Slavoljub S. Lekić

Misija bezobzirnih

Glavni oslonac evroatlantskog kluba u Srbiji čine tri uticajne interesne grupe. Prv o j pripadaju političari iz velikih stranaka koji svoje ciljeve nalaze u nacrtima vašingtonskih vođa i briselske birokratije. Druga grupa obuhvata nevladine organizacije i istaknute pojedince okrenute zapadu (SANU, univerzitet, vojska, diplomatski aparat). Ove dve grupe, povremeno stipendirane iz inostranstva, dugoročno ne mogu da opstanu bez snažne domaće ekonomske podrške koja je rasla sa odmicanjem tranzicije. Nakon dvadesetak godina privrednih promena formirana je nova ekonomska nomenklatura, treći oslonac srpskog atlantizma. Za razliku od prve dve interesne grupe treća, najmlađa, ekonomska oligarhija, ponajmanje je preopoznatljiva. Nastala od kadrova komunističke partije, bezbednosnih službi i privrednih rukovodilaca komunističke nomenklature i njihovih potomaka ona je u početku bila sasvim bezlična ali, poslednjih godina, malo po malo zadobija izgled nove klase kapitalista. Sve dok se ne stabilizuje društvo novonastala ekonomska oligarhija biće izazov i za beogradske atlantiste i za oslabljene patriote. Prvi su u njoj našli ekonomsko utemeljenje i podršku za prozapadne političke ideje a drugi na nju upiru prstom i krive je za otuđenje od naroda. Sva tri srpska člana evroatlantskog kluba imaju istorijske korene a njihov embrion nastao je na samom početku vladavine Josipa Broza i njegovih prvih sporazuma sa Atlantskim savezom nakon razlaza sa Staljinom.

Srpska komunistička ili demokratska levica nije prihvatila i oživotvor i la realpolitički diskurs ni posle nastanka bipolarnog sveta niti posle raspada SSSR-a, pošto su srpski levičari međunarodne odnose shvatali kao klasno ili demokratsko pitanje. Premda se ekonomsko i političko prepliću realpolitika je za levu Srbiju vazda bila deo arsenala zla i muke. Ipak, evolucija javnog mnjenja ka teorijama zavere i međunarodne ravnoteže snaga, navela je levicu da pokuša da predupredi nastanak nove nacionalne ili državotvorne desnice. A ova bi bila surova negacija političkog monizma komunističkih frakcija i razbijač princezinog ogledalca.

Vredan napor levice nije usmeren samo na oblast politike ili kulture već je, iz razumljivih razloga, okrenut sferi privrednog života. Za to je posebno pogodan tekući proces srpske ekonomske tranzicije i uspostavljanja novih ekonomskih centara moći. Novi titani srpskog biznisa lojalni su saradnici predstavnika elite američke imperije i zato žele da u svoje ruke uzmu privredni život, prostornu organizaciju proizvodnje i proizvođača na tlu Srbije. Bez njih, oni su toga danas svesni, ne može biti ni levice ni desnice u Srbiji. Otuda nije loše naznačiti i ekonomsku stranu praktične primene velike strategije na narod u Srbiji.

Srpski biznismeni u velikoj politici

Sve elite razvijenih kapitalističkih zemalja počivaju na izdvojenosti i težnji za uvećanjem moći preraspodelom tekućeg bogatstva. No, srpska tranziciona elita svoju nadležnost proširila je i na bogatstva koja su nasleđena iz ranijih vremena te otuda ima revolucionarna i prevratnička svojstva. Njen revolucionarni optimizam počiva na pretpostavci da ni jedan prevrat ili revolucija ne mogu ukinuti rukovodeće strukture. Stoga srpski demokratski revolucionari misle da će im nakupljeno bogatstvo olakšati da opstanu čak i ako se protiv njih pobune mase. Lokalnoj eliti na ruku idu velika centralizacija političke i ekonomske moći, slaba društvena i unutarpartijska povezanost i nesiguran međunarodni položaj zemlje. Zato ne čudi što se polako gubi razlika između prividnih i stvarnih osobina vlasti u Srbiji gde tonu politički i privredni život.

Sfera ekonomije posebno je važna za projektovanje vojno-političkih interesa zapadnih sila na srpskom prostoru. Njihov pouzdani izaslanik su neokomunistički kapitalisti a formula uspeha je jednostavna. Novi srpski kapitalisti dobijaju garancije za bujne poslove a za uzvrat pomažu prijateljima iz razvijenog sveta da svoje ideje lakše i uspešnije opredmete u Srbiji. Predstavnici demokratskog sveta stiču besplatan i bezbedan kanal uticaja (biznismene) koji parazitiraju na teritoriji napadnute zemlje. Oligarsi imaju ekonomsku korist a države zaštitnice političku. Ali i ekonomska i politička fajda tajkuna i predstavnika zemalja razvijene demokratije ostvaruje se na teret lokalnog stanovništva. Ovu simbiozu podstiče nekoliko činilaca. Pre svega nepogodan geografski razmeštaj Srba, uvrežena nestabilnost društva i ekonomije i napokon teškoće srpske spoljne politike pri uspostavljanju prioriteta i saveza. Ovi činioci olakšavaju srpskim oligarsima da uvećavaju svoje bogatstvo ali i da svoje posredničke usluge naplaćuju domaćoj i stranim vladama. Time stiču poseban položaj i izdvajaju se iz društva iz koga su potekli a njihova prividna autonomija, nastala na račun nemoći masa i koristoljublja moćnih zaštitnika, dalje rasplamsava kriminal. Srpski oligarsi, za razliku od rumunskih ili čeških, nemaju izvesnu i čvrstu državu te su primorani da se sve više oslanjaju na strane vlade tako da u jednom trenutku postaju njihovi lobisti pošto je to jedini način da zaštite svoje bogatstvo u inostranstvu. (1) Kako srpski biznismeni pomažu svojim partnerima iz bogatih zemalja oko spoljne politike Srbije upadaju u začarani krug iz koga je jedini izlaz da svoj položaj jačaju tako što će istrajno ispomagati političke poduhvate zapadnih prijatelja u sve manjoj i slabijoj Srbiji. Zauzvrat njihove kompanije beleže ekonomski uspeh na politički nestabilnom prostoru a dozvoljava se i njihovo širenje na druge, stabilnije evropske zemlje. (2) Zašto bi se onda srpski oligarsi svom snagom borili za uređenje i povratak samopouzdanja naroda Srbije, očuvanje države ili za objedinjavanje srpskih zemalja ako njihovu samouverenost pothranjuju investicije u RS, BiH, Crnu Goru, Makedoniju, Ukrajinu ili EU (Slovenija, Bugarska, Rumunija i dr) uz brižnu i diskretnu pomoć Brisela i Vašingtona? Srasli sa stranačkim nomenklaturama oni neće morati da bogatstvo akumulirano u kratom vremenu podele sa svojim potrošačima i prvobitnim osnivačima već sa dobrotvorima koji su im olakšali uspon. Srpska oligarhija nema svoju otadžbinu pošto je njen kapital eksteritorijalan i globalan, samim tim ona je podložna svakojakim avanturama i špekulacijama.

U tranzicionoj eliti Srbije valja razlikovati nekoliko grupa. Prvu čine kadrovi iz starih vremena. Ovde su osnivači i vlasnici poznatih državnih preduzeća koja danas imaju formu privatnih firmi. Kadrovi su baštinici položajne rente u doba komunizma a potom i u postkomunističkom razdoblju demokratije. Od direktora skoro spontano su prerasli u suvlasnike ili vlasnike preduzeća kojima su ranije upravljali. Drugu grupu čine mlađi špekulanti kojima je tranzicija nenadano otvorila horizont neslućenog uspeha. Mada zbog godina nisu stigli da zauzmu visoko mesto u komunističkoj ekonomiji, nepogrešivo su uočili i iskoristili priliku za vrtoglavi uspon i etabliranje u vladajuće strukture. Po pravilu, špekulanti su smeliji i drskiji od kadrova. U treću grupu mogu se svrstati preduzetnici, prvenstveno oni koji se bave proizvodnjom roba, povezani prvenstveno sa realnim sektorom, nekada i niskoprofitabilnim. Sve tri grupe, kadrove, špekulante i preduzetnike, spaja tranziciona berza koje je mesto okupljanja čudnih svata: korupcionaša, bivših špijuna, novih biznismena, pripadnika odumiruće srednje klase, intelektualaca koje je prosvetlila tržišna ekonomija i autsajdera sklonih da se priklone ovom društvancu radi mrvica.

Tako formirani vrhovnici ekonomske moći u Srbiji, zajedno sa utemeljenim i negovanim kriminalnim podzemljem, postali su solidan oslonac predstavnika razvijenog demokratskog sveta. Naime oni se, kako se Srbija smanjuje i slabi, za pomoć ređe obraćaju svojoj nego stranim vladama. (3) Otuda su, na zaprepašćenje stanovništva, nedodirljivi i otporni na akcije lokalne policije i pravosuđa. Njihova snaga nije isključivo posledica nemoći i neorganizovanosti masa i vlade već prikrivenog delovanja Londona, Brisela i Vašingtona, budnih nad finansijskim operacijama srpskih mešetara. Okasnelo prisećanje bivšeg premijera Koštunice da je sprega tajkuna i evroameričkih centara dala moćnu koaliciju vratilo je u žižu interesovanja savezništvo postkomunističkih biznismena i kriminalnog podzemlja, zainteresovanih ne samo za privredu, već i za spoljnu politiku. (4) Veze srpskih ekonomskih vrhovnika, kriminalaca i obaveštajaca delu javnosti izgledaju čudne i sporadične iako je srpski nadrealni haos deo novouspostavljenog sistema moći na subjugiranom prostoru Balkana.

Kako ovladati bezidejnim poslušnicima?

U pučini bezvrednih, pored sirove radne snage, nalazi se nešto bolje plaćena inteligencija. Njen značajan deo je u danima raspada komunizma bio posebno ambiciozan i pun vere u lepši život, te je odabrala zastupanje evroatlantskih integracija kao ideje koju valja usaditi srpskim masama i na njoj profitirati, moralno i materijalno. Ali ova računica ne poklapa se sa namerama desetak hiljada upravljača i njihovih bliskih pomagača. Inteligencija pauperizovane i raskomadane Srbije tek će se suočiti sa trivijalnom ulogom anestetičara u operaciji srpska tranzicija. Kada inteligenicija ostane bez naroda, jer je ovaj u drugim državama, ona takođe gubi smisao svog postojanja tj. njeno polje se sužava na one najotpornije koji će se uklopiti u novi red u ostatku Srbije. A njih će biti malo za prohtevnu i nadama obuzetu progresivnu inteligenciju. Arsenal metoda kojima raspolaže demokratski svet raznovrstan je ali je instrumentalizacija oligarha i sveta izvan zakona posebno interesantna pojava u zemljama ograničenog suvereniteta. Ovaj fenomen retko privlači pažnju stranačkih analitičara i javnosti, mada je u tesnoj vezi sa razgradnjom srpskih prostora. Posebno čudi što vlast i stranke, direktno ili indirektno, nehajno ili strasno, podstiču neformalne kontakte između lokalnih komunističkih konvertita i američkih geopolitičkih insajdera. Opasne veze prikrivene su televizijskom opscenom a pažnja naroda skrenuta pucnjima bandi koje se međusobno obračunavaju za puteve transporta droge, belog roblja, ukradenih automobila i sl. Oturanje stvarnosti od uma masa pomaže ukorenjena i negovana stranačka ostrašćenost, koja prikriva uniženje i širi zabunu.

Neforamalne veze biznismena i `saveznika` Srbije produbljene su čestim susretima raznim povodima. (5) Ova pojava bi, u nekoj manjoj ili državi srednje veličine bila povod za mobilizacijsku uzbunu, ali u pokorenim zemljama samo pojačava tišinu potištenih. Skoro nemo Srbija dve decenije proživljava najsuroviju formu geopolitičke subjugacije praćene promenom granica, nasilnim i organizovanim preseljavanjem i iseljavanjem stanovništva (etničko čišćenje i emigracija), ekonomskom degradacijom, kulturnim rastakanjem, nacionalnim obezličavanjem. Srpska država suočava se sa sistemskim i sistematskim delovanjem belosvetskih eksperimentatora na svom području nerazgraničene geopolitičke jurisdikcije. Grandiozni politički inženjering neprimeren veličini Srbije ili Jugoslavije rudnik je tehnika praktične politike koje su već primenjivane ili će tek biti primenjene negde u svetu.

Jedno od najpogodnijih sredstava z a očuvanje planiranog haosa jeste ukorenjivanje i razgranavanje društvene side – korupcije, u oblasti pravosuđa, odbrane, bezbednosti i diplomatije. Ova praksa okupatora sa distance dala je, do sada, dobre rezultate na prostoru bivše SFRJ. Nemoć stranaka i ostalih društvenih činilaca pokazuje dubinu krize i slabost balkanskih drušatva. Ako ima saznanja da stvari stoje loše nema volje, nekada čak ni ideje, kako bi se negativni razvoj prekinuo. Srbija stoga nije u položaju da zatraži niti da primi bilo kakvu pomoć. Jedno od korisnih sredstava u ovladavanju pokorenim jeste dirigovana privatizacija privrede koja u srpskom slučaju dobija koliko ciničan toliko i apsurdan oblik jer se širi čak i na fabrike oružja. (6)

Okosnica promena istočnoevropskih društava, deregulacija i liberalizacija, ne olakšava sirotinji uspeh u borbi za život, već našoj odabranoj manjini, posebno što oligarsi rado naklapaju o svojoj borbi za demokratiju. Uz pomoć neoliberalne formule u istočnoevropska društva uvodi se i usađuje rasizam uperen protiv siromašnih, neprilagođenih i neosvešćenih. Zato će istinska demokratija, o kojoj se pripoveda u srpskoj javnosti, biti moguća kada se vlada suoči sa korupcionaškim mentalitetom teledirigovane srpske nomenklature. Ali ovaj korak će je odvesti na suprot pomagača srpske tranzicione oligarhije te je ishod borbe neizvestan i teži bez novog geopolitičkog aranžmana za jugoistok Evrope. Sve dok se to ne desi Srbija će samo prividno biti demokratska i slobodna zemlja a u stvari balkanska Kolumbija u kojoj će cvetati ilegalna trgovina, korupcija i prekrajanje izborne volje birača preprodajama na crnom tržištu političkih funkcija. Kad privatizuju strateška preduzeća onda svi naši oktobarski revolucionari, njih desetak hiljada, mogu otići i neprimetno naseliti Kensington i nekoliko švajcarskih sela i sa bezbedne udaljenosti posmatrati plodove revolucije koja teče.

Avgust, 2008.

1. Posle eksplozija u Varni ispred dva objekta trgovinskog lanca Pikadili koji su u sastavu srpske kompanije Delta iz ove firme je saopšteno da se očekuje brza reakcija bugarske vlade a od srpske vlade se očekuje da ` omogući nesmetan razvoj i pruži potrebnu podršku svim domaćim kompanijama koje investiraju u regionu i Evropi.` Beta, 7.8.08.

2. Najveća privatna srpska kompanija Delta u junu mesecu 2008. dobila je dozvolu da izgradi najveći trgovački centar u Ljubljani . http :// www . b 92. net / biz / vesti / region . php ? dd =12& mm =6& yyyy =2008

3. Politika 22.5.2008. http://www.politika.co.yu/rubrike/Politika/SHta-je-Manter-rekao-u-Klubu-Privrednik.lt.html

4. Intervju Vojislava Koštunice od 28.7.08. dnevnom listu Kurir.

http :// www . kurir - info . rs / clanak / politika / kurir -28-07-2008/ kukavice

5. Klub "Privrednik", koji okuplja najznačajnije kompanije i vodeće menadžere u Srbiji, podržao je formiranje proevropske i proreformske vlade 2008. Tim povodom D. Đunić je izjavio: "Naša podrška novoj vladi zasniva se isključivo na našoj proceni i kriterijumu dugoročnih ekonomskih interesa srpske privrede, što pre svega znači završetak svih reformskih aktivnosti, integracije u evropske političke, ekonomske i naročito investicione poslove", Sastanku u Klubu "Privrednik" tim povodom, prisustvovali su ministri odbrane i ekonomije i regionalnog razvoja, Dragan Šutanovac i Mlađan Dinkić, lider SPS-a Ivica Dačić, ambasador SAD u Beogradu Kameron Manter, predsedenik "Delta holdinga" Miroslav Mišković, predsednik "Hemofarm koncerna" Miodrag Babić, predsednik Holding kompanije ITM Toplica Spasojević, članovi diplomatskog kora, predstavnici domaćih i stranih kompanija koje posluju u Srbiji, kao i mnogobrojne ličnosti iz javnog života u našoj zemlji. Tanjug, 03. jul 2008.

6. Privatizacija proizvodnje oružja obrazlaže se nedostatkom sredstava za razvoj. Razlog je, navodno, što srpska vojna industrija nema sredstava za razvoj a nekada se ironiše tako što se predlažu grinfild investicije u oblasti vojne industrije ( sic !). Posebno je cinično zapažanje da su američke fabrike oružja privatne, mada zagovornici privatizacije domaćih oružara ne kažu da li u njima udeo drže napr. Kinezi, Francuzi, Srbi ili Rusi. Ova privatizacija je interesantna pošto su za fabrike srpskog oružja pokazali interes i srpski oligarsi. Oni se bore da steknu pravo da preprodaju fabrike američkim poslovnim partnerima. O blagodetima privatizacije srpskih fabrika oružja videti na primer članak u listu Danas od 7.8.08. http://www.danas.co.yu/20080807/ekonomija1.html#2 i http://www.emportal.co.yu/vesti/srbija/59800.html