Home
Komentari
Kulturna politika
Ekonomska politika
Debate
Prikazi
Hronika
Polemike
Prenosimo
 
 
Impresum
Pretplata
Kontakt
Oglašavanje
Novi broj
Prošli brojevi
Posebna izdanja
NSPM Analize
Linkovi
Debate:
Kosovo i Metohija
Srbija i Crna Gora
Srbija i NATO
Srbija među ustavima
Crkva i politika
Kuda ide Srbija?
Svet nakon 11. septembra
Istina i pomirenje na ex-YU prostoru
   
  Komentari:
Politički život
Kolumne Đ. Vukadinovića i S. Antonića
Kulturna politika
Ekonomska politika
Polemike
BiH - deset godina posle Dejtona
Savremeni svet
   
  Pregledi:
Prenosimo
Prikazi
Hronika
Ankete
   
 

DEBATA

Srbija i NATO

 

 

Boško Obradović

ZAŠTO NE U NATO?

Vojni sukob između Gruzije i Rusije poslednji je trenutak kada i srpski narod treba da se zamisli kuda ide njegova država sa najnovijim ponovnim pokretanjem pitanja ulaska Srbije u NATO pakt, koje srpski političari na vlasti polako otvaraju na mala vrata, ali se uskoro može očekivati da to pitanje postave i otvoreno. Ideja vojne neutralnosti Srbije je dovedena u pitanje i blizu smo trenutka kada ćemo biti obavešteni da je NATO integracija (čitaj: okupacija) Srbije naša budućnost. Da li smo spremni za taj trenutak i da li smo šta naučili iz gruzijskog primera?

Sukob u Gruziji bio je tragičan, što zbog gubitka života, razaranja, izbeglica i humanitarne katastrofe koju je proizveo, što zbog toga što je produbio jedan veštački izazvan sukob između naroda istog versko-civilizacijskog kruga, a najviše zato što je mogao i morao biti izbegnut.

 Nesumnjivo je da je priznanje međunarodno bespravnog otcepljenja Kosova i Metohije od strane zapadnih sila destabilizovalo ceo međunarodni poredak, a pogotovu nestabilne regione poput kavkaskog. No, to ipak nije neposredan uzrok iznenadnog napada snaga sadašnjih vlasti u Tbilisiju na oblast Južne Osetije. Neposredan uzrok tog napada, na dan početka Olimpijskih igara, kada se čak i u „nazadnija“ vremena zaustavljalo svako ratovanje, jeste podrška, i otvorena i ona manje javna ali i te kako bitna, koju vodeće zemlje NATO pakta već neko vreme pružaju predsedniku Gruzije Mihailu Sakašviliju za agresivno i ratno rešavanje krize u Gruziji. Bez te podrške nemoguće je da bi se gruzijske oružane snage odlučile za takav potez, za koji je bilo izvesno da će izazvati žestoku reakciju mirovnih snaga Ruske Federacije i njene vojske, koja je nesrazmerno superiorna u odnosu na gruzijsku.

Čemu NATO?

Još više, samo insistiranje, najpre od strane SAD, da Gruzija bude primljena u NATO pakt, već neko vreme veštački povećava napetosti u kavkaskom regionu, kao što, uopšte, samo dalje postojanje tog vojnog pakta, i njegovo agresivno, verolomno širenje još od dobrovoljnog raspuštanja Varšavskog pakta, sve više destabilizuje čitav evroazijski prostor. 

Sam opstanak NATO pakta, kao i njegovo uporno, sistematsko i agresivno širenje, postao je možda i najveća smetnja uspostavljanju jednog mirnijeg, stabilnijeg svetskog poretka. Dok bi možda, na samom početku 1990-ih, i moglo da izgleda da se ulazak u predvorje NATO-pakta, alijanse koja je tada okupljala istinski demokratske države, možda čak i neku vrstu globalne elite, može nazvati ulaskom u nekakvo „Partnerstvo za mir“, to već neko vreme nije i ne može biti slučaj. Za Srbiju, to vreme je počelo još sa prvim vazdušnim udarima NATO avijacije na položaje Vojske Republike Srpske 1995, pretvorivši se u nepobitnu činjenicu sa zločinačkim bombardovanjem Srbije i Crne Gore 1999. godine.

 Postalo je više nego očigledno da, ustvari, NATO mašineriju ništa ne može da zaustavi – ni promena vlasti u Srbiji, ni miroljubivi tonovi koji već više godina neprestano dolaze iz Rusije, ni unutrašnja i spoljna protivljenja postavljanju „anti-raketnih štitova“ u istočnoj Evropi. NATO je krenuo u opkoljavanje Rusije i uskoro će se postaviti pitanje ulaska Srbije u taj zapadni geostrateški poduhvat.

Da li Srbija treba da uđe u NATO? 

Primer gruzijskih vlasti za nas mora biti interesantan jer pokazuje koliko daleko može da ode jedna otuđena i vazalna elita na vlasti, koja je odavno izgubila svaku vezu sa narodom. Da li je prirodno da Gruzija ulazi u NATO pakt, da ratuje protiv drugih naroda iste vere, da Zapad podržava nedemokratsku vlast u Gruziji zbog svoji h imperijalnih ambicija, da se otvoreno krši teritorijalni integritet Srbije, a na drugoj strani licemerno brani teritorijalni integritet Gruzije - samo su neka od pitanja koja se nameđu povodom najnovijih dešavanja na Kavkazu. Da li i mi uskoro treba da postanemo deo takvih scenarija i međupravoslavnih sukoba? U čijem je to interesu?

Zbog svega rečenog smatramo da je krajnji trenutak da se u našem društvu otvori javna rasprava po pitanju ponovnih i sve otvorenijih tendencija vlasti da Srbiju uvede u NATO, i to u susret 10-godišnjici od NATO bombardovanja naše Otadžbine. Ovim tekstom upravo želimo da podstaknemo takvu raspravu, a što se našeg mišljenja tiče to je definitvno „NE u NATO“, a ZA vojnu neutralnost i državnu nezavisnost Srbije.

Zašto Srbija ne treba da uđe u NATO?

Stalno se nalaze nova i nova opravdanja za dalje agresivno širenje NATO alijanse po celom svetu, što se sve jasnije pokazuje kao novo „Partnerstvo za rat“ u 21. veku.

U tom smislu, pogotovu sa izbijanjem sukoba u Gruziji, koji je definitivno i trajno destabilizovao post-hladnoratovski svetski poredak, neophodno je da Srbija konačno defininiše svoj jasan stav po pitanju svoje pozicije naspram NATO pakta i svog eventualnog ulaska u tu alijansu – u koju, uzgred, niko Srbiju formalno nikada nije ni pozvao. Naš stav po ovom pitanju je jasan: Srbija u svojoj istoriji nikad nije bila deo neke agresivne alijanse, čak i po cenu ogromnih žrtava, pa to ne treba da bude ni sad. Ako trenutno ne može da spreči agresiju tog vojnog pakta ni na svoju ni na tuđe teritorije, ona bar ne treba – i ne sme – da u tome svemu učestvuje čak ni posredno, preko članstva. Zarad svog duhovnog integriteta i zarad budućih generacija, koje će sadašnjoj suditi ne po dobrim željama već po delima. A nema te „šargarepe“ koja bi mogla da opravda trajno gubljenje nacionalnog samopoštovanja i učešće u agresiji protiv drugih, u zločinima protiv svetskog mira, pod bilo kakvim „mirotvoračkim“ oblandama.

Beskrajni zapadni cinizam

Ne možemo a da ne primetimo, a sigurno nismo jedini, neverovatan cinizam s kojim zapadni zvaničnici brane „teritorijalni integritet Gruzije“, zahtevajući hitno povlačenje ruskih trupa, koje su, po međunarodnom sporazumu, imale i pravo i obavezu da čuvaju mir između zaraćenih strana u Gruziji. To su zvaničnici istih zemalja koje su prekršile Povelju UN i Helsinški završni akt o nepromenjivosti granica u Evropi po pitanju Kosova i Metohije. To su zvaničnici istih zemalja koje su učestvovale u agresiji protiv suverene Savezne Republike Jugoslavije, čije su avijacije bombardovale civilne ciljeve u našoj zemlji, i čije su trupe nelegalno prelazile jugoslovensko-albansku granicu i saučestvovale u terorističkim akcijama protiv vojnih i policijskih snaga Srbije i Savezne Republike Jugoslavije u proleće 1999. godine. To su zvaničnici istih zemalja koje su pretile da će izvršiti kopnenu invaziju na Saveznu Republiku Jugoslaviju ako se ne povuče sa dela sopstvene teritorije. Tu više nije reč o dvostrukim standardima već o otvorenom cinizmu, o neskrivenom izrugivanju ne samo međunarodnom pravu već i zdravom razumu. I to sve neodoljivo podseća na politiku Nemačke tokom kasnih 1930-ih. To je veoma važan razlog zašto Srbija ne sme u NATO.

Sećanje na žrtve NATO bombardovanja, humanitarna katastrofa izazvana gađanjem bombama sa osiromašenim uranijumom, pravljenje prve NATO države na svetu na Kosovu i Metohiji, samo su još neki od razloga zašto Srbija ne sme da uđe u NATO pakt.

Za kraj, izražavamo pijetet prema svima stradalim u sukobima u Južnoj Osetiji, Gruziji i Abhaziji, konstatujući još jednom da je ovo bio sukob koji se mogao i morao izbeći, sukob koji je svesno izazvan od zapadne marionete koja je trenutno na vlasti u Tbilisiju. Činjenica je da je, čak i posle jednostranog, nelegalnog proglašenja „kosovske nezavisnosti“, pa sve do gruzijske vojne intervencije Rusija nastavila da poštuje teritorijalni integritet Gruzije, i da je očigledno postojao prostor da se dođe do mirnog rešenja prihvatljivog za sve, bez upotrebe sile. Ovo je samo još jedan dokaz da narodi u bilo kom regionu sveta, kavkaskom, balkanskom ili drugim, nikada neće naći mir dok god ga ne nađu među sobom, bez posredovanja spoljnih dušebrižnika, koji u ime sve „uzvišenijih“ ideala guraju ceo svet ka ivici provalije. Treba li da budemo deo jednog takvog anticivilizacijskog pakta?

( Autor je sekretar Upravnog odbora Srpskog sabora Dveri. )

 

 

 

 

 

 

 
 
Copyright by NSPM