Miloš Jovanović

„Odnos Srbije prema EU srušio je prošlu vladu, bio najusijanija tačka sukoba u predizbornoj kampanji, a u narednim danima postaće osnovno tkivo za sastavljanje nove vlasti u državi”. (1) Prosto je neverovatno da se nakon prošlih parlamentarnih izbora ovakvo mišljenje medijski nametnulo kao jedino objašnjenje srpskih političkih podela i stranačkih razlika. Odnos prema EU predstavljen je kao uzrok pada vlade i nova osovina oko koje se definišu sve (ne)prilike na srpskoj političkoj sceni. Tako se između ostalog sa stare kategorizacije srpskih političkih stranaka na demokratske i nedemoktarske prešlo na novu, podjednako netačnu, u kojoj se srpske političke partije žigošu kao evropske ili anti evropske. Problem je međutim što je ovakva postavka u potpunosti netačna. Odnos prema EU ne može ničemu biti uzrok. Odnos Srbije prema EU može biti samo posledica odnosa EU prema Srbiji, tj. odnosa EU prema otcepljenju južne srpske pokrajine. Ovde dolazimo do same srži problema. Učestvovanje Evropske unije (slanjem misije Euleks) i većine njenih zemalja članica (dvadeset zemalja EU je priznalo nezavisnost Kosova i Metohije) u secesiji južne srpske pokrajine je nesporno. Promena politike Evropske unije, koja se pre direktnog učestvovanja u secesiji Kosmeta barem deklarativno zalagala za kompromisno rešenje na osnovu rezolucije 1244 SBUN, nije mogla a da ne ostavi traga na politiku Beograda kada su u pitanju evropske integracije. Drugim rečima, s obzirom na datu situaciju, odnos Srbije prema EU nije mogao da ne postane problematičan! Jedina mogućnost da odnos Srbije prema EU ostane neporemećen ležao je u alternativi da Srbija promeni odnos prema Kosovu i Metohiji. I upravo se to dogodilo u delu političke elite. Odnos Srbije prema Kosmetu a ne prema EU „srušio je prošlu vladu, bio najusijanija tačka sukoba u predizbornoj kampanji, a u narednim danima postaće osnovno tkivo za sastavljanje nove vlasti u državi”. Odnos prema Kosovu i Metohiji a ne prema EU je taj koji predstavlja osovinu oko koje se definišu sve (ne)prilike na srpskoj političkoj sceni. Ova činjenica jeste žalosna i sramotna, skoro nezamisliva ali je istinita: među srpskim političkim strankama ne postoji konsenzus o pitanju Kosova i Metohije i ako bi već trebalo tražiti novu kategorizaciju srpskih političkih stranaka, umesto evropskih i anti evropskih –tačnije, ma koliko paradoksalno, bi bilo govoriti o srpskim i anti srpskim političkim strankama.

Ovaj kontekst se mora imati u vidu kada se analizira šta je Republika Srbija postigla u međunarodnoj borbi za očuvanje Kosova i Metohije u sastavu Srbije. Rezultati te borbe prilično su mršavi da ne kažemo nepostojeći. U svakom slučaju su apsolutno nesrazmerni rezulatima koji su mogli i morali biti postignuti. Prvo, Republika Srbija nije uspela da spreči proglašenje nazivsnosti Kosova i Metohije koje svakako nije bilo neminovno. Drugo, od proglašenja secesije, 17. februara i priznanja ovog protivpravnog čina od određenog broja stranih država, Republika Srbija skoro ništa nije učinila na međunarodnom planu da ospori novonastalu situaciju.

Kada je u pitanju prva tačka, Srbija je veoma spremno ušla u poslednju fazu pregovora o budućem statusu Kosova i Metohije koji su vođeni pod okriljem posredničke Trojke , od septembra 2007. do kraja novembra iste godine. Ministarstvo za Kosovo i Metohiju je odigralo ključnu ulogu u vođenju pregovora i elaboraciji dokumenata koje je srpska strana predstavila tokom tih pregovora. Naravno, jasno je bilo da je manevarski prostor jako sužen i da stvarni cilj pregovora nije postizanje kompromisnog rešenja među stranama. Međutim, iako osetno sužen, određeni prostor za delanje ipak je postojao. Na nesreću, sama Srbija je taj manevarski prostor definitivno uništila time što se odrekla politike odvraćanja. U više navrata su srpski zvaničnici istakli da Srbija nikada neće koristiti silu, „šta god se desilo”. Takav stav su isključivo iznosili Predsednik republike B. Tadić (koji je takav stav izričito izneo i za vreme pregovora), i ministri spoljnih poslova i odbrane V. Jeremić i D. Šutanovac – svi čelnici Demokratske stranke. Eksplicitnim i glasnim odricanjem upotrebe sile, Srbija je uklonila poslednju prepreku koja se još mogla naći na programiranom putu kosmetskih albanaca i dela međunarodne zajednice, putu koji je vodio ka jednostranom proglašenju nezavisnosti južne srpske pokrajine.

Drugo, Republika Srbija je nakon proglašenja secesije pokazala neverovatnu pasivnost. Ništa osim povlačenja srpskih ambasadora na konsultacije nije preduzeto. Razlog toj pasivnosti ponovo se mora staviti na teret politike koju vodi demokratska stranka i državni funkcioneri iz njenih redova. Tako na primer Srbija nije podenla tužbe protiv zemalja koje su priznale nezavisnost Kosova i Metohije iako pravni argumenti apsolutno podupiru srpski stav što su potvrdili i mnogobrojni strani stručnjaci za međunarodno pravo koji su upravo u podnošenju tužbi pred Međunarodnim sudom pravde videli najbolji i najprimereniji način zaštite interesa Srbije. Sa tim mišljenjem su, putem izveštaja koordinatora pravnog tima vlade Republike Srbije, bili upoznati resorni ministri (za Kosovo i Metohiju i spoljne poslove) kao i predsednik vlade i predsednik republike. Tužbe protiv država koje su priznale nezavisnost južne srpske pokrajine nisu podnete zato što to nisu želeli predsednik republike i ministar spoljnih poslova. Zanimljivo je međutim objašnjenje koje daje ovaj poslednji: „svaka tužena zemlja članica EU bi gotovo sigurno blokirala proces integracije Srbije u EU dok se tužba na povuče, a to bi bilo teško ako nije došlo do povlačenja priznanja. Tako bi se direktno zaustavile naše evropske integracije, a odgovorno tvrdim da ne bismo doprineli višem stepenu odvraćanja drugih zemalja da priznaju Kosovo, što neki tvrde da bi bio slučaj. Zato sud treba ‘koristiti' na drugi način - traženjem mišljenja o legalnosti proglašenja nezavisnosti”. (2) Iz navedenog se jasno vidi da bi podnošenje tužbi moglo dakle da ugrozi „evropski put ”Srbije što je za demokratsku stranku očigledno neprihvatljivo. Drugim rečima, u mesto da sve državne aktivnosti budu podređene odbrani celovitosti države kao što bi zdrav razum nalagao, sve je iz perspektive vladajuće demokratske stranke podređeno ulasku u jednu međunarodnu organizaciju.

Ovi konkretni primeri samo potvrđuju nešto što je nebrojano puta javno izrečeno a to je da za stranke poput DS-a, G17 i LDP-a „evropski put” Srbije nema alternativu. On se mora nastaviti, ako treba i na uštrb borbe za očuvanje Kosova i Metohije. Isto se vidi i iz stava pomenutih stranaka u odnosu na Sporazum o stabilizaciji i pridruživanju. Njegovo potpisivanje u jeku predizborne kampanje, kao i zahtev za njegovo potvrđivanje u skupštini odražavaju isključivo kratkovidost, neodgovornost i diletantizam srpskih politikanata koji su činili većinu u vladi. Uvesti državu u ugovorni odnos sa dvadeset država koje priznaju nezavisnost Kosova i Metohije i koje po definiciji tumače određene odredbe SSP-a (među kojima i član 135.) suprotno državnim interesima Srbije, prosto je nezamislivo. Nojevi mogu zabadati glavu u pesak, ne i ozbiljne države. Ovakvo ponašanje pokazuje de je za deo političke elite u Srbiji (za stranke okupljene u „Listi za evropsku Srbiju”, LDP) Evropska unija jednostavn o važnija od Kosova i Metohije, tj. od Srbije. Srbija je zbog njih Kosovo i Metohiju branila samo uslovno, tj. deklarativno. Prvi uslov je bio da ta odbrana ne dovede u pitanje mir zemlje (kao da mir zemlje nije po definiciji narušen pokušajem secesije dela teritorije). Drugi, da odbrana Kosova i Metohije ne dovede u pitanje evropski put Srbije.

Ovakav stav jeste problematičan. To je problem moralne prirode, to je problem ustavne prirode, to bi mogao biti problem i krivične prirode. Ono što je sigurno jeste da odbrana državne celovitosti nema alternativu jer bi suprotno predstavljalo negaciju države. Sigurno je takođe da odbrana Kosova i Metohije naročito nema alternativu jer bi suprotno predstavljalo negaciju srpskog identiteta. Konačno, sigurno je i da će svi državni funkcioneri odgovarati za svoje postupke.

Fusnote:

1. Ovako počinje članak „Alibi za preokret”, P. Vasiljević, M. Babović, Večernje novosti, 5. jun

2. Intervju sa Ministrom spoljnih poslova Vukom jeremićem, Večernje novosti , 25. april 2008.