Home
Komentari
Kulturna politika
Ekonomska politika
Debate
Prikazi
Hronika
Polemike
Prenosimo
 
 
Impresum
Pretplata
Kontakt
Oglašavanje
Novi broj
Prošli brojevi
Posebna izdanja
NSPM Analize
Linkovi
Debate:
Kosovo i Metohija
Srbija i Crna Gora
Srbija i NATO
Srbija među ustavima
Crkva i politika
Kuda ide Srbija?
Svet nakon 11. septembra
Istina i pomirenje na ex-YU prostoru
   
  Komentari:
Politički život
Kolumne Đ. Vukadinovića i S. Antonića
Kulturna politika
Ekonomska politika
Polemike
BiH - deset godina posle Dejtona
Savremeni svet
   
  Pregledi:
Prenosimo
Prikazi
Hronika
Ankete
   
 

DEBATA

Srbija i Crna Gora

 

 

Branimir Marković

Da je Čavić Crnogorac

Miodrag Čavić je ponovo razgalio srca svih Srpkinja i Srba (i „ostalih“ građana Srbije, a i šire). Da podsetimo, momak je rođen u SAD, tamo živi, a to što nastupa za Srbiju rezultat je njegove želje i činjenice da je država Srbija ustavno definisana kao matična država svih Srba. Da nisu ispunjena oba uslova on bi plivao za SAD. Da je Čavić kojim slučajem poreklom iz Crne Gore, ne bi mogao za nju da nastupa, jer ne bi imao „zakonski osnov“. Državljanstvo po poreklu nije predviđeno genijalnim i inovativnim rešenjima crnogorskog Ustava kao što je „svuda u svetu“. Da budemo sasvim precizni, iza tog naslova u crnogorskom zakonu se krije problematika koja se odnosi na decu rođenu u inostranstvu od roditelja državljana Crne Gore.

Za reprezentaciju Srbije igra i Andrija Prlainović, rođeni Novljanin iz istih razloga iz kojih Čavić pliva. Pretpostavimo da neki od brojnih Partizanovih vaterpolista, rođenih Beograđana poreklom iz Crne Gore, dođe na sličnu ideju kao Čavić – da zaigraju za zemlju svojih predaka. Ili npr. neki australijski jedriličar ili argentinski fudbaler poreklom iz Crne Gore. Ne može!!! „Crna Gora kao mala država mora da štiti ekslkluzivitet svog državljanstva“, stav je ministra prve države bez konstitutivne nacije na kugli zemaljskoj. Šta da očekuju obični smrtnici kad se Crna Gora „štiti“ i od „takvijeh“ kao što su Arsen (i Matija) Dedić ili Marina Abramović npr.

Građanistički nastrojeni forumaši požurili su da naglase kako zemlja Srbija nema ama baš nikakve zasluge za Čavićev uspeh, jer je rođen, živi i trenira u Americi pod vo đ stvom američkog trenera, uglavnom o trošku univerziteta za koji nastupa. Njegova jedina veza sa Srbijom je nebitna sitnica što je Srbin. Ta sitnica je nebitna u Srbiji, međutim Milorad, budući da je odrastao u Kaliforniji, gde je propustio nastavu marksizma-titoizma, požurio je da tipično američki preuzme odgovornost i oduži se otadžbini iz koje je potekao. I demonstrira dvojakost odnosa državljanin - država. S jedne strane, država je dužna da obezbedi državljaninu prava, za koja lično nije zaslužan (jer se stiču rođenjem) već ih ima na osnovu učešća njegovih predaka u stvaranju države, s druge strane i državljanin, ukoliko je „standardno“ vaspitan i socijalizovan (čitaj propustio nastavu marsksizma-titoizma) ima makar moralne obaveze prema matičnoj državi, čak i kad ne živi u njoj i kada od nje nema nikakve direktne koristi . Pod uslovom da ima matičnu državu, što s Crnogorcima nije slučaj zahvaljujući konceptu ekskluziviteta državljanstva i građanske mikro države („najveće na svijetu“) koji ih je i pored postojanja istoimene države svrstao u društvo Kurda, Baska, Roma i sl..

Vratimo se temama koje sa uvodnim naizgled nemaju veze. Na političkoj sceni mikro of šor države je ponovo aktuelna tema udruživanja opozicije i svrgavanja „nenarodnog režima“ – po jednom konceptu, koji predvodi GZP, postoji koncenzus oko evropskih integracija, borbe protiv korupcije i kriminala, borbe protiv siromaštva i zaustavljanja devastacije prirodnih resursa , dok Srpska lista predlaže okupljanje oko statusno identitetskih pitanja. Sve ih je ujedinila nevolja izazvana brisanjem iz biračkih spiskova desetina hiljada rezidenata Crne Gore (30 – 40 000) koji su uzeli i državljanstvo Srbije ili, zbog propisa iz „Titine“ epohe, nisu ni imali crnogorsko državljanstvo, na osnovu „legagističkog“ sprovođenja ustavnih i rešenja iz Zakona o državljanstvu i biračkim spiskovima (o kojima smo pisali u tekstovima Ničija zemlja i Ustav pozitivnog samoukidanja na ovom sajtu).

„Kopču“ između ekonomsko-pravno-evrointegracijskih tema, koje forsira prva, i statusno-identitetskih koje forsira druga grupacija, opozicioni lideri specijalizovani samo za „svoje“ oblasti ne vide. Doduše, povezuje ih naprasni evroentuzijazam, koji se u prvoj grupaciji (GZP, SNP, LP, NS) manifestuje kao borba protiv antievropskog lobija, predvođenog dvorskim ekonomistom profesorom Veselinom Vukotićem, a u drugoj (članice SL plus DSS) zalaganjem za implementaciju svih mogućih standarda koji se primenjuju u EU i „standarda“ koje promovišu NVO, vezanih za etničke grupe.

Kada Medojević ustvrdi da „....k ao ideal uređenja države i poželjan uzor sve češće pominju Ujedinjene Arapske Emirate u kojima moćne emire u njihovim investicionim poduhvatima i vizijama ne ometaju tamo neki zakoni, prostorni planovi, DUP-ovi, studije uticaja, dozvole, opozicija, mediji, parlament, NVO. ..“ i da je Crna Gora „... pod ovom vlašću već blizu realizacije tog koncepta ... pa je samo pitanje vremena kada će .... i formirati Ujedinjene Crnogorske Emirate ...“ on ne primećuje da su identitetska „rešenja“ u Ustavu Crne Gore u čijem donošenju je lično učestvovao, suštinski identična kao u pomenutoj uzor-državi.

Žarko Puhovski, kritikujući (nevezano za ovu temu) stav hrvatskih vlasti koje stalno zahtevaju od srpske manjine lojalnost hrvatskoj državi, ističe da je lojalnost kategorija podanika a ne slobodnih građana, karakterističnih za moderne (čitaj nacionalne) države. U nacionalnim državama žive slobodni građani „identifikovani“ kao pripadnici državotvorne matične nacije ili manjinskih zajednica, podanicima „i ostalim“ nema mesta. Da li su slobodni građani predviđeni u ne-nacionalnim državama (Crnoj Gori i „nezavisnom“ Kosovu i njihovim uzorima mikro of šor državama)?

Pravo na državljanstvo u nacionalnim državama određeno je jasno i neselektivno – imaju ga SVI pripadnici matične nacije - i „patriote“ i „izdajnici“ i levičari i desničari i zelenaši i bjelaši i hetero i homoseksualci, pri čemu je pripadnost jasno definisana (poreklom od n-tog, zakonom definisanog kolena.....). Organima vlasti nije prepuštena nijedna pravna mogućnost bilo kakvog (ideološkog, političkog...) arbitriranja, dok je arbitriranje u sistemima bez prava privilegovanog prijema, kao što je slučaj sa „mikro Crnom Gorom“ u samoj osnovi. Svaki Srbin (Hrvat, Grk...) ma gde rođen i živeo mora biti primljen u knjigu državljana Srbije (Hrvatske, Grčke...) ako to zahteva, dok Crnogorac iz dijaspore to može biti (ali i ne mora) samo ako organ vlasti proceni da je ispunio određene uslove i pri tome nema nikakvu prednost u odnosu na Nigerijca koji ispunjava iste uslove. GZP je, izglasavajući takav Ustav mimo dogovora sa ostalom opozicijom, praktično postavila pravne temelje Ujedinjenih crnogorskih emirata koje sada (tako nesamokritički) kritikuje. Medojević, iako je „ekspertistički“ fokusiran samo na ekonomske teme, ne razmatra razliku u npr. ekonomskoj motivaciji između podanika (bilo zahvalnog imaoca eksluzivnog državljanstva ofšor države ili dojučerašnjeg birača obespravljenog raznim pravnim izgovorima) i slobodnog građanina.

Dok nacionalna država teži da bude otvorena za što više sadašnjih i potencijalnih pripadnika svoje nacije (teži širenju), mikro države navodno „moraju da štite ekslkluzivitet svog državljanstva“ tj. teže da što manje ljudi dobije njihovo državljanstvo, što je sasvim razumljivo u malom prenaseljenom Monaku (Lihtenštajnu, Andori...), dok je u Crnoj Gori, najređe nastanjenoj zemlji Evrope to već malo teže shvatiti.

Ako je nacionalna država zajednica slobodnih građana s pravom glasa čiji broj teži da se povećava, kakva je zajednica mikrodržava, koja propisima odvraća eventualne pridošlice i sopstvene sunarodnike od zahteva za državljanstvo „štiteći ekskluzivitet“?

Zamislimo ovako ustrojenu Crnu Goru u bliskoj budućnosti. Crna Gora već privlači preko milijardu evra stranih investicija godišnje. Investira se uglavnom u hotele, marine i razne rezidencijalne građevine, pa su glavne delatnosti turizam i građevinarstvo. Obe se zasnivaju na što jeftinijoj masovnoj, uglavnom nekvalifikovanoj radnoj snazi. Ovu potrebu Crna Gora sa svojih jedva preko 600 hiljada stanovnika već sada ne može da zadovolji. Prema zvaničnim podacima, već je preko 40 hiljada prijavljenih gastarbajtera, od čega više od 30 hiljada u građevinarstvu . U stvarnosti je broj sigurno veći jer se samo manji deo građevinaca, od kojih većina rade na divlje, prijavljuju, dok je sezonskih turističkih radnika svakako mnogo više od preostalih 10 hiljada. Sam Medojević je više puta ponovio procenu EU da u Crnoj Gori ne treba da živi 650 hiljada stanovnika, već dva miliona . Crna Gora, dakle u perspektivi ima ogroman manjak radne snage i veliku izvesnost masovnog doseljavanja sirotinje sa cele planete, koja doduše u narednih 10 godina ni formalno ne može da „aplicira“ za državljanstvo. Ali šta će biti nakon 10 godina, ako režim nastavi da „odvraća“ crnogorsku dijasporu i sopstvene sunarodnike, brisanjem iz knjige državljana?

Da se igramo matematike: – najmanje 40 hiljada gastarbajtera već sada, plus 30 – 40 hiljada rezidenata izbrisanih iz biračkih spiskova jer nemaju državljanstvo, plus neodređeni, ali svakako znatno veći broj državljana Crne Gore koji žive u Srbiji, koji će biti izbrisani, ako ne bude sporazuma o dvojnom državljanstvu. Jasno je da će Crna Gora, nastave li se ovi trendovi, biti zemlja najbliža uzoru antičke demokratije – upravljanje će naime, biti privilegija malog procenta „ekskluzivnih“ državljana, suvlasnika Crne Gore – moderni robovi (gastarbajteri, rezidenti bez državljanstva, bivši državljani ne-rezidenti, dijaspora...) neće imati pravo glasa.

Ovoliki procenat obespravljenih san je svakog „zlog“ kapitaliste iz najvulgarnijih marksističkih udžbenika.

S druge strane, ako izuzmemo korupciju i mafiju, najveća prepreka evrointegracijama su „administrativni kapaciteti“. U prevodu, državnoj upravi Crne Gore nedostaju stručnjaci najrazličitijih oblasti da bi elementarno funkcionisala. Istovremeno samo u Srbiji živi 250 hiljada državljana Crne Gore, pripadnika emigracije najnovije generacije, pri čemu su mnogi od njih visokoobrazovani, većina je upravo zato ostala u Srbiji (u rodnim mestima nisu mogli da nađu posao u struci). Potomaka emigracije ranijih generacija, rođenih u Srbiji je znatno više, uglavnom su urbana, većinom obrazovana populacija. A „mikrodržava“ se, umesto da stimuliše njihovo doseljavanje kao što čine sve zemlje sa brojnom dijasporom (Grčka, Hrvatska, Albanija, Irska...) ekskluzivitetom državljanstva „štiti“ baš od njih, a istovremeno otvara formalnu mogućnost da za desetak godina bude preplavljena zahtevima za državljanstvom siromašnih gastarbajtera, ali i bogataša koji su kupili skupe nekretnine. Naizgled neracionalno?

Postaje sve jasnije da je ova situacija, kako ekonomska tako i politička, skoro zakonomerni prizvod doslednog sprovođenja određenog državotvornog koncepta, a ne puke samovolje vlastodržaca, kako uporno predstavlja opozicija. Ako problem prestanemo da analiziramo iz vizure normalne države i njenih racionalnih nacionalnih interesa, već mikrodržave koja je najsličnija konceptu „država to sam ja“ stvari se obrću. Jasno je da bi eventualna navala visokoobrazovanih, stručnih, ekonomski samostalnih Crnogoraca (i „ovih“ i „onih“ ne ulazeći u njihova etnogenetička ubeđenja) i legalnog kapitala dijaspore (u Srbiji i u SAD svakako „dobrostojeće“), skraćeno – slobodnih građana (koji bi zauzeli mesto DPS-ovih lupenproletera i podobnih janjičara zaposlenih u državnim organima, a regrutovanih među sirotinjom i povećali biračke spiskove) „emirima“ predstavljala noćnu moru. Jasno je da oni preferiraju amorfnu gastarbajtersku masu bez identiteta, obrazovanja i (biračkih, sindikalnih i svih ostalih) prava. Nije jedino jasno zašto opozicija „svakako malo“ saučestvuje u tome, uporno tretirajući ekonomiju i dnevnu politiku i statusno-identitetska pitanja kao babe i žabe, iako je njihova međuzavisnost direktna i (još–malo-kome-ne) jasna. Promenom statusno-identitetskih rešenja u Ustavu ubilo bi se puno muva odjednom, ali njih treba neko da predloži, progura i izglasa. Uobičajeno bio bilo da taj neko bude opozicija, kao što bi bilo normalno da opozicija i ideološki, a ne samo interesno-dnevno- politički bude drugačija od režima.

Pa neka se onda Miško Vuković i ostali režimski apologeti raspišu dokazujući kako nije u interesu naroda da (zamišljeni crnogorski) Čavić osvaja medalje za Crnu Goru.

 

 

 

 

 
 
Copyright by NSPM