Vitalij Portnikov

Gruzijsko Kosovo

Izjave ruskih predstavnika o neophodnoj ostavci predsednika Gruzije, Mihaila Sakašvilija, iznenadile su ne samo Zapad, već kompletno javno mnjenje Gruzije. Sakašvili još od Revolucije ruža nije uživao tako veliku podršku stanovništva, a kritika njegovog delovanja nikada se nije graničila sa marginalnošću i podrškom neprijatelja.

Danas imamo taj slučaj. Sutra, kada utihnu topovi, doći će do otrežnjenja. Gruzijsko društvo moraće da shvati, kako je udarac na Južnu Osetiju – šta god da ga je izazvalo – stavio tačku na uspostavljanje teritorijalne celovitosti Gruzije u okviru strateške perspektive, te da se u susedstvu ne nalaze dve pobunjeničke autonomije, već dva Kosova, i da je potrebno samo vreme kako bi to Zapad u potpunosti shvatio. Međutim, to Gruziju neće naterati da odustane od Južne Osetije i Abhazije. Sakašvili će u svesti javnosti ubrzo postati simbol trajnog poraza, baš kao što je to za srpsku svest bio Slobodan Milošević nakon neuspelog kosovskog blickriga.

U principu, situacija sa Kosovom i Južnom Osetijom praktično je identična – ukoliko se Kosovo posmatra kao Osetija, Gruzija kao Srbija, a Zapad kao Rusija. Identična je i leksika – na Kosovu su se isto tako borili sa separatizmom i samoproklamovanom državom, Rusija je isto tako optuživala Zapad za neodgovarajuću primenu sile, a Zapad je krivio Rusiju za podršku agresije. I u jednom i drugom slučaju, inicijatori blickriga računali su na podršku: Milošević na podršku Moskve, Sakašvili na podršku Vašingtona. U oba slučaja došlo je do otrežnjenja: „najvažniji prijatelj“ nije spreman da započne treći svetski rat radi malog saveznika.

Može se reći da je Kosovo bilo poslednji Miloševićev bastion, a Sakašvili je samo počeo sa Južnom Osetijom, računajući da će pre ili kasnije povratiti Abhaziju. Međutim, to nije tačno. Nakon Miloševićevog neuspeha na Kosovu došlo je do raspada državnog saveza Srbije i Crne Gore, i Srbi su ostali bez izlaza na more. Rezultat Sakašvilijevog neuspeha u Južnoj Osetiji jeste definitivan gubitak Abhazije, a dobro je ako ostane samo na tome.

Najinteresantnije je što se sve ovo moglo izbeći. Da Milošević nije pravio greške (za koje se ispostavilo da su zločini) zbog kojih su zauvek ne samo Albanci, već i Zapad, došli do ubeđenja da nije moguće postojanje Srbije i Kosova pod istim krovom, Srbija bi i danas bila u federativnom savezu sa pokrajinom, i u konfederaciji sa Crnom Gorom. Ovo ne bi bilo poželjno ni za Albance, ni za Crnogorce, ali bili su u obavezi prema međunarodnoj zajednici; setimo se da je Havijer Solana bukvalno naterao crnogorskog predsednika, Mila Đukanovića da još nekoliko godina ostane u savezu, i to u onom momentu kada je već sve bilo spremno za proglašenje nezavisnosti. To se dešavalo već posle Miloševića, zamislimo kakvo bi bilo zapadno javno mnjenje da on nije postojao!

Da nema Sakašvilijevih grešaka koje se pretvaraju u zločine i ubeđuju narod Osetije, Abhazije i Rusiju u nemogućnost opstanka pod jednim krovom sa Gruzijom, već bi u prvih par godina došlo do stvaranja Gruzijske federativne države. Podsetimo se da se Eduard Ševarnadze – ni najmanje omiljen političar u Rusiji – na kraju svog mandata sporazumeo sa Chinvalijem. Bilo je to postsovjetsko razumevanje pomešano sa korupcijom, ali bolja je i korupcija za Chinvali, nego rat i uništenje grada. Za rukovodstvo Gruzije nije bilo važno da pokaže svoju mržnju prema ruskom agresoru, već da dočeka rusku trezvenost i potraži vlastite poluge uticaja na Moskvu – to bi sigurno bio dug proces, ali on bi se završio onim na šta sada ne može da se računa, uspostavljanjem teritorijalne celovitosti Gruzije.

Uostalom, Srbija i sada ima izlaz – Evropsku Uniju. Susret sa Crnom Gorom i Kosovom pod jednim krovom. Milošević nije mogao da opstane (a potom ni Koštunica), jer je Srbiji potreban prozapadni lider koji je pri tome sposoban da sačuva dobre odnose sa Moskvom.

A Gruzija će sada moći da se susretne sa svojim pobunjeničkim autonomijama samo u slučaju uspostavljanja posebnih odnosa sa Rusijom. Koliko god to paradoksalno zvučalo, zemlji će uskoro biti potreban proruski lider, sposoban da sačuva dobre odnose sa Zapadom. A to Sakašvili očigledno nije. Zato predsednik Gruzije treba da ode, bez obzira na to da li to hoće Rusija ili ne.

11.08.2008

http://www.politcom.ru/article.php?id=6663