Boško Mijatović

Ima napretka, ima

Gde li je ta beda radnog naroda kada prosečan zaposleni može danas za svoju platu da kupi tri puta više nego pre samo sedam godina, onda kada su tekli med i mleko

U Srbiji ništa novo. I dalje kuknjava kako je ekonomsko stanje očajno i nikad gore, kako se živi bedno, kako je tranzicija propala i neka je pošto je nikakva bila, kako su plate i penzije mizerne, kako je raslojavanje sve veće i bogati sve bogatiji, a siromašni sve siromašniji, kako je kapitalizam divalj, kako je doživljen ekonomski krah... Da čovek prosto pomisli da su tokom devedesetih tekli med i mleko, pa onda došla tranzicija i upropastila sve. Neće biti.

Od te kakofonije raznih neokomunista, zapatista i sociologa (čast izuzecima) obično se ne vide „tvrde brojke” koje više govore nego što bi oni hteli. Navešću nekoliko važnijih, a javnosti gotovo nepoznatih.

Privredni rast dosta dobro napreduje. Umesto stagnacije ili čak nazadovanja, kako bi se očekivalo po okolnom leleku, društveni proizvod Srbije povećan je od 2000. godine naovamo za gotovo jednu polovinu. Nije loše – 5,6 odsto godišnje – što je na nivou zemalja koje brzo napreduju.

Da nisu mrski kapitalisti uzeli, kroz masne profite, sav taj prirast društvenog proizvoda i ostavili radnike na cedilu? Neće biti.

Rast zarada je impozantan: prosečna je u realnom izrazu (eliminisan uticaj inflacije), utrostručena u poslednjih sedam godina. Gde li je ta beda radnog naroda kada prosečan zaposleni danas može da za svoju platu kupi tri puta više nego pre samo sedam godina, onda kada su tekli med i mleko?

A jadni penzioneri? Oni, znamo iz izjava njihovih predstavnika, žive sve bednije. Neće biti.

Rast realnih penzija je vrlo brz tokom tranzicije. Doduše, penzije su porasle znatno manje nego plate, ali i više nego društveni proizvod. Znači, brine država o svojim penzionerima i njima standard lepo raste.

A šta je sa siromašnima? Opšte je, kažu, poznato da je bede i siromaštva u Srbiji sve više. Neće biti. Siromašnih je 2007. za polovinu manje nego samo pet godina ranije, kako pokazuju dve uporedive, ozbiljne i metodološki valjano urađene ankete o životnom standardu stanovništva. Dok je 2002. siromašnih bilo jedan milion, prošle godine je broj spao na pola miliona. Naravno, anketa je anketa i ne treba verovati u svaki zarez, ali je tendencija jasna. Neverne Tome neka pogledaju „Studiju o životnom standardu, Srbija 2002–2007”, Republički zavod za statistiku, 2008.

Dobro, već čujem katastrofičare, ali nema sumnje da je došlo do velikog raslojavanja tokom tranzicije: bogati su se još više obogatili, a običan narod zaostao. Neće biti. Standardna mera nejednakosti raspodele dohotka – Đini koeficijent – praktično je jednak 2002. i 2007. godine: 29,3 i 29,7. Drugim rečima, nejednakost raspodele dohotka je ostala nepromenjena i nema ni pomena o zaostajanju siromašnih i povećanju razlika. Štaviše, pomenuta analiza pokazuje da je rast potrošnje siromašnijih slojeva (donja trećina stanovništva) bio nešto brži u tih pet godina nego ostalih! Opet se pokazuje da je ekonomski rast najbolja socijalna politika.

Da zaključim. Srbija pristojno napreduje i u ekonomskom i u socijalnom smislu i netačne su tvrdnje da živimo u ekonomskoj i socijalnoj katastrofi. Sa druge strane, uopšte ne želim da kažem da Srbijom sada teku med i mleko. Tranzicija je mogla da se izvede znatno bolje, a ozbiljnih ekonomskih i socijalnih problema ima koliko hoćeš. Da samo pomenem nezaposlenost. Ali, ne verujem da je ona politikantska kuknjava pravi put da se dođe do istine i valjano posluži svojoj zemlji.

Centar za liberalno-demokratske studije

[objavljeno: 20/08/2008]