Nikola Tanasić

„Kud god da krenem...“

Nakon poslednjih parlamentarnih izbora, kriza vlasti koja je nastupila samo je dodatno marginalizovala pitanje KiM na javnoj i političkoj sceni. Zamajavajući se javnim i tajnim pregovorima oko skupštinske većine, revolucionarnim otkrićem evroreformskog potencijala Socijalističke partije Srbije, te ugroženim zamahom tek ispiljene srpske ekonomije u inkubatoru stranih investicija, mediji i političari skoro da su zaboravili da je jedan deo tzv. „međunarodne zajednice“ pre jedva nekoliko meseci počinio zločin najviših razmera protivi zakona i građana Srbije, priznavši neosnovano nezavisnost i međunarodno-pravni subjektivitet privremenim institucijama uprave na Kosovu i Metohiji. Službenici nadležnih ministarstava, urednici nadležnih redakcija u medijima, kao i javni delatnici uopšte, kao da su rešili da sačekaju „koje će se carstvo“ nadkloniti nad njima, da bi tek tada znali šta im je činiti. A do tada – ne bi valjalo traćiti snagu ni na šta.

I koliko god naša javnost bila daleko od započete rasprave o sredstvima i smeru borbe za ponovno uspostavljanje suverenosti nad okupiranom pokrajinom, svi tekući problemi, kojima se ona posvetila sa toliko više revnosti, svu svoju kontroverzu i nerešivost povlačili su upravo iz činjenice da načelno pitanje još uvek nema odgovora. Koje će stranke sastaviti većinu, treba li, ili ne, potpisati/poništiti Sporazum o stabilizaciji i pridruživanju sa Evropskom unijom; treba li, ili ne, proglasiti evropski vojno-admistrativni karavan ciničnog imena „Euleks“ (u podnaslovu „Misija EU za vladavinu prava na Kosovu“) za okupacione trupe (pa u skladu sa tim redefinisati odnos prema ovoj zajednici); treba li, ili ne, po hitnom postupku poništiti samoproglašeni kosovski ustav – sva se ta pitanja zapravo svode na jedno, bez odgovora na koje se ostalima ne može pristupiti na smislen i probitačan način. To pitanje tiče se srpskog odgovora na zapadnjačko-albanski projekat kosovske nezavisnosti i glasi: Da li je učinjeno sve što se moglo?

Nažalost, polarisana srpska javnost rascepana je već kada dođe do tumačenja i razumevanja ovog pitanja, što odgovor na njega čini praktično nemogućim. Nacionalno orijentisane „suverenističke“ snage biće sklone da ga protumače kao pitanje da li se moglo učiniti još šta , što bi srpsku stranu u sporu učinilo snažnijom i dalo joj veću prednost (ili manji zaostatak). Ovako shvaćeno pitanje podrazumeva kritički osvrt na dosadašnju politiku i projekat njenog eventualnog popravljanja. Zapadnjačke, „unionističke“ snage, pak, sklone su da ovo pitanje shvate kao dilemu ima li išta što bi se još moglo učiniti da se odlična srpska „diplomatska ofanziva“ još bolje pokaže u „civilizovanom svetu“. Iako liči na prvu, druga interpretacija suštinski gleda na kosovsku politiku kao zatvoreno pitanje, na koje se može vratiti samo u kontekstu pohvale pokazanom patriotizmu i neprikosnovenosti „principijelnog stava“ aktuelne političke elite. Razilaženje oko ovog ključnog pitanje čvorna je tačka srpskog političkog raskola, kao i uzrok kliničke smrti napora države da uspostavi svoj autoritet na celini teritorije.

Nikada neću potpisati, nikada, nikada!

U analizi trenutnog stanja kosovskog pitanja svakako treba „početi od početka“, a to je oksimoron koji su predsednik Srbije i Demokratska stranka uspešno nametnuli za ideološki temelj celokupne srpske politike – „i Kosovo i Evropa“. U svom razvijenom obliku, ovo geslo trebalo bi da znači da se srpski napor na odbrani svojih interesa na KiM i stremljenje da se „po kratkom postupku“ priključi Evropskoj uniji – međusobno ne isključuju. Sada već profilisana nacionalna opozicija napadala je bezuspešno ovu tvrdnju kao „besmislenu“, budući da su pitanja „očigledno međusobno uslovljena“, budući da kosovsku nezavisnost zvanično „nadgleda“ upravo misija EU, shodno pravno bezvrednom Ahtisarijevom planu – čime ova organizacija upravo ispunjava prazninu vrhovnog vršioca suverenosti, koja je oteta vlastima u Beogradu. Ako se problem shvati ovako – onda se nezakonito prisustvo evropske misije na Kosmetu pokazuje kao neposredna okupacija, ili najblaže rečeno, protivpravna uzurpacija pokrajine.

Šta onda znači „i-i“ sintagma na kojoj insistiraju Predsednik i njegova partija? Šta znači ono „ne isključuju se“? Znači, zapravo, da se pitanje suverenosti Srbije nad celinom svoje teritorije (odnosno pitanje teritorije Srbije) u Beogradu ima tumačiti kao spor Hrvatske sa EU oko prava na ribolov u njenim teritorijanim vodama. Poput prava na ribolov, suverenost Srbije je jedan od niza „problemčića“ koji se imaju rešiti „usput“, zajedno sa ostalim pitanjima koja nužno prethode punoj (ali ne i punopravnoj?) aneksiji. Pored očiglednog omalovažanja značaja koje ovo pitanje ima za srpski narod i građane Srbije, pored ponižavanja svih onih koji su spremni da se lično žrtvuju u borbi protiv rasparčavanja otadžbine, ovaj pristup je indikativan i zbog jedne „istorijske činjenice“. Naime, sporovi koje su svi dosadašnji kandidati za članstvo imali sa briselskom centralom, u tom smislu i pomenuti spor o ribolovu, uglavnom su se završavali tako što je kandidat pristajao na ono što se od njega tražilo.

Ako, međutim, pristanemo na logičku smislenost projektovane političke strategije i složimo se sa horom evrobirokrata koji nas zdušno ubeđuju kako „priznanje nezavisnosti Kosova neće biti uslov za pristupanje“, ostaje da se vidi na šta se odnosi ono „i Kosovo“ u sintagmi, odnosno na šta se svodi Predsednikova strategija odbrane. Grubo rečeno, ona se može svesti na druge dve sintagme, od kojih bi se prva mogla označiti kao „nikada, nikada“ , izrečena plačnim glasom slončeta Ćire, na koga najbolje podseća patetično, pozersko dostojanstvo sa kojim se Predsednik i njegovi saradnici kunu da „nikada, nikada neće priznati nezavisnost Kosova“, kao da je njihov potpis nešto što države čini suverenim i nezavisnim, i kao da od njihovog čvrstog stava „stena pršti, dub se valja, a zemlja trese“. Druga, daleko zanimljivija sintagma, kojom ćemo se dalje baviti jeste „odbrana svim sredstvima“ , koja će se navodno staviti u pogon kako bi se zaštitila ugrožena država. Do koje mere, međutim, ovaj tvrdi i beskompromisni izraz može biti razvodnjen, relativizovan i obesmišljen, tema je ostatka ovog teksta.

Devalvacija odbrambenog poleta

Neposredno pre samoproglašenja kosovske nezavisnosti, u srpskoj javnosti vodila se ozbiljna debata oko toga kako treba odgovoriti na albanski pokušaj da se nasilno otrgnu od srpskog političko-državnog okrilja, kao i podršku određenih država tome činu. Na stolu je bio čitav niz mogućih poteza, među koje se ubrajala i oružana intervencija (bilo potpuna, bilo ograničena na srpske zajednice i okvire Rezolucije 1244), ekonomska blokada pokrajine (čija devastirana privreda velikim delom ovisi od razmene sa ostatkom Srbije), kao i čitav niz mera protiv svake države koja prizna samoproklamovanu nezavisnost – koje su opet varirale od prekida diplomatskih odnosa do zakonskih mera protiv njihovih preduzeća i interesa u Srbiji. Iako to isprva uopšte nije bilo tako očigledno i samorazumljivo, argumenti i lični politički autoritet predsednika Srbije nametnuli su interpretaciju „svih sredstava“ kao „svih političkih i diplomatskih sredstava“, čime je svaki oblik oružanog angažovanja odbačen kao neprihvatljiv i, po svoj prilici, kontraproduktivan. Predsednik i njegovi ljudi utrkivali su se u davanju izjava kako „nema govora“ o nasilnim potezima i pokretanju vojske i policije – do te mere da se ozbiljno možemo zapitati koliko je to zaista koristilo poziciji Srbije.

Naime, ne treba zaboraviti da, dok ulazak vojske i policije u pokrajinu svakako jeste argument sile, eventualni vojni manevri na granici, podizanje bojne gotovosti (a zašto da ne, i izvesna pogranična čarkanja, preletanje vazdušnog prostora – što je svakodnevica u, na primer, grčko-turskim odnosima) istorijski i tradicionalno spadaju u „sredstva diplomatskog pritiska“ i, pod uslovom da su na raspolaganju, ne mogu škoditi, budući da ostavljaju utisak da se sa državom „nije šaliti“. Istovremeno, sličnim, pa i daleko nasilnijim sredstvima, albanska strana se do sada obilato koristila, strašeći nealbansko stanovništvo i strane predstavnike stalnim „pretnjama destabilizacijom“. Najzad, samo naivan čovek veruje da se „diplomatija“ svodi na otvoreno odbacivanje sredstava sile i nadahnutu retoričku veštinu – ona upravo predstavlja upotrebu raspoložive sile kao argumenta , umesto kao oruđa. Zemlje bez vojske nemaju ni jaku diplomatiju, nemaju je nužno ni one sa najjačim vojskama – jaka diplomatija odlikuje zemlje koje silu koriste da daju snagu i težinu svojim političkim argumentima .

Nažalost, potpuna pasivnost snaga bezbednosti nije bila jedina kontroverza upotrebe „svih diplomatskih sredstava“. Ona su se u očiglednoj praksi svela na prazne i neubedljive pretnje „destabilizacijom regiona“ (neubedljive iz istog razloga iz koga su iste takve albanske pretnje bile ubedljive), kao i na jadikovke nad pogaženim međunarodnim pravom. Narodna volja i spremnost da se pritisak izvrši makar kroz demonstracije diskretno je ugušen, što omalovažavanjem organizovanih protesta, što stalnim rasipanjem pažnje na obećane „unapred dogovorene poteze“ koji su se otezali u nedogled, što izazivanjem unutrašnjih politčkih kriza i vršenjem ekonomskih pritisaka na sopstveno stanovništvo. Istovremeno, ideja o ekonomskoj blokadi je odbačena kao „ekonomski štetna po Srbiju“ – kao da je šteta od međunarodno podržanog osamostaljenja, fizičkih pretnji svim lojalnim građanima i masovna uzurpacija državne imovine u pokrajini manje štetna od trgovinske razmene sa Albancima, pod patronatom i onako nelegalnih pokrajinskih institucija.

Na trećem planu, diplomatska ofanziva protiv država koje su priznale albansku nezavisnost završila se stidljivim pozivanjem ambasadora na konsultacije, praćene učešćem državnih zvaničnika u svim institucijama koje su pod patronatom tih istih zemalja, i upornim ubeđivanjem sviju da je „sve u redu“ i da, naravno, „investitori nemaju šta da brinu“. Istovremeno, spontano organizovani protesti i pozivi na bojkot robe iz zemalja koje su predvodile tabor albanskih saveznika sistematski su ismevani, ignorisani i potiskivani, da bi uskoro zamrli.

Kada su najzad Albanci proglasili svoj ustav, čime je ozvaničeno sprovođenje nezakonitog i po Srbiju višestruko štetnog Ahtisarijevog plana, nije uspelo ni da se organizuje zasedanje Skupštine, a Predsednik republike je izjavio da „Srbiji nije u interesu da destabilizuje region“. Pa dobro, šta jeste u njenom interesu? Da Republika Kosovija cveta, razvija se i hita ka integraciji u Evropsku Uniju? Da evropske trupe samovoljno i bez obzira prema Srbiji, Ujedinjenim nacijama i međunarodnom pravu nametnu vlastitu upravu u pokrajini? Da se celom svetu pokaže da su trgovački odnosi sa Slovenijom i „topla dobrodošlica srpskom predsedniku u Savetu bezbednosti od strane američkog i britanskog ambasadora“ bitniji od ustavnog poretka i nacionalnog ponosa? I uopšte, ko se usuđuje da kaže da su Kosovo i Metohija makar i drugi prioritet srpskih vlasti (posle EU), ako su od njih očigledno važniji „ekonomski interesi“, „dobri odnosi sa svetom“ i „regionalna stabilnost“?! Ništa od ovoga nije navedeno u prioritetima dosadašnjih vlada.

„Sva sredstva“ se tako svode na „sva diplomatska sredstva“, a diplomatska sredstva na ono „nikada, nikada“, koje naši državni zvaničnici sa tolikom ponosom i samozadovoljstvom ponavljaju. Jedini problem je što se toliko može dobiti i od predsednika Češke Vaclava Klausa, koji je u svojim javnim nastupima povodom češkog priznavanja albanske republike bio neuporedivo oštriji od Borisa Tadića, koji se nije usudio da u Savetu bezbednosti uputi niti jednu tešku reč ljudima koji su na njegove oči čerečili međunarodno pravo i cepali državu koju se zakleo da će štititi. On je zatim najvažniji trenutak svoje političke karijere, kada mu se ukazala mogućnost da stane na čelo celog srpskog naroda u najmasovnijem ispoljavanju narodne volje u skorijoj istoriji, proveo u hotelskoj sobi u Bukureštu, javivši se samo da izrazi svoju zabrinutost nad narušenim suverenitetom – američke ambasade! Skoro izabrani predsednik republike moraće svakako uskoro javnosti pružiti jake istorijske argumente , ako želi da se postara da mu nadimak „izdajnik“, koji su mu nadenule pristalice njegovih političkih protivnika, ne postane klasifikacija u udžbenicima istorije.

Slovenački scenario

Kada se zabrinuta slovenačka javnost oglasila zbog vodeće uloge njihove državne administracije u pripremanju, sprovođenju i ozvaničavanju kosovske nezavisnosti, pitajući se zašto se „baš Slovenija“ mora toliko isticati u ponižavanju Srbije, tim pre što u njoj ima najveće interese, premijer Janša je cinično dobacio da će se „Srbi istutnjati za dve nedelje“, a da slovenački proizvodi neće biti ugroženi na srpskom tržištu, jer kao najkvalitetniji „nemaju alternativu“. Na poniženje i sramotu svakog srpskog rodoljuba – razvoj događaja pokazao je da je Slovenac bio u pravu – ali ne zato što su Srbi „bedni i beskarakterni“, već zato što su sve državne institucije u zemlji radile na sprovođenju i podršci ovog „scenarija“, ne samo u pitanju Slovenije, nego i svih ostalih država koje su se priključile borbi protiv Srbije. „Državna politika“, oličena pre svega u predizbornoj kampanji za parlamentarne izbore, nasilno je tumačena ne kao „odbrana države i građana“, već kao „briga o ljudima“, okretanje „životnim temama“ i ubrzavanje kursa prema Evropi, koja „nema alternativu“. Dok su reči slovenačkog premijera (pod tercu zvaničnika SAD, Britanije, Francuske i dr.) u Srbiji zvanična ideologija i retorika Liberalno-demokratske partije, pesnica njihovog sprovođenja bile su (i ostale) Demokratska stranka i G17 plus, sa svojim uzurpacijama javnih institucija, otvorenim pretnjama građanstvu i jednostranim spoljnopolitičkim potezima. I kako biti beskompromisni borac za svetu srpsku zemlju, ako vam ministar finansija preti ekonomskim krahom zemlje, guverner Narodne banke dopušta zabrinjavajuću inflaciju usred predizborne ćutnje (iako se nebrojeno puta hvalio kako je slične skokove zaustavio intervencijom Banke), a ambasadori zemalja sa kojima smo navodno prekinuli diplomatske odnose sada nam kroje vladu?

Bilo bi dobro da nam neko najzad objasni šta uopšte danas znači „braniti Kosovo i Metohiju“, pošto su građani očigledno zbunjeni, nakon što su iscrpli sve istorijske načine borbe, pri čemu je naša sopstvena politička elita umetala klipove u točkove svim, ma kako stidljivim pokušajima odbrane nacionalnog, građanskog i državnog dostojanstva. Treba da pogledamo oko sebe i, ako je zaista sve isto kao pre 17. februara, konstatujemo da odbrane KiM nije ni bil o, i da nas je naša politička elita mesecima prosto zamajavala . Naročitu odgovornost, međutim, ima da snose upravo one političke snage koje su ušle u sastav današnje „Koalicije za evropsku Srbiju“, ne samo zato što su vlastitom kampanjom i političkim delovanjem narodnu podršku evrointegracijama ucenili , praktično, golim opstankom, manipulišući u najboljem miloševićevskom duhu, već i neposrednim političkim delovanjem i nedelovanjem, koje je na kraju krajeva otupilo oštricu prvobitnog poleta jedinstvene srpske politke i obesmislilo svaku dalju borbu protiv albanskog separatizma. Još jednom, Liberalno-demokratska partija mora nužno biti isključena iz ove odgovornosti, budući da su se oni otvoreno svrstali uz Albance, negirajući svaku prioritetnost kosovskog pitanja (osim u smislu što hitnijeg „suočavanja sa stvarnošću“), ali u svemu tome nisu manipulisali javnošću izdajući se za zaštitnike (i to najbolje!) srpskih interesa na Kosovu i Metohiji.

Nacionalna retorika, ili, kasno Marko...

Kada se sve navedeno uzme u obzir, ostaje da se utvrdi koliko je druga, suverenistička, nacionalna strana u jednačini odgovorna za uspehe i poraze u kosovskoj politici. Ovo se mora još ozbiljnije razmotriti, utoliko pre što su njihovi argumenti očigledno poraženi u nizu pitanja neposredno povezanih sa pitanjem KiM. Odbačen je njihov „tvrdi pristup“ rešavanju krize, a zatim i njihove inicijative vezane za misiju EU, Sporazum o stabilizaciji i pridruživanju i sl. Oni se naročito moraju pozvati na odgovornost, budući njihove argumente nije porazila antidržavna LDP retorika, koja je odbacivala problem Kosova u celini, već retorika koja se i sama izdavala za patriotsku i državotvorno odgovornu. Ako se Demokratska stranka sa satelitima pokazala kao rđav zastupnik srpske države na Kosovu i Metohiji, onda se to mora uzeti za zlo i onima koji su im to tako olako dozvolili.

Ako govorimo o „nacionalnim snagama“, svakako je red započeti sa radikalima. Opšte je poznata njihova udobna pozicija „večne opozicije“, koja im je je tokom celog postpetooktobarskog perioda omogućavala da se uvek predstavljaju kao nosioci ključnih i spasonosnih ideja, ali nikada i da snose i odgovornost za njihovo sprovođenje. Kada je u pitanju politika odbrane državne celovitosti, oni su podržali praktično sve vladine inicijative i glasali za sve skupštinske rezolucije, a da pri tome mogu mirno reći da neuspeh dosadašnje politike ide u potpunosti u zaslugu strankama koje su bile na vlasti. Naravno , ovakav pristup stvarima je savršeno legitiman, budući da su se „demokratske snage“ preterano često pozivale na radikalsku odgovornost za vlastite neuspehe, iako je samo prirodno da onaj ko je na vlasti snosi i odgovornost za državne uspehe i promašaje. Do sada su sve stranke na vlasti bile upadljivo sklone da ovo s vremena na vreme smetnu s uma.

Ali kada je reč o radikalima i odbrani KiM, inikativno je da su oni bili glavni inicijatori svih propalih ideja koje su u proteklih par godina stavljane na sto. Oni su pokrenuli ideju o proglašenju okupacije, oni su insistirali na povratku vojske (makar garantovane hiljade) u pokrajinu, oni su pozvali na prekid diplomatskih odnosa sa zemljama koje priznaju albansko otcepljenje (kao i niz ekonomskih mera protiv njih), najzad, od njih je potekla i ideja o ekonomskoj blokadi pokrajine. Ono što je zajedničko za sve ove inicijative jeste to da su one u širokoj javnosti shvaćene kao „iskreno patriotske“, da su im donele niz političkih poena kao beskompromisnim borcima za otadžbinu, kojima je dobrobit države i lojalnih građana preča od eventualnog tapšanja po leđima u Briselu i Njujorku, ali i to da su sve listom propale . A s obzirom na to koje su političke snage sastavljale vladu u proteklom periodu, tako nešto se i moglo očekivati – tako da je svaki promišljen strateg radikalskih javnih nastupa sa sigurnošću mogao računati sa maksimalnim patriotskim dojmom, bez opasnosti da se navedena strategija ikada pusti u pogon, te snose posledice njenog eventualnog neuspeha.

Naravno, u dobru volju radikala imamo najmanje razloga da sumnjamo, jer oni jedini nisu imali prilike da je pokušaju sprovesti u delo, dok manje-više za sve ostale jasno možemo uočiti jaz između reči i dela. Sa druge strane, njihov patriotski polet ne bi trebalo uzimati previše ozbiljno sve dok ga zaista ne dokažu u praksi. Da ima razloga da se sumnja u njihovu kategoričnost u najmanju ruku ukazuje njihov iznenadni „napad pragmatizma“ po pitanju obaranja Sporazuma o stabilizaciji i pridruživanju u Narodnoj skupštini, koji ih je spopao baš u trenutku kada im je nadomak ruke bila mogućnost da najzad počnu učestvovati u donošenju političkih odluka. Slična stvar se odnosi na pokazanu trpeljivost prema dojučerašnjem „mlađem bratu“, socijalistima, čija je očigledna izdaja proklamovanih nacionalnih principa za račun ulaska u lukrativnu vladu sa demokratama skoro ignorisana u svetlu očajničkih napora da se očuva kohezija šarene koalicije na nivou Beograda. Pri tome se sama SPS ponaša kao svojevrsan hibrid radikala i demokrata, servirajući svome biračkom telu tvrdu nacionalnu (narodnu?) politiku koju i onako (tuđom krivicom) neće moći da sprovedu, dok kosovsku politiku realno svode na niz „nikada, nikada“ političkih izjava, koje ne smeju stajati na putu evropskih integracija.

Sindrom Nejakog Uroša

Ostaje najzad, kada je u pitanju srpska politička scena, da se pogleda retorika i učinak najglasnije „kosovski“ orijentisane političke grupacije – tzv. „narodnjačke koalicije“, koja pored Demokratske stranke Srbije i Nove Srbije oko sebe okuplja jedan značajan javni i kulturni pokret, koji se s pravom može smatrati okosnicom borbe za očuvanje države tokom minulih par godina. Sličnost Vojislava Koštunice i njegovih saradnika sa radikalima leži u tome što su i sami, unutar dve vlade kojima su komandovali, bili pokretači relativno tvrde i beskompromisne nacionalno-državotvorne politike, za koju s pravom mogu da tvrde da je u ključnim trenucima bivala sabotirana delovanjem neposrednih koalicionih partnera u vladi. Ključna razlika sa radikalima počiva u nezaobilaznoj činjenici da, za razliku od prvih, narodnjaci ne mogu izbeći odgovornost za neuspeh svoje politike – budući da su u oba saziva Skupštine bili stožeri vlade i lično odlučivali ko će ulaziti u njen sastav i pod kakvim uslovima.

Narodnjačka retorika, međutim, znatno se razlikuje i od „pragmatizma“ unionista. Ona polazi od pretpostavki da unutar svake politike moraju postojati zadate vrednosti, ključne za funkcionisanje društva i neophodne za njegov opstanak i prosperitet. Dok su za Novu Srbiju i javne ličnosti koje gravitiraju sada već bivšem Predsedniku vlade te vrednosti maglovito određene kao „nacionalni identitet“, koji u sebi podrazumeva i državnost, zakon i nacionalno dostojanstvo, ali i čitav niz „tradicionalnih vrednosti“ poput vere, jezika, ili istorijskog predanja – ideologija DSS za svoje središte uzima pojam vladavine prava , temeljeći tako sav svoj politički angažman na Ustavu i političkoj teoriji. Prema ovakvom shvatanju, dužnost svakog građanina (i Srbina, budući da je Srbija delom definisana kao nacionalna država) jeste da brani ustavni poredak, koji podrazumeva da je Srbija jedinstvena i nedeljiva, da je zasnovana na prinicipima međunarodnog prava i Povelji OUN, te da su Kosovo i Metohija njen interalni deo. Važno je istaći da ovo stanovište nije ni najmanje naivno, budući da ono kosovski problem argumentovano stavlja u samo središte državnog poretka, insistirajući da otimanje ove pokrajine podriva ne samo ustavni poredak Srbije, već i međunarodno pravo i Povelju UN na kojima se on temelji, čime se srpska država lišava suštine svog postojanja i svake mogućnosti zakonskog utemeljenja života svojih građana. Za sve koji dele ovakvo shvatanje države, Kosovo i Metohija zaista nužno predstavljaju „srce Srbije“, budući da njihovo oduzimanje predstavlja smrtni udarac za celokupni državni sistem – koji se nadalje lišava svakog osnova svog postojanja.

Već se na izloženom vide svi nedostaci ovog stanovišta – ono je izvanredno ranjivo upravo pred oštricom zapadnjačke retorike „brige o ljudima“ i „životnih tema“, koja će lako ubediti građane, neupućene u političku teoriju i navikle na život u uslovima svakodnevnog kršenja zakona i Ustava, da ovakvo naglašavanje presudnosti kosovskog pitanja predstavlja prosto preterivanje, sejanje nepotrebne panike i, zašto da ne, manipulaciju građanima zarad političkih ciljeva narodnjačke grupacije. Prosečan građanin teško će razumeti zašto je gaženje međunarodnog prava i kriza suverenosti od životnog značaja po njegov život, kada su to očigledno rastuće cene, nepovoljni krediti i mizerne plate. I kada neko skrene pažnju da „izvesne političke snage“ skreću pažnju javnosti na nerešivi (a i tako izgubljeni) spor oko Kosova samo da bi se „oslobodili odgovornosti“ za pitanja koja „stvarno interesuju građane“, zaista je teško osloboditi se optužbi za manipulaciju.

Da bi održali svoju poziciju, narodnjaci (i njihov vrhovni ideolog, predsednik DSS) morali bi pokazati javnosti da protivpravno otimanje Kosova i Metohije zaista erodira državu do te mere da ona gubi svaki autoritet neophodan da štiti i one druge, svakodnevnije i osetljivije probleme građanstva. Oni bi morali ukazati da „suverenost i teritorijalna celovitost“ nisu puke fraze, već sinonim za funkcionalnu državu, sposobnu da rešava probleme svojih građana. Oni bi morali jasno postaviti pitanje – šta vredi država koja nije u stanju da zaštiti svoje građane od uzurpacije njihove zemlje i zakonskog poretka? Ako svaki veseljak kome se prohte da bude „prvi u selu“ može bez ikakvog osnova izgraditi republiku, ko će ikome moći da garantuje bezbedan život, rad i zaposlenje, ko će imati autoriteta da građane zaštiti od ostalih nedaća, koje toliko neposrednije pogađaju njihovu svakodnevicu? Država koja nije u stanju da se brani je država koja ne može svojim građanima ponuditi ni adekvatno obrazovanje, zdravstvenu i socijalnu zaštitu, budući da sve ovo predstavlja luksuze koji dolaze tek nakon što je omogućen goli opstanak. I svi koji odbrani zemlje pretpostavljaju lične interese zapravo samo parazitiraju na njenom bolesnom telu, nadajući se da će lično uspeti da iz njega izvuku dovoljno koristi pre nego što izdahne. Ništa od ovoga narodnjaci nam nisu rekli.

Oni su odlučili da svoj stav ojačaju beskonačnim ponavljanjem , nadajući se da će, ako se dovoljno puta čuju sa televizije i pročitaju u novinama, reči poput „suverenosti“, „međunarodnog prava“ i „15% teritorije“ postati vrednost same po sebi. Sam po sebi, argument o „Nato državi“ nije ni malo naivan i vrlo suštastveno pogađa kosovski problem „u glavu“, ali niko od činovnika koji besomučno ponavljaju ovu Koštuničinu sintagmu nije građane udostojio objašnjenja šta to zapravo znači i zbog čega njih lično to treba da pogađa. Niko se (od stranačkih zvaničnika, naravno – ako se izuzme poneki neupadljivi Koštuničin komentar) nije usudio da kaže da „Nato država“ znači vojnu okupaciju dela Srbije , a „kršenje međunarodnog prava“ znači gaženje po nevinim žrtvama imperijalnog rata koje su zapadne države bespravno, bezakonito i bešćutno povele protiv Srbije i njenog naroda.

Masovnost demonstracija protiv albanskog secesionizma pokazuje da postoji dovoljno veliki broj ljudi koji je na takvo predstavljanje stvari spreman da reaguje i od takvih iskušenja brani svoju otadžbinu. I umesto da se otvoreno stave na čelo tog dela politički aktivnog građanstva, narodnjaci (a može se reći i nacionalne snage uopšte) se zadovoljavaju praznim formalizmom, u kome je dovoljno da se neka stvar „iznese na čistac“, da se o njoj dalje ne mora raspravljati. Kao da narodnjaci smatraju da su neprijateljima „dovoljno odbrusili“ sa „Nato državom“ i „međunarodnim pravom“, da nema potrebe da se stvar produbljuje i izvlače nužne (i neophodne) političke konsekvence iz rečenog. U tome se DSS retorika približava onom „nikada, nikada“, nespremna da preuzme odgovornost i pomogne narodnom gnevu da se kanališe u produktivnu političku delatnost. Pri tome, kada se setimo da su DS i G17 plus sve svoje „petokolonaške poteze“ sproveli pod okriljem i prećutnim blagoslovom svojih narodnjačkih partnera u vladi (koji opet do sada nikada nisu našli za shodno da pokrenu ozbiljnu političku saradnju sa svojim „saborcima“ iz radikalskog tabora), odgovornost narodnjaka za trenutni poraz postaje još ozbiljnija, a njihova nespremnost/nesposobnost da se povuku konkretni politički potezi još problematičnija i indikativnija.

Par reči o guslanju

Ako zaključno bacimo jedan objedinjujući pogled na celokupnu političku elitu, bez obzira na atribute i predznake, možemo uočiti da im je u neku ruku svima zajedničko oklevanje, suzdržanost i svojevrsan strah od posledica vlastitog političkog angažmana. U neku ruku, političare ovde možemo i razumeti – kosovski problem istorijski je bio sklon da proguta sve koji mu se otvoreno propust, i rizici vezani za njega mogu se pokazati prevelikim za okvire zdravorazumskog političkog pragmatizma bilo koje partije. Jednostavno, previše toga mora da se uloži i previše toga može da se izgubi – pad rejtinga DSS, partije za koju se obično uzima de jedina do kraja „odigrala na kosovsku kartu“ to unekoliko ilustruje.

Ono što, međutim, nikako nije tako jasno i razumljivo jeste sramotno držanje vodećih medija u celoj situaciji, koji su zdušno podržali sve napore izvesnih političkih snaga da se celi problem zataška, obesmisli i gurne pod tepih. Relativizacija velikog narodnog protesta preko par razbijenih izloga, nedostatak svakog poštovanja za smrt mladića koji je, za razliku od predsednika, premijera i ministra inostranih poslova, zaista pokazao da je „Kosovo prvi prioritet“, sistematsko zataškavanje i relativizovanje svih kasnijih protesta, kojima se posvećivalo prostora koliko i mesnim zajednicama koje traže uvođenje kanalizacije. Najzad, umesto da se potrude da cela Srbija bude uz nekoliko desetina mladih ljudi koji su odlučili da na najneposredniji i najnedvosmisleniji način pokažu svoj stav da je polje Kosovo i dalje srpsko, tako što će tamo odmarširati peške , kao da je to Tašmajdan ili Kalemegdan, ujedinivši svojim koracima celu zemlju da bi na Gazimestanu dočekali Vidovdan, mediji su se postarali da za celi događaj saznaju samo oni koji su videli malobrojne plakate u centru Beograda, dok je gazimestanskom okupljanju posvećena pažnja koliko i bilo kojoj drugoj omanjoj letnjoj kulturnoj manifestaciji.

„Kosovski greh“ političara svodi se na činjenicu da se „akcioni plan za KiM“, o kome se šaputalo i šuškalo više od pola godine kao tajnom oružju kome će se pribeći u slučaju krajnje nužde, rasprsnuo posle proglašenja kosovske nezavisnosti kao mehur od sapunice, svodeći se, zapravo, na konsultacije sa četrdesetak ambasadora. Pompezne najave nisu dale nikakve rezultate, osim što su zaista poslužile glorifikaciji i samovalidaciji otuđene političke elite. Ali srpska javnost , u smislu medija i kulture, svega onoga što je negada predstavljala institucija gusala , obrukala se i više od političara, dozvolivši rado da bude uspavana „slovenačkim scenarijem“ i da je, istovremeno, uopšte ne bude briga. Srpska javnost o ovom poslednjem Vidovdanu guslala je samo o evrointegracijama, evropodobnosti i evropodršci – udovoljavanju velikog sveta oličenog u manjini država koje su Srbiju prvo bombardovale, da bi onda, gledajući je u oči, sa osmehom i „za njeno dobro“ počeli da je komadaju.

Sramota je sve ovo, pogotovo kada se pogleda da su jedini konkretni potezi na zaštiti srpskih interesa u pokrajini, jedine teške reči na račun srpskih neprijatelja koje su bile odgovarajuće istorijskoj veličini trenutka, kao i jedina adekvatna medijska pažnja događajima u i oko Kosova i Metohije, načinjeni – u Rusiji. Dok su srpski političari godinama guslali , tadašnji ruski predsednik i današnji premijer je celi projekat odbrane srpske suverenosti u Savetu bezbednosti UN inicirao, osmislio i sproveo , obezbedivši jedino čvrsto tlo koje je Srbiji po tome pitanju ostalo. Srpska javnost na čelu sa svojom političkom elitom ne samo da nije ni na koji način pokazala dužnu zahvalnost ruskoj (ne)principijelnoj podršci, dovevši Rusiju i njene interese na vrh srpskih spoljnopolitičkih prioriteta, ona se prema svojim jedinim pravim saveznicima ponela sa ravnodušnošću, kao da su oni bili dužni da sopstvenoj zemlji natovare na vrat još jedan nerešivi međunarodni problem. Najzad, Republika Kosovija je već više od četiri meseca zvanično nezavisna, i sve što je srpska javnost do sada stavila na sto kao „sva sredstva“ kojima će braniti svoju suvernost i teritorijalnu celovitost, jeste obećanje unionista da „nikada, nikada ništa neće potpisati“, uverenje suverenista da „međunarodno pravo neće dopustiti obrazovanje prve Nato države na Balkanu“, pretnja albanskih saveznika iz LDP i nekih nevladinih organizacija da neće dopustiti da se građani Srbije i dalje „ucenjuju Kosovom“, potpuna marginalizacija od strane medija svih građanskih (i državnih) napora da se ličnim angažovanjem naprave neki koraci ka lakšoj reintegraciji makar lojalnih delova pokrajine u državni sistem i najzad, srpska spremnost da se bore za Kosovo do poslednjeg – Rusa.

U Beogradu, 2. jula 2008. godine