompanijama ogromnu kapitalizaciju, što je opet povećavalo količinu novca koju su mogle da pozajme i na taj način uvećaju profit kad god bi silno zaradile na riskantnim transakcijama. U periodu između 1995, kada je prvi put izašla na berzu kao akcionarsko društvo i 2007. godine, ukupan prihod kompanije Liman braders uvećan je više od šest puta, dok je njen neto profit povećan više od 17 puta.

U to vreme sve je izgledalo sjajno. Međutim, za firme iz Volstrita prerastanje u akcionarska društva nije bilo ništa drugo do nagodba sa đavolom, jer je to značilo da se u suštini izlažu nečemu što bi se najlakše moglo opisati kao referendum koji se održava iz minuta u minut, u vidu cene akcija, a referendumsko pitanje odnosi se na “zdravlje” njihovog poslovanja. Dok su stvari tekle glatko, sve se dobro odvijalo – što su više bile cene akcija, to su svi bivali bogatiji – ali od trenutka kada je poslovna situacija krenula po zlu, taj tržišni referendum pretvorio se ni manje ni više nego u stalno izglasavanje nepoverenja. A to je znatno iskomplikovalo probleme sa kojima su te kompanije, odnosno investicione banke, već bile suočene.

Radi se, naime, o tome da je celokupno zdanje Volstrita izgrađeno na poverenju. Investicione banke se oslanjaju na kratkoročne dugove u poslovanju, a njihovo poslovanje podrazumeva razne aktivnosti – trgovinu, sklapanje sporazuma, upravljanje novcem – koje opet zavise od vere javnosti u njihovu sposobnost da izvrše obaveze koje su preuzele. Čim klijenti i kreditori jedne kompanije kakva je investiciona banka Liman braders počnu da se pitaju može li ona da propadne, postaju mnogo manje spremni da joj pozajme novac ili da trguju sa njom, odnosno, postaju mnogo spremniji da traže povraćaj svog novca. Tako percepcija slabosti samo pojačava stvarnu, zbiljsku slabost. I mada postoji nepregledno mnoštvo mera koje mogu ukazivati na dobro zdravlje neke kompanije, ništa ne deluje do te mere zastrašujuće koliko silazna krivulja na grafikonu cene akcija, kada se čini da se strelica nezadrživo sunovraćuje ka nuli.

Razume se, nema preduzeća koje ne brine za vrednost svojih akcija. Međutim, za većinu njih vrednost akcije nije ništa drugo do izraz poslovnih rezultata; ona svakako nije uzrok poslovnih rezultata. Tako bi, na primer, ako bi sutra naglo pala vrednost akcija kompanija Prokter i Gembl, ljudi i dalje kupovali deterdžent „tajd”. Nasuprot tome, ako padne cena akcija jedne investicione banke, to ne samo da drastično umanjuje poverenje javnosti u tu banku, već može dovesti do opadanja njenog boniteta, što opet dalje umanjuje vrednost akcija, i tako dalje, sve ukrug. Ta silazna spirala može da se razvija izuzetno brzo i lako je dospeti u bezizlaznu situaciju. Aktiva banke Liman braders nije bila znatno više pogođena “otrovnim” zajmovima onog dana kada je banka podnela zahtev za zaštitu po stečajnom postupku, nego što je to bio slučaj nedelju dana ranije. Tehnički govoreći, ta banka čak nije ni morala da ostane bez novca, budući da je imala mogućnost pristupa hitnoj gotovinskoj kreditnoj liniji koju su otvorile Federalne rezerve. Ostala je, međutim, bez trunčice kredibiliteta. Nije mogla da funkcioniše dalje zato što joj kreditori i klijenti nisu više verovali. A i zašto bi joj verovali, kada je vrednost njenih akcija samo tokom prethodne nedelje pala za skoro 80 posto? Što je manje vere tržište imalo u mogućnost opstanka kompanije Liman braders, to su i manji izgledi bili za taj opstanak.

Ovo ne znači da cene akcija ne odražavaju realnost – poslovanje investicione banke Liman braders zaista je bilo veoma loše – niti da bi kompanija preživela da samo kojim slučajem nikada nije izašla na berzu. Međutim, kada neko izađe na berzu i postane akcionarsko društvo, onda mu je mnogo teže da se osloni isključivo na dugoročne prognoze i da zahvaljujući očekivanim dugoročnim rezultatima izdrži trenutne nalete tržišnih oluja. Možda će se za godinu ili dve ispostaviti da su mnogi takozvani “toksični” zajmovi koje su finansijske firme sada otpisale zapravo imali znatnu vrednost. (Možemo pretpostaviti da je to osnovni razlog zbog kojeg je privatni – zatvoreni – akcionarski fond Loun star u julu potrošio skoro sedam milijardi dolara da kupi takve zajmove od kompanije Meril Linč, po neviđeno visokoj eskontnoj stopi.) Međutim, preduzeća koja su otvorena akcionarska društva, odnosno ona koja su izašla na berzu, nisu imala drugog izbora do da se oslobode te aktive, ako žele da zadovolje agencije za određivanje kreditnog rejtinga (boniteta) i da ubede akcionare da su sposobna da pospreme finansijski nered za sobom.

Ako imamo na umu koliko su vremena firme iz Volstrita utrošile na poslovanje s tržištem, onda moramo reći da su vrlo sporo shvatile koliko su one zapravo ranjive pred delovanjem tržišta. Kompanije kao što su Liman braders i, nešto ranije, Bear Sterns, smatrale su da im izlazak na berzu pruža odličan izgovor za preuzimanje još većeg rizika i još grozničavije poslovanje, potpuno nesvesne da upravo izlaskom na berzu preduzeće mora da postane opreznije, smotrenije u svom poslovanju, jer je dopuštena greška manja, a kazna za grešku mnogo brže stiže. Sada kada je vlada već preduzela izvesne mere, Volstrit će možda moći da ponovo stekne poverenje investitora (ili to bar važi za ono što je ostalo od Volstrita). Međutim, dugoročni opstanak zapravo zavisi od toga da li ćemo dopustiti sebi da zaboravimo osnovnu istinu koja se odnosi na poigravanje tuđim parama: jako je zabavno i slatko dok traje, ali traje samo dotle dok vlasnici ne zatraže da im novac vratimo.

(The New Yorker)

Priredila i prevela Ljiljana Nedeljković