NEFALSIFIKOVANA DISKUSIJA

AKADEMIKA CANU MOMČILA ZEČEVIĆA

NA OKRUGLOM STOLU O KNjIZI

''SRPSKA CRKVA I TAJNA DAHAUA''

7. juna 2007.g. u Beogradu

Pošto su svi učesnici Okruglog stola izneli svoje stavove o knjizi ''Srpska Crkva i tajna Dahaua'', nakon pauze, prvi se za diskusiju, uz obrazloženje da sa dr Đorđijem Borozanom, dopisnim članom CANU, žuri u neku privatnu posetu, javio akademik CANU Momčilo Zečević (njegovu diskusiju donosimo integralno, tj. nefalsifikovano i neautorizovano):

-''Javljam se prvi da kažem nešto što je dosta lično. Ja sam dosta bio u javnosti eksponiran u svoje vreme kad sam se ja bavio istorijom, kad sam ja bio mlad čovek itd. Mislim u javnosti u smislu istorijskih tema, istorijskih dijaloga, istorijskih razgovora itd. Poslednjih nekoliko godina, pa ima i više od decenije, izbegavam tu vrstu razgovora iz mentalnih, higijenskih razloga. Rećićete: penzionisao sam se kao ličnost. Nisam. Ja radim. Ja radim na vrlo važnim projektima, ali ne mogu da ulazim u razgovore, kad je o naučnim temama reč, koji zaista nemaju nikakve veze sa naučnom argumentacijom, metodologijom, a naročito ne sa onim ljudima koji su spremni tek što su zakoračili u svet nauke da dezavuišu ozbiljne, dokazane, afirmisane naučnike, naučne radnike ili istoričare poput recimo – ovo na adresu kolege Aleksića (Budimira – prim. V.Dž.) – poput trojice recenzenata. Još će proći mnogo vremena da dobijete to naučno pravo za takve ocene da ignorišete, da ih pravite ignorantima, da oni nisu videli, da ne znaju šta je naučni metod, da ne znaju šta je to, da su to pali s tavana neki pa potpisali za pare ili ne znam ja veleizdajnici, strani plaćenici.

1959. godine, da krenem odatle da pokažem da nisam ignorant u ovoj oblasti, u Institutu društvenih nauka napravljen je projekat ''Država i Srpska Pravoslavna Crkva''. 1960. godine je upućen zvaničan poziv. Možda ću malo biti opširniji, ali ovo su argumenti za racionalisanje naše svesti itd, da ne pretvorimo ovakve rasprave u Skupštinu Srbije, na primer, da tako figurativno kažem. Ja sam otišao i dopis je otišao; ja lično, bio je vikar Sava Vuković , moj posle veliki prijatelj u Akademiji i tako dalje. I šteta je što je jedan takav velikodostojnik Srpske Crkve rano otišao. Nisam mogao dobiti, naravna stvar, nisam mogao dobiti Arhiv Svetog Sinoda. Nema šanse da se dobije. To je odgovor bio Crkve. To mi je on intimno rekao: ''Ta vrata nećeš otvoriti za duže vreme''.

Bio sam pre sedam, osam godina u prilici da budem sa uvaženim velikodostojnicima, vladikama Atanasijem , Amfilohijem i Irinejem Bulovićem , pa sam isto rekao: ''Ja pokušavam da se bavim problemima Crkve, države, društva, ali imam zatvoren zid, a bez vaših fondova ne pada mi na pamet, jer pokušavam da budem ozbiljan istoričar. Zašto ne date nekom svetovnom čoveku ili autoru mladome da napiše ''Komunisti i Srpska Pravoslavna Crkva'' i da nam odgovore za ceo taj period od četrdeset i kusur, pedeset godina. Da nam da odgovore, prave odgovore, danas u ovom vremenu.

E, sada još jedan detalj. Sa tim istim projektom 1959.g. odem kod Vite Petkovića u Versku komisiju Srbije, predam tamo, tražim sredstva da istražujem. Odem u Saveznu versku komisiju kod Milutina Morače , čuvenog heroja, generala, čuda, i neki njegov pomoćnik je bio neki Raca Perović , šef Udbe pa je mnogo zabrljao u Crnoj Gori pa ga stavili tu. Odnesem to i posle tri dana me pozovu da mi daju odgovor. Milutin Morača mi, a ja bio mlad čovek, asistent, početnik, kaže: ''Ti si budala''. A to sve verifikovano. Potpisali i Andrej Mitrović , Branko Petranović , Dragoslav Janković i svi i tako dalje. On kaže: ''Ti si budala. Ti hoćeš da razvališ odnose sa Crkvom. Mi dajemo 300 miliona i dva mercedesa. Jesi li normalan?'' I otera me, naravno, i ja se tu uplašim i više se nisam time bavio. E, kasnije sam počinjao dijasporu, radio sam u arhivima i Kanade, i Amerike i tako dalje tražeći odgovore na sukobe u dijaspori. Kad sam opet došao ovde nisam dobio građu i onda sam sve dao asistentima, Radmili Radić da nastave oni ako mogu da rade pod tim uslovima. I radili su i neki su došli. E, sad da se vratim da nastavim. Molim vas. Važno je. Biću kratak, zaista.

Predraga Ilića sam upoznao pre 25-30 godina kad je pisao, počeo da piše početnik, asistent. Došao je u Institut i da mu pomognem oko Katoličke crkve, oko Vatikana, Vatikana i Jugoslavije u Drugom svetskom ratu. Ja sam doktorirao na nekoj vrsti katolicizma u Ljubljani svojevremeno. I pokušao sam i pomogao i bio sam vrlo zadovoljan, da skratim, kad je izašla jedna knjiga o kojoj se niko nije oglasio. Interesantno. Tu knjigu nismo tangirali, nismo dirali, jer je dobro ošišao, dobro ošišao politiku Vatikana i katolicizma prema nama. Ali da je bar neko afirmisao! Ali zbog bratstva i jedinstva se nije smela ni afirmisati. Šta hoću da kažem? Ovo je vreme, ovu raspravu koju mi vodimo – vodimo u najprljavijem vremenu koje postoji, u ovoj partokratiji, u ovome ludilu, ovde su razvaline, ali da ne govorimo pogledajte Skupštinu da ne pričamo o tome. Na kraju krajeva tu su polemičari, poznati, afirmisani polemičari znaju kako to. Ja to ne bih mogao da izdržim.

Kako ćete da vodite ozbiljnu raspravu, naučnu raspravu danas kad je Skupština Srbije donela zakon, nepoznat u istoriji civilizacije, da izjednači četnike i partizane. Meni su oca ubili partizani. Imao sam ja velikih okapanja i bio u zatvorima. Ja sam na prvim studentskim demonstracijama bio prvi gost CZ-a samice. Prema tome, imam ja to iskustvo. Šta hoću da kažem? Ja sam pre neki dan držao predavanje na postdiplomskim na Filozofskom fakultetu istoričarima. Pa to je legitimni poziv na falsifikovanje istorije ljudi! Šta vam je? Pa to nije radila ni Francuska ni Norveška. To nije niko uradio. Znači, mi smo izgubili sve kriterijume. Onda je razumljivo i jasno zašto i danas imamo ovakvu vrstu dijaloga. Ovo je danas bilo korektno. Neću da ulazim u - komunisti i SPC. Pa, evo, oni nisu dali. Zašto bi kvarili kad su imali dobru vezu preko Krcuna, Ćose i tako dalje. Dovedu im, patrijarha im dovedu iz Drenove. Jel' tako? Sve to znamo. To je vreme. To je istorija. To je neminovno tako moralo biti, a ovakvu knjigu koja kaže: nisu pristali velikodostojnici da sarađuju sa Gestapoom. To treba afirmisati, a ne zakopavati. Ljudi, o čemu pričamo? Mi moramo tu svest istorijsku da racionalizujemo inače odosmo u bestraga. Nema nam izlaza. Nema nam šanse. Ima šanse, naravno, po onoj Pašićevoj, ali moramo se boriti.

Ovo je jedna od malih, ali važnih tema. Ima toliko tema koje čekaju svoje istoričare, neostrašćene, neplaćene. Sva ova tri recenzenta su pravoslavci, ali nisu profesionalni pravoslavci. Sva trojica su Srbi, ali nisu profesionalni Srbi.

Još dve rečenice. Prvo, treba objaviti recenzije ovih ljudi pa nek odgovaraju javnosti, a ja prvi. Objavite ove recenzije, ljudi. To je elementarna stvar, a nismo ih do kraja čuli. A čuli smo, recimo, tvoje (Boška Obradovića – prim. V.Dž.) ostrašćene stavove, komentare i deljenje tako jednom ozbiljnom profesoru. I ja sam bio mlad čovek, pa sam bio za nešto ostrašćen. Ilić je ozbiljan. On je profesor. On je pedagog. On uči ljude koji sutra treba da nas štite. Prema tome, šta hoću da kažem? Teška su vremena za ovu vrstu razgovora. Dobro smo i ovoliko danas učinili. Napravimo još jedan korak. Gledajte da te strasti, te interese i strasti svedemo na neki racio. Hvala vam''.

Nakon akademika CANU Momčila Zečevića uzeo sam učešće u diskusiji. Na moju konstataciju da je akademik Momčilo Zečević recenzent i akademiku Zoranu Lakiću, koji ima suprotan stav od Ilića, i Predragu Iliću, akademik Zečević je rekao:

-''Tako je to u nauci. Ovoga (Zorana Lakića – prim. V.Dž.) nisam čitao, a ovoga (Predraga Ilića – prim. V.Dž.) sam čitao. Čujte da vam kažem. On je (Zoran Lakić – prim. V.Dž.) akademik i on ima pravo bez recenzije da objavljuje''.

Nakon diskusije mr Budimira Aleksića o odgovornosti recenzenata zbog metodoloških propusta Predraga Ilića ponovo se javio akademik Momčilo Zečević:

-''I to smo mi potpisali. Mi, ignoranti, neznalice potpisali takvu jednu floskulu. To je ono što mene vređa. Ne vređa me. Ne, ali ako kažete. Pa on je radio uporednu analizu, on je svu literaturu, svu građu koja postoji i koja je dostupna, pa čak i ovu knjigu (''Srpska Crkva i fašizam'' Ljubice Štefan – prim. V.Dž.) što je sam priznao i što ne uvažavate dobio na kraju, uzeo pa je uvrstio, uzeo, pregledao, nije ništa koristio. Čekajte da vam kažem. Mislim, ovo je jedna istražna radnja. Ovo da je radio čovek. Izvinjavam se. Dozvolite. Ja sam ovo doživeo. Prvo, Ilić nije neki poznati istoričar – da nam bude jasno. Uradio je jednu solidnu knjigu. Uradio je nekoliko tih priloga. On je više pedagog nego pisac u tom smislu. Ali, ovo jedan istražni sudija da je uzeo metodološki. Da, da. Ja ovo ozbiljno govorim. Pa, to je put ka istini. Pa, tako se sudi. Pa, tako se, mislim, on je to sitna creva, jedno, drugo, sat, dan, momenat, svu literaturu, kritička upoređenja. I to je vrednost njegove knjige. I ja ne bih potpisao nikad da je bilo šta tačno od ocene da je to dvadeset strana nečega, a ovo drugo ne valja ništa. I tako dalje. Mene niko nije ni platio i to smo i ja i moje kolege uradili iz dva razloga. Iz moralnih obzira i iz stručnih poriva da pomognemo ovom narodu da progleda više jedan puta normalno, racionalno, pragmatično, a ne večito u nekim mitovima''.