Ivan Stoilković

SIVA ZONA

Nikada u istoriji nije bilo jednostavno biti građanin parčeta zemlje pod imenom Republika Makedonija, a danas je to, skromno rečeno, surovo nezahvalna pozicija.  Drugo ime za vetrometinu na koju nas izvode, natovarivši nam balast apsurda da zarad tuđeg interesa zaboravim?  na svoj, da zarad nečijeg nelegalnog dogovora pogazimo međunarodno pravo, inače svog jedinog legalnog  zaštitnika, ne postoji. Od Makedonije se traži da se upusti u vratolomiju za čije  posledice je izvesno jedino to da će biti vrlo dugoročne i za sva vremena uklesane u istoriju naših odnosa sa jednim od naših “najdobrosusedskijih” suseda, Srbijom .

Upitate li prosečnog građanina Republike Makedonije zašto Makedonija ne bi trebalo da prizna ilegalnu nezavisnost Kosova i Metohije, suočićete se uglavnom sa živim procesom koji tinja u svesti  odgovornih prema budućnosti sopstvene nacije i krajnje emocionalnim i negativistickim stavom prema tom činu. S druge strane, prosto zapanjuje  cinizam surovih pragmatičara, kojih je na sreću ipak malo, a sve više se smanjuje i broj onih koji bi to uradili „bez razmišljanja”, što zaista ohrabruje. Činjenice su izgleda postale toliko očigledne da se više ne mogu prenebregavati.

Da je brojne pozive za poštovanje međunarodnog prava ipak neko čuo, uverili smo se na poslednjoj sednici Generalne Skupštine ?UN- ?. Sada je i najvećim skepticima jasno da pravo sile ipak neće nadvladati međunarodni pravni poredak, što znači da ulazak u “sivu zonu” više nije obavezan. Osim za neupućene! Istorija je, međutim, nemilosrdna prema neupućenosti i namernom slepilu i nikada ih ne tretira kao opravdane razloge za dovođenje sopstvene zemlje u stanje ekonomske ili bilo koje druge besperspektivnosti, a posebno ne kada je reč o nepromišljenom narušavanju odnosa sa perspektivnim susedom.

          Čak i skloni zanemarivanju očiglednog moraju se složiti da tok dogđaja po krupnim pitanjima ponekad ume da bude vrlo nepredvidljiv. Da li je neko mogao i da pomisli da će SAD posle dve decenije apsolutnog  vladanja svetom doživeti prvi veliki vojni, politički i diplomatski poraz na javnoj međunarodnoj političkoj sceni upravo zahvaljujuci  projektu „nezavisno Kosovo”?! Događaji u  Gruziji su kao kulu od karata srušili ovaj takozvani jedinstven slučaj. Ovo je čist vojni poraz, jer je, pre svega, reč o vernom savezniku koji je naoružavan i čije su vojne snage obučavane od strane SAD. Ovo je inače najapsurdniji politički poraz jer je jedina preostala super-sila sama porazila sopstvenu politiku i to upravo argumentima kojima je istu vodila. O razmerama diplomatskog poraza suvišno je i govoriti. Sama činjenica da je izostalo učešce SAD u procesu regulisanja krize, a da je njihovo mesto sagovornika Rusije zauzla EU, govori sve .

         U novonastalim uslovima, kada je političkim i diplomatskim sredstvima zaustavljen proces priznavanja nelegalne tvorevine Kosovo na teritoriji legalne srpske pokrajine Kosovo i Metohija, otvorena je nova stranica u procesu regulisanja spornih pitanja. Da li uopšte postoji neko kome još nije jasno da “prolazak” inicijative Srbije u UN da Međunarodni sud pravde da mišljenje o unisonoj deklaraciji prištinske privremene skupštine, predstavlja proces od krucijalnog značaja za svetske, a ne samo za regionalne prilike? I upravo u takvim međunarodnim uslovima Republika Makedonija bi trebalo da donese odluku o eventualnom priznanju Kosova!

         U čemu je izazov? Pitanje je svih pitanja, budući da se Srbija opredelila da ovu borbu vodi isključivo legitimnim  diplomatskim i političkim sredstvima  koja bi bila eventualne reakcije Srbije na jedan ovakav poduhvat. Iluzija je očekivati svetlu perspektivu u odnosima sa nekom državom u situaciji kada dajete podršku onome ko poseže za delom njene teritorije! Bez obzira na dosadašnju uzdržanost, akt priznanja isprovocirao bi Srbiju da povuče priznanje Makedonije pod njenim ustavnim imenom u ovom veoma delikatnom momentu pregovora sa Grčkom oko imena makedonske države. Makedonija mora da odluči šta zaista želi: podršku za očuvanje svog imena i nacionalnog identiteta od lažne, ilegalne i divlje tvorevine Kosovo ili verifikaciju istog od međunarodno priznate i demokratski legitimisane Srbije. Da li je interes  Republike Makedonije da što vise država prizna Kosovo ili da što više država priznaje i podržava  Makedoniju pod njenim ustavnim imenom?! Već je svima jasno da put do autokefalnosti MPC vodi preko SPC, ne zbog toga što to neko želi, već zato što je tako zapisano u crkvenim kanonima. Ali uporno se zaboravlja da je Kosovo i Metohija postojbina SPC i izvor srpske  nacionalne , kulturne, duhovne  i verske baštine?!

          Budući da je u međunarodnim odnosima  politika ekonomskih blokada proglašena demode politikom, u Makedoniji kao da niko nije svestan  da je upravo Srbija  naš  glavni spoljnotrgovinski partner  i da jedino u razmeni sa Srbijom imam? značajan suficit. Potenciranje značaja kosovskog tržišta u odnosu na srpsko je uvreda zdravog razuma za svakog privrednika, međutim, entuzijazam s kojim „prodavci magle“ rade svoj posao zaista je impoznatan. Kako inače objasniti to što se u Makedoniji uporno zaboravlja činjenica da je upravo Srbija dvorište za distribuciju elektricne energije u regionu, da je Gasni sporazum sa Ruskom Federacijom već ratifikovan i da će Srbija u bliskoj budućnosti biti centar za distribuciju ruskih energenata, da Srbija ubrzanim koracima hita ka Evropskoj Uniji stavljajući u pogon sve svoje kapacitete ko?i zaista nisu zanemarljivi.

         Čiju to agendu Makedonija treba da odradi na svoju štetu? Bez obzira što se radi o momentima od životne važnosti za makedonsku državu i makedonski narod, zamka je mnogo dublja nego što na prvi pogled izgleda, kako za makedonsku i  srpsku državu, tako i za čitav region. Ko ima interes od udaljavanja makedonskog i srpskog naroda u situaciji kada su odnosi izmedju Makedonije i Bugarske elegantno zamrznuti? Kome se isplati distanciranje Makedonije od njenih slovenskih korena upravo u momentu njene najžešće borbe za očuvanje sopstvenog identiteta u sporu sa Grčkom? I dok svi mi savršeno igramo dodeljene uloge u ovom zapletu zaplićući se sve više, nova realnost na Balkanu već kuca na vrata i široko otvara put ujedinjenju “svealbanskih teritorija”. Niko ne treba da se zavarava jer priča s Kosovom previše lako prolazi da bi sve završilo samo na njoj. Zato, umesto nagađanja ko je sada na redu, mnogo nam je potrebnije međusobno razumevanje i uvažavanje, ne samo zarad sopstvenih interesa, već zbog budućnosti čitavog regiona.

          Momentalni položaj jedne države ne može da predstavlja osnovu za građenje dugoročnih odnosa, posebno kada je reč o prvom susedu i posebno kada taj položaj više ne odgovara nacionalnim, demokratskim  i političkim očekivanjima i težnjama naroda te države. Neke nove generacije Srba, pametnije i bolje od ovih današnjih, u jednom drugom vremenu i bitno drugačijim međunarodnim, političkim i ekonomskim okolnostima, ispostaviće račun za našu nepromišljenost, možda baš u vremenu kada naš položaj neće biti najblistaviji.

         Uostalom, kakvu to poruku šalje zvanična Makedonija Srbiji kada je prema poslednjim ispitivanjima javnog mnenja dve trećine građana, pripadnika makedonskog naroda  protiv ovakve odluke? Za njeno donošenje potrebna je saglasnost većih političkih partija u Skupštini Makedonije, a kakvo je značenje te saglasnosti ako ona nema legitimitet u narodu? Ne sme se prenebregnuti činjenica da je prilikom donošenja ove odluke u slovenačkom Parlamentu skoro četvrtina poslanika bila protiv, ? da su se  ministri  u češk?? Vladi preglasav?li, te da se česki Predsednik kasnije izvinjavao Srbiji zbog ovakve vladine odluke. Ono  sto  vraća nadu  jeste činjenica da brojne lobi grupe, bez obzira na silne napore i mnogo potrošenih para, ipak nisu uspele da slome makedonski narod po ovom pitanju.

         Onaj ko želi da donosi dobre odluke mora  imati osećaj za meru, a da bi neko imao osecaj za meru mora da ima dobro vaspitanje i da baštini najbolje tradicije sopstvenog naroda. Eventualnom odlukom o priznanju Kosova makedonska politička elita će pokazati da je izgubila taj osećaj.

        (Autor je predsednik Demokratske partije Srba u Makedoniji i poslanik u Sobranju Makedonije)