Home
Komentari
Kulturna politika
Ekonomska politika
Debate
Prikazi
Hronika
Polemike
Prenosimo
 
 
Impresum
Pretplata
Kontakt
Oglašavanje
Novi broj
Prošli brojevi
Posebna izdanja
NSPM Analize
Linkovi
Debate:
Kosovo i Metohija
Srbija i Crna Gora
Srbija i NATO
Srbija među ustavima
Crkva i politika
Kuda ide Srbija?
Svet nakon 11. septembra
Istina i pomirenje na ex-YU prostoru
   
  Komentari:
Politički život
Kolumne Đ. Vukadinovića i S. Antonića
Kulturna politika
Ekonomska politika
Polemike
BiH - deset godina posle Dejtona
Savremeni svet
   
  Pregledi:
Prenosimo
Prikazi
Hronika
Ankete
   
 

DEBATA

Kuda ide Srbija?

 

 

Zoran Prijović

Da li ćemo „urbano“ nestati

Pročitah danas u novinama (04.07.2008. Večernje novosti ) kako je jedan od lidera mađarske koalicije Šandor Pal ogorčen zato što ga njegov kolacioni partner Ištvan Pastor ne konsultuje dok vodi pregovore sa listom „Za evropsku Srbiju i Vojvodinu“. Pri tome je u istom članku objavljeno da Ištvan Pastor traži, odnosno ucenjuje pomenutu listu zahtevima za uspostavljanje punih diplomatskih odnosa sa zemljama koje su priznale „nezavsinu državu Kosovo“, zatim izmenu granica okruga u Bačkoj (Ada, Kanjiža i Senta), itd.

Možda bi u nekoj drugoj situaciji, delovi ovog novinarskog članka koji se odnose na zahteve mađarske koalicije, bili burno propraćeni, no, u vremenu kada je normalno Srbiju shvatati kao sunđer iz koga se može još nešto iscediti, takvi zahtevi ne pobuđuju posebnu pažnju. Ono što je kod mene izazvalo posebnu pažnju, je ime liste sa kojom Mađari vode pregovore: „Za evropsku Srbiju i Vojvodinu“. Jedan od dokaza da se Vojvodini može desiti slična sudbina kao i Kosovu i Metohiji, je i činjenica da sam na naziv ove liste obratio pažnju tek sada, skoro tri meseca od kada je on objavljen, odnosno, od kada su se imenom ove liste okitile „napredne“, proevropske snage. Zašto uzimam sebe za parametar? Pa, iako sam daleko od redovnog socio-političkog analitičara, sebe smatram donekle zainteresovanog za „skeniranje“ društvenih događaja, što mislim da većina građana takođe radi. Dakle, u ovom slučaju se mogu smatrati prosečnim građaninom, stereotipom.

„Za evropsku Srbiju i Vojvodinu“? Zamislite članak u „New Y ork Times“-u: „za jake SAD i Teksas“. Ili, u „Večernjem listu“: „za jaku Hrvatsku i Istru“. Ili, još bolje, u španskim novinama: „za jaku Španiju i Baskiju“. Smešno, zar ne? Novinar koji bi objavio ovakav teskt, ne samo što bi dobio otkaz, već bi protiv njega sigurno bio pokrenut sudski postupak. A kod nas? Kod nas jedna politička koaolicija, sastavljena od stranaka koje smatraju da je „put u Evropu“ jedino dobro koje nas može zadesti, dodeljuje sebi ime „Za evropsku Srbiju i Vojvodinu“ ... i pobeđuje na izborima. Analitičkim pristupom, iz ovog podatka se mogu izdvojiti nekoliko socioloških fenomena, koji bi se mogli svrstati u dva glavna:

1. Kako to, da je totalno neopaženo prošlo davanje imena jednoj koaliciji, koje, u najmanju ruku, sugeriše na paralelno postojanje i Srbije i Vojvodine?

2. Ako uzmemo u obzir, da su izbori postavili pred Srbe referendumsko pitanje (koje je, naravno, nametnuto uz pomoć raznih tehnika propagandne mašinerije): ili Evropa, ili Kosovo, zbog čega Srbi nisu glasali za Kosovo?

 

Odgovor na prvo pitanje traži i mali osvrt na blisku prošlost - suđenje bivšem predsedniku Srbije Slobodanu Miloševiću u Haškom tribunalu. Kada je u svojstvu svedoka optužbe Azem Vlasi tvrdio da je Kosovo u SFR Jugoslaviji imalo isti status kao i ostale republike, Miloševiću nije bilo nimalo lako da dokazuje suprotno. Naime, u ustavu iz 1974. godine stajalo je da Jugoslaviju čine republike (nabrajanje) i dve autonomne pokrajine Kosovo i Vojvodina. Namerno, ili slučajno (ova dilema predstvalja šalu), u ustavu nije navedeno čije su ove dve pokrajine. Kako su ove dve pokrajine imale skoro iste ingerencije kao i ostale republike (da podsetim: svoj ustav, policiju, sudstvo, itd), Miloševiću nije polazilo za rukom da dokaže da su obe pokrajine - bile u sastavu Srbije. Povlačeći paralelu sa ovim, pitanje autonomije Vojvodine se može ponovo pokrenuti za koju godinu, uz novonastale otežavajuće okolnosti. Koje su to okolnosti? Okolonost da je tužnim „omnibus“ zakonom Vojvodini brzopleto dodeljena nadležnost u mnogim delovima državne uprave. Okolnost da se termin „Srbija i Vojvodina“ sve češće koristi. Okolnost da određene nacionalne „interesne grupe“ već godinama smišljaju plan za izdvajanje Vojvodine iz sastava Srbije. Okolnost da se od grupa tinejdžera huligana sistematski prave „fašističke, neonacističke“ snage koje „ugrožavaju opstanak nacionalnih manjina u Vojvodini“.

Postoji jedna okolnost koja je za sada velika prepreka odvajanju Vojvodine od Srbije, a leži u činjenici da je etnički sastav Vojvodine i dalje u korist Srba. Pred ovom činjenicom se postavlja pitanje: kako je prevazići? Smanjiti broj Srba u korist drugih naroda? Hmm, možda je ovakvo rešenje najbolje (naravno da jeste, rekao bi Pavelić), ali ono nije realno. Ne zbog toga što se ne može smanjiti broj Srba (broj Srba se smanjuje prirodno), već zato što se ne može povećati broj drugih naroda. Bela kuga je boljka i drugih naroda, pa i onih koji pretenduju na Vojvodinu. Dakle, ne preostaje ništa drugo, nego – ubediti Srbe da je dobro da Vojvodina bude nezavisna.

Neko bi ironično rekao „ništa lakše nego navesti Srbe na raskol“! Da li je ovo istina, ili ne, o tome se može polemisati, ali ono što je sigurno je da se na „ubeđivanju“ Srba uveliko radi. Mislim da nema nikoga da nije čuo barem deset puta o „posebnosti“ Vojvodine i Vojvođana. Da li su priče o jazu između „Dođoša, Lala, Srbijanaca, itd“ fingirane? Priče o grbu, himni, zastavi Vojvodine, ne jenjavaju. Da li ima nekoga da nije čuo frazu „di su naši novci“? Da li ima nekoga u Vojvodini, a da ne misli kako je za loše stanje vojvođanskih poljoprivrednika glavni krivac to, što pare, koje VOJVODINA zaradi, odlaze u Srbiju? I eto, opet dođosmo do istog: „Vojvodina zaradi, a novci u Srbiju“. Manje-više, svi smo prihvatili mehaničko ponavljanje Srbija i Vojvodina, Vojvodina i Srbija, ne sluteći da i sami postajemo nosioci ideje, da kad se kaže Srbija, ne misli se i na Vojvodinu. I sada, kad i ime liste koja pobedi na izborima, nosi naziv „Za evropsku Srbiju i Vojvodinu“, a mi to primetimo tri meseca kasnije (ili, uopšte ne primetimo), ostaje nam da se nadamo, da će neke generacije koje dolaze imati dovoljno razuma i mudrosti da spreče, ono što će se sigurno jednom pokrenuti: otcepljenje Vojvodine od Srbije.

 

Drugo pitanje je pitanje koje zalazi u osnovne sfere poimanja društva, poimanja pravca kojim se kreće ceo svet, pa sa njim i naša mala Srbija.

U samom pitanju sam postavio tezu da je referendumsko pitanje „Evropa, ili Kosovo“ nametnuto uz pomoć propagandne mašinerije, koja je bila u službi onih, koji su hteli da postave drugačije pitanje: „Evropa, ili devedesete“. Ono što u meni stvara osećaj tuge jeste činjenica da, iako je pomenuta propagandna mašinerija dejstvovala jako, građani Srbije su shvatili pravilno pitanje: „Evropa, ili Kosovo“. I u spoznaji tog pravog referendumskog pitanja, Srbi se odlučuju za „Evropu“. Kako, odnosno, zašto? E, tu sad dolazi sociološki metod do izražaja. Iskren da budem, na pamet mi je padala i ideja da je u pitanju „Štokholmski sindrom“, ali sam se ipak opredelio za „razumniju“ varijantu.

Da počnemo od same reči Kosovo.

Ova reč u srpskom narodu izaziva dve vrste osećanja. Prvo, patriotsko osećanje, vezano je za prve srpske države, za Kosovski boj, za Pećku patrijaršiju, za Miloša Obilića, cara Lazara, itd.

Drugo osećanje, vezano je za šiptare, NATO bombardovanje, rat, bedu, nesreću...

I sada se postavlja pitanje: koje od ova dva osećanja je jače? Da ne bismo ulazili u veliku dilemu, ostavićemo da su ova dva osećanja podjednako jaka. Ono što bi trebalo primetiti je, da se u ovakvim okolnostima prvo osećanje, uglavnom završava javljanjem onog drugog. Takva matrica, dovodi do toga, da ljudi mahinalno izbegavaju da misle o Kosovu, tj. nerazmišljanjem o Kosovu, trude se da izbegnu loša osećanja do kojih bi ih takvo razmišljanje neminovno odvelo. I ne samo to, Srbi sve više izbegavaju sve što bi moglo da ih uputi na takvo razmišljanje, te se ignorišu vesti koje svakodnevno stižu, a tiču se mrcvarenja preostalih Srba na Kosovu, uspostvaljanja svih sistema vlasti od strane bivših pripadnika „OVK“, nedela koje čine šiptari, itd.

Druga pojava iz domena sociologije, a koja se tiče budućnosti Srbije, je „težnja ka Evropi “. U ovoj „težnji ka Evropi“ se mogu smestiti i ostali fenomeni, kao što su: težnja ka urbanom, libelarizam, kult mode, komformizam, itd. Srbi su, kaskajući za svetskim trendovima, sa kompleksom „nisam ja seljak“, došli u situaciju da čeznu za statusom „ cool “ nacije, nacije koja se uklapa, koja nije drugačija od ostalih. Kako nas je Bog sve stvorio drugačijim, razlike se mogu prevazići na nivou kozmetičkog: oblačićemo se isto kao „Evropa“, vozićemo iste automobile, slušaćemo istu muziku, volećemo sve što voli Evropa, jednostavno, bićemo plastični Evropejci. U takvoj jednoj situaciji, Kosovo se nikako ne uklapa: kako da se borimo za Kosovo, kad nam „Evropa“ kaže da za njega ne smemo da se borimo? Ta „Evropa“, koja je Srbima cilj sam po sebi, kaže nam da ostavimo Kosovo, da se predamo. I Srbi, vođeni lažnom idejom da je Kosovo izgubljeno, odlučiše da ne izgube voljenu Evropu.

Upornost kojom su nosioci projekta tzv „Nezavnisnog Kosova“ pokušavali da dovedu Srbe do stanja „ma pusti me više tog Kosova“, izgleda da se isplatila. Pomenuti danas da ne bi trebalo odustati od borbe za Kosovo, isto je što i zabiti prst u oko čoveku sa slabijim živcima. Danas, onaj ko priča o borbi za Kosovo i Metohiju nije „napredan“, nije Evropejac, .... nije normalan.

I šta bi na kraju moglo da se kaže, a da ne bude već rečeno. Verovatno ništa. Jedino što mi pada na pamet je sledeće:

da li će nam „približavanje EU“, ili sutra Americi, Evroatlantskoj federaciji, da li će nam pokušaj urbanizovanja, ili liberalizacije, modernizovanja, biti dovoljan razlog da, kad nas neko u daljoj (ili skorijoj) budućnosti lepo zamoli da prestanemo da budemo Srbi, mi to oberučke prihvatimo, jer ko može biti urbaniji, nego narod koji ne postoji?

 

 

 

 

 
 
Copyright by NSPM