Nebojša Katić

BEOGRADSKA LAKIROVKA

Krediti koje je Srbija uzela nisu racionalno korišćeni kako to teorija sugeriše. Da jesu, sve bi pucalo od privredne aktivnosti, zaposlenost bi bujala, a ne bi opadala iz godine u godinu. Teško je objasniti kuda su otišle desetine milijardi dolara uzetih kredita kao i prihodi od prodaje državne imovine

U Srbiji se, korak po korak, uobličava originalni teorijski koncept vezan za univerzalni problem dužničkih kriza. Doprinos domaćih ekonomista svetskoj ekonomskoj misli bi se mogao nazvati „beogradska interpretacija” problema zaduženosti. Po ovom tumačenju, problem spoljnog duga nije u njegovoj visini, već pre svega u dužničkoj strukturi.

Dužnici se tako dele u dve grupe – u prvoj grupi su privreda, banke i građani, dakle privatni sektor, čije zaduživanje neće stvoriti dužnički problem. Privatni sektor zna šta radi, racionalno se zadužuje i mudro troši novac na svoju korist i polzu domaće ekonomije. Dužnički problem nastaje kada se zadužuje neracionalni dužnik – država.

U ovom kontekstu, građanin koji je uzeo keš kredit da bi kupio deci patike i mobilni telefon, a zatim ih poslao na letovanje u Tursku, zna šta radi. S druge strane, država koja bi uzela kredit pa napravila put ili popravila prugu, verovatno ne zna. Kako je dve trećine spoljnog duga Srbije vezano za privatni sektor i mudre dužnike, nema mesta strahu, bez obzira na ukupnu visinu duga.

Za poslednjih godinu dana, deficit bilansa tekućeg računa kojim su obuhvaćeni svi nekreditni devizni tokovi, povećan je za 70 odsto. Devizni odlivi su tako premašili devizne prilive po svim osnovama (uključujući i doznake emigranata) za gotovo pet milijardi dolara. U istom periodu, deficit trgovinskog bilansa, najvažnije komponente bilansa tekućeg računa, povećan je za 44 procenta. Svakoga meseca Srbija uveze oko milijardu dolara robe i usluga više nego što izveze.

Ovi negativni tokovi se reflektuju na spoljni dug Srbije koji je u poslednjih godinu dana povećan za oko 42 odsto, i sada je oko 30 milijardi dolara. „Klasična” ekonomija bi u ovim kretanjima našla mnogo razloga za pesimizam, pa i paniku. U skladu sa „beogradskom interpretacijom”, razloga za brigu uglavnom nema.

„Beogradska interpretacija” počiva na neuništivom optimizmu njenih promotora i nesalomivoj veri u racionalnost privatnog sektora i tržišta. Ovakav pristup grubo i tvrdoglavo ignoriše iskustva velikih kriza poslednjih decenija.

Velike ekonomske krize koje su protutnjale proteklih godina nastajale su najčešće u privatnom sektoru. Ako se izuzmu iskustva Argentine i Rusije, ostale krize imaju malo veze sa zaduživanjem države. Aktuelna kriza na tržištu hipotekarnih kredita u SAD je rezultat neodgovornosti privatnog sektora – banaka i građana dužnika.

Za Srbiju, ali i tranzicione zemlje uopšte, svakako je najpoučnije i najvažnije iskustvo velike ekonomske krize koja je teško pogodila jugoistočnu Aziju 1997. i 1998. godine. I ova kriza je vezana za zaduživanje privatnog sektora. 

Precenjeni kurs lokalnih azijskih valuta doveo je do ogromnog deficita bilansa tekućih plaćanja. Uz to, privreda i građani su se zaduživali u stranoj valuti na lokalnom tržištu. Visoke domaće kamate su stimulisale priliv svih oblika kapitala, pogotovo špekulativnog. Deficit se neko vreme mogao finansirati ino zaduživanjem, tim pre što su ekonomije u regionu bile u ekspanziji. Onog trenutka kada su poverioci procenili da je finansijski rizik kome su izloženi prevelik, priliv kredita je prestao, a kapital je naglo počeo da napušta zemlju. Ogroman odliv deviza doveo je do velikog pada vrednosti lokalnih valuta. Troškovi servisiranja inostranih kredita iskazani u lokalnim valutama strahovito su narasli, nelikvidnost je postala sveopšta, i otpočeo je proces lančanih bankrota.

Svi ključni elementi velike azijske krize danas su prisutni u Srbiji i ne smeju se ignorisati. Srbija spada u manju grupu tranzicionih zemalja koje nisu naučile važnu azijsku lekciju.

Ekonomske krize u državama u razvoju po pravilu nastaju kao posledica kontinuiranog deficita platnog bilansa i rasta spoljne zaduženosti. U takvom ambijentu, sudbina države je u rukama inostranih kreditora i visi o koncu njihove spremnosti da (stimulisani visokim kamatama) obezbeđuju priliv kredita na koji se ekonomija navikla. Kada se iz bilo kog razloga, ekonomskog ili političkog, priliv kredita uspori ili zaustavi, izbija kriza koja se u prvom koraku manifestuje kao platnobilansna i valutna. Smanjen kreditni priliv i naglo povećan odliv kapitala dovode do prekomernog i nekontrolisanog pada vrednosti domaće valute koji se više ne može zaustaviti intervencijom centralne banke. Odmah potom, valutna kriza prerasta u dužničku. Stradaju svi, pa i oni dužnici koji su kredite koristili racionalno. U krizama ove vrste, savršeno je svejedno kakva je dužnička struktura i da li više duguje privatni sektor ili država.

„Beogradska interpretacija” daje podsticaj neodgovornom ignorisanju deficita platnog bilansa i zaduženosti. Krediti koje je Srbija uzela nisu racionalno korišćeni kako to teorija sugeriše. Da jesu, sve bi pucalo od privredne aktivnosti, zaposlenost bi bujala, a ne bi opadala iz godine u godinu. Teško je objasniti kuda su otišle desetine milijardi dolara uzetih kredita kao i prihodi od prodaje državne imovine. Srbija je zemlja propale infrastrukture, tragično niske zaposlenosti, prekomerne potrošnje, rastuće zaduženosti građana i strahovite emigracije. Olaka lakirovka koju nudi deo srpske ekonomske misli je loša usluga društvu i kompromitacija struke.

finansijski konsultant

[Politika 26.08.2008.]