Pregovori o ugovoru o prodaji NIS -a Gaspromnjeftu:

Dimitrije Boarov

Tender, poruka i manevarski prostor

Nova vlada Srbije već na prvoj redovnoj sednici (10. jula) utvrdila je Predlog zakona o ratifikaciji sporazuma sa Vladom Ruske Federacije o saradnji u oblasti naftne i gasne privrede, koji je potpisan 24. januara ove godine u Sofiji, i uputila ga Skupštini Srbije, koja će se o njemu izjasniti ovih dana. Prema izjavi premijera Mirka Cvetkovića (na konferenciji za novinare 11. jula), Vlada Srbije je tom prilikom oformila i radnu grupu koja će, nakon ratifikacije sporazuma, pregovarati o ugovoru o prodaji 51 odsto vlasništva nad Naftnom industrijom Srbije, a kojoj će pomagati i ekspertski tim. Na čelu ovog vladinog pregovaračkog tima je ministar privrede Mlađan Dinkić, a uz njega su ministarka finansija Diana Dragutinović, ministar energetike Petar Škundrić, ministar spoljnih poslova Vuk Jeremić i savetnica predsednika Srbije Biserka Jeftimijević-Drinjaković.

Kako su javili beogradski mediji, premijer Cvetković je tom prilikom indirektno najavio da će se pregovarati i o ceni za većinsko vlasništvo nad NIS-om pošto je, kako je rekao, "Sporazum koji se ratifikuje krovni dokument, a cena je navedena u Protokolu kao nižem, radnom dokumentu, koji je osnova za rad na ugovoru". Šef pregovaračkog tima Mlađan Dinkić je ovim povodom izjavio da je "zbog značaja odnosa Srbije sa Rusijom i rejtinga države odustao od zahteva da NIS ide na tender, ali da će u direktnim pregovorima sa Rusima insistirati da se dobije adekvatna cena za nacionalnu naftnu kompaniju". On je dodao da bi "ugovor mogao biti izmenjen tako što bi bio prihvatljiv za obe strane, pa bi Srbija preuzela deo investicija u NIS , a Rusi bi povećali cenu za udeo koji kupuju". Dinkić je napomenuo i to da na dan 31. decembra 2007. godine (a na taj dan je fiksirana imovina NIS -a, prema Protokolu, koja bi bila predmet prodaje Gaspromnjeftu), najveći deo državne imovine koju koristi NIS nije pravno bio prenet na NIS – pa da i o tome treba pregovarati, jer je reč o "kredibilnom partneru".

Očekujući, valjda, da će nova vlada Srbije odmah sa ratifikacijom pokrenuti i nove pregovore o naftnom delu energetskog aranžmana sa Rusijom, savetnik "Gaspromnjefta" u Beogradu Dimitrije Mališev je još 8. jula (a i nekoliko puta i ranije) srpskoj javnosti poslao poruku da njegova firma očekuje brzu realizaciju energetskog aranžmana, da on smatra da predmet kupoprodaje mora biti sva imovina s kojom je NIS "raspolagao" 31. decembra 2007. godine – dakle i naftna i gasna nalazišta u Srbiji, pored rafinerija i benzinskih pumpi. Pri tome je Mališev istakao da je cena od 400 miliona evra u kešu i više od 500 miliona evra za modernizaciju rafinerija "sasvim dobra, što su potvrdili i nezavisni revizori, te da Srbija sigurno nije na gubitku", a da narasli dugova NIS -a od oko 300 miliona evra "zahtevaju dodatne i detaljne razgovore sa srpskim pregovaračima".

Prema poslednjim informacijama koje su puštene u javnost ("Dnevnik"s od 15. jula), ruski naftni gigant Gaspromnjeft nije se pojavio na novom tenderu NIS -a za kupovinu milion tona sirove nafte, već je, u konkurenciji sa Britišpetroleumom, najbolju ponudu dala švajcarska firma Vitol, poznata srpskoj javnosti kao firma koja je između 1997. i 2000. godine, preko tadašnjeg direktora Jugopetrola i Jusika, Dragana Tomića, za NIS kupovala naftu od Sadama Huseina u okviru programa "Hrana za naftu", a dobit delila, navodno, sa šarenim društvom režimskih ljudi i nominalno opozicionih stranaka u Srbiji (beogradsko okružno tužilaštvo odustalo je od gonjenja po ovoj stvari 2002. godine). Zanimljivo je da su pušteni glasovi da je Vitolova cena ovoga puta neverovatno niska, samo su uslovi plaćanja neverovatno tvrdi. No, u kontekstu rusko-srpskog energetskog aranžmana, glavna vest je da se Gaspromnjeft nije pojavio na spomenutom tenderu, što po mnogima nosi izvesnu poruku Cvetkoviću i Dinkiću.

To su, dakle, neke od najosnovnijih svežih informacija koje se vrte oko famoznog energetskog aranžmana Srbije i Rusije (onih naizgled sporednih ima još na stotine). I ove vesti koje smo naveli navode na zaključak da će oko ovog posla najverovatnije biti još zapleta, sa mogućim značajnim unutrašnjopolitičkim posledicama. Evo samo nekoliko pitanja i špekulacija koje se među prvima nameću.

Prvo se postavlja pitanje zašto je premijer Cvetković na čelo pregovaračkog tima za spravljanje ugovora sa Rusima stavio baš ministra Mlađana Dinkića, koji je proletos zauzeo stav da je ceo taj posao "ponižavajući za Srbiju". Da li sa idejom da Dinkić doista nešto postigne u "popravljanju" uslova prodaje kontrolnog paketa nad NIS-om za bednih 400 miliona evra, ili da, konačno, i on bude uvučen u igru na kojoj su i jači "legli na rudu"?

Drugo, a u stvari važnije, pitanje je – da li će novi ministar energetike Petar Škundrić i nova ministarka finansija Diana Dragutinović doista biti spremni da pristanu da se protivzakonito Gaspromnjeftu prodaju i domaći izvori nafte i gasa ili da se ruskoj strani nastavi sa naplatom mizernih tri odsto rudne rente, koliko se dosad NIS-u "knjižilo" da je dužan za korišćenje nacionalnog bogatstva (4,6 miliona barela nafte godišnje). Reč je, naime, o tome – da li postoji politička volja da se iz posla izluči ceo novosadski Naftagas, koji je radio na tim nacionalnim nalazištima i koji je preko nerealnih cena domaće nafte držao na svojim leđima ceo NIS . (Prema fabričkom listu "Naftaš" od 21. marta ove godine, prošle godine je prosečna cena nafte na svetskom tržištu iznosila 72,5 dolara po barelu, a Naftagas je drugim delovima NIS-a fakturisao cenu barela domaće nafte po ceni od 22 dolara za barel – što znači da je ovaj deo firme 2007. godine bio opelješen za 275 miliona dolara?) Problem je, naravno, u tome što u članu 9. ovog sporazuma stoji da predmet kupoprodaje (51 odsto akcija) "celokupna imovina (akcionarskog društva NIS ) koja se nalazi u njegovom vlasništvu na dan 31. decembra 2007. godine, uključujući (ali ne ograničavajući se time) objekte za dobijanje, proizvodnju, preradu, transport i plasman nafte i derivata". Stvarno bi trebalo sprovesti istragu o tome ko je o ovom tekstu sporazuma pregovarao, a zašto ga je Velja Ilić potpisao – to znamo.

Najgore od svega jesu vesti koje upućuju na zaključak da je ceo projekat magistralnog gasovoda Južni tok jedna velika fatamorgana, bez obzira na to što je Gasprom demantovao glasine da je odustao od cele priče i da se vraća na pokušaj da se sa Turcima nagodi oko korišćenja već izgrađenog Plavog potoka (koji se navodno koristi sa samo 60 odsto kapaciteta, jer nije dobio produžetak do evropskog tržišta). Glasine inače polaze od toga da Turci (za razliku od nas) uporno traže da ne ostanu samo tranzitna zemlja (kojoj će kompanija pod ruskom kontrolom određivati cenu tranzita), nego traže da i oni trguju gasom koji će prolaziti preko njihove države. U stvari, neki zlobni posmatrači, smatraju da svetski gigant Gasprom ima problema sa tri temeljna vektora svoje poslovne strategije. Ne mogu na pravcima glavnih budućih gasovoda prema Evropi da zaobiđu svoje komšijske zemlje (zbog toga ne počinju radovi ni na Severnom toku kroz Baltik), jer po međunarodnom pravu svaka od primorskih zemalja ima mogućnost da proglasi 200 milja prema pučini svoje "ekonomske zone". Drugo, Evropska unija ne prihvata monopolizaciju distributivnog tržišta gasa na teritoriji zemalja članica. Treće, Gasprom po mišljenju mnogih analitičara suviše novca ulaže u prodor do kupaca u inostranstvu, a potcenjuje ogroman rast unutrašnje potrošnje u Rusiji, pa nedovoljno investira u aktiviranje ležišta gasa s kojima raspolaže ili ima ugovore o povoljnom preuzimanju kod azijskih proizvođača gasa.

Ima još hiljadu stvari o kojima bi bilo zanimljivo špekulisati povodom rusko-srpskog energetskog aranžmana, ali su interesne matrice i kod nas toliko razuđene, da više niko doista ne zna ko je sve izmislio taj posao i ko sve ima interes da se on održi po cenu da Srbija narednih decenija nastavi da subvencioniše i firmu koja više neće biti pod njenom kontrolom i koja više neće odbacivati ni navodni profit vredan pažnje.