Džordž Fridman

Amerikanci nisu shvatali Ruse ozbiljno

(Gruzija i Kosovo – isprepletana priča)

Kako i kada doći do nezavisnosti bio je zapravo problem Evrope. Amerikanci su pokrenuli temu, a Evropljani su je na KiM sproveli u delo – sada igru vodi Rusija

Jugoslavija se početkom devedesetih raspala na republike koje su je činile. Granice nisu bile u skladu sa nacionalnim sastavom stanovništva. Srbi, Hrvati i mnogi drugi ostali su u republikama sa većinom stanovnika druge nacionalnosti, koja iz istorijskih razloga nije trpela njihovu manjinu...

Krajem devedesetih nastala je kriza u srpskoj pokrajini Kosovu. Albanci su se godinama ovamo doseljavali. Do 1997. postali su većina, iako Kosovo kroz istoriju nije bilo samo deo Srbije, nego i njen istorijski temelj. Ipak, Albanci su pokazali ozbiljne namere ili da dobiju nezavisnu državu ili da se pripoje Albaniji. Srbija se tome suprotstavila, pojačavajući vojno prisustvo i pokazujući nameru da slomi albanski otpor.

Mnogo puta se čulo da Srbi ponavljaju zločine protiv čovečnosti koje su počinili u Bosni. Amerikanci i Evropljani, pošto su se opekli u Bosni, bili su spremni da demonstriraju odlučnost. Tvrdeći da se odvija nešto između zločina protiv čovečnosti i genocida – i navodeći da je između deset hiljada i sto hiljada Albanaca ubijeno ili nestalo – NATO je krenuo u kampanju s namerom da zaustavi ubijanje. Međutim, iako je toga bilo, brojevi koje je NATO izneo o žrtvama nisu bili tačni. NATO je možda sprečio masovno ubijanje na Kosovu. To se ne može dokazati. Ali nije našao dokaze o masovnom ubijanju koje se navodno već bilo dogodilo. Rat je mogao da se opravda kao preventivna mera, ali atmosferu u kojoj je vođen karakterisalo je preterivanje o onome što se dogodilo.

Rat je vođen bez odobrenja UN jer su Rusija i Kina bile protiv. Rusi su se posebno bunili. Tvrdili su da nije bilo velikih zločina, da je Srbija saveznik Rusije i da nema dokaza da bi se krenulo u vazdušnu operaciju. SAD i ostale evropske sile zanemarile su stav Rusije. I još važnije, napravili su presedan da za početak rata nije potrebno odobrenje UN (Buš ga je iskoristio u Iraku). Zapravo su ustanovili pravilo – i to je suštinski momenat – da je rat legitiman ako ima podršku NATO-a.

Tako je NATO od vojnog saveza pretvoren u kvazi-UN. Na Kosovu se dogodilo da je NATO uzeo ulogu mirotvorca, koji ima moć da utvrdi da li je intervencija neophodna, da krene u intervenciju i da odredi njen krajnji rezultat. Konceptualno, NATO je pretvoren od vojne sile u regionalnu multinacionalnu grupaciju, odgovornu za očuvanje regionalnog poretka, čak i unutar granica država koje nisu njegove članice. Ako UN neće da podrži akciju, dovoljan je Savet NATO-a.

Pošto Rusija nije bila članica NATO-a, i pošto je negirala nužnost rata, i bila nadjačana, bombardovanje Kosova je stvorilo krizu u odnosima sa Rusijom. Rusi su u ovome videli jednostrane napade jednog antiruskog saveza na jednog ruskog saveznika, bez dobrog razloga. Tadašnji predsednik Rusije Boris Jeljcin nije bio spreman da ulazi u veći sukob, niti je bio u situaciji.

Rusi se nisu toliko povinovali koliko su shvatili da nemaju drugih mogućnosti.

Rat nije prošao tako dobro kako istorija beleži. Bombardovanje nije izazvalo kapitulaciju i NATO nije bio spreman da uđe na Kosovo. Vazdušna kampanja je tekla bez rezultata, pa se Zapad okrenuo Rusiji da se u pregovorima nađe izlaz. Rusi su poslali izaslanika i on je učestvovao u postizanju sporazuma koji se sastojao iz tri dela. Prvo, Zapad će prekinuti bombardovanje. Drugo, srpska vojska će se povući i zameniće je multinacionalne snage, uključujući ruske vojnike. Treće, ruske snage će tamo garantovati interese Srbije i njen suverenitet.

Čim je sporazum potpisan, Rusi su poslali vojnike na prištinski aerodrom da preuzmu svoju funkciju u multinacionalnim snagama – isto kao u mirovnim snagama u Bosni. Delom zbog smišljenih poteza, a delom zbog toga što ih niko nije shvatio ozbiljno, Rusi nikada nisu imali ulogu za koju su verovali da im na osnovu dogovora pripada. Nikada nisu bili deo ni mirovne operacije ni sistema odlučivanja oko Kosova. Rusi su shvatili da su dvostruko iznevereni, prvo samim ratom, a onda mirovnim aranžmanima.

Kosovski rat je direktno uticao na pad Jeljcina i uspon Vladimira Putina. Frakcija oko Putina je smatrala da je Jeljcin nesposobnjaković koji je dozvolio da Rusija bude dvostruko prevarena. Ruska percepcija ovog rata direktno je vodila velikom preokretu u ruskoj politici koji danas gledamo. Postavljanje Putina i ruskih nacionalista iz bivšeg KGB-a imalo je više uzroka, ali u suštini je bilo zasnovano na događajima na Kosovu. Na promenu je najvećim delom uticala percepcija da je NATO umesto vojne alijanse počeo da posmatra sebe kao zamenu za UN, kao arbitra regionalne politike. Rusija se nije pitala u odlukama NATO-a, pa je nova uloga NATO-a shvaćena kao direktan izazov ruskim interesima.

Zato su tekuća ekspanzija NATO-a na zemlje bivšeg SSSR-a i obećanja Ukrajini i Gruziji posmatrana u pogledu na kosovski rat. Iz perspektive Rusije, ekspanzija NATO-a je značila dalje isključivanje Rusije iz procesa odlučivanja i nagoveštavala je da NATO ima pravo da ponovi Kosovo ako bude osetio da ljudska prava ili politička pitanja to zahtevaju. Ujedinjene nacije više nisu bile glavni multinacionalni mirovni entitet. NATO je preuzeo tu ulogu u regionu i sada je krenuo da se širi svuda oko Rusije.

Onda je došla nezavisnost Kosova. Jugoslavija se raspala na konstitutivne jedinice, ali njihove granice se nisu menjale. Onda je, prvi put posle Drugog svetskog rata, doneta odluka da se promene granice Srbije, suprotno željama Srbije i Rusije, a nadležno telo je zapravo bio NATO. Ova odluka je imala zdušnu podršku Amerikanaca.

U leto 2007, kada je postalo očigledno da pregovori nikuda ne vode, Bušova administracija je odlučila da su razgovori završeni i da je vreme za nezavisnost. Desetog juna 2007. Buš je rekao da krajnji rezultat pregovora mora da bude „nekakva nezavisnost”. U julu te godine Danijel Frid je izjavio da je nezavisnost „neizbežna” čak i ako pregovori propadnu. I konačno, u septembru, Kondoliza Rajs je rekla kratko i jasno: „Kosovo će biti nezavisno. Mi smo tome posvećeni.” To je bio znak za Evropu u kom pravcu da krene.

Kako i kada doći do nezavisnosti bio je zapravo problem Evrope. Amerikanci su pokrenuli temu, a Evropljani su je sproveli u delo. Kosovo je proglasilo nezavisnost 17. februara 2008. i nekolicina evropskih država i saveznika SAD požurili su da ga priznaju. Evropljani su još pre proglašenja stvorili administrativno telo za upravljanje Kosovom. Evropljani su preko Evropske unije na mikroplanu usaglašavali datum proglašenja.

Tokom jednog skupa u Jekaterinburgu 15. maja šefovi diplomatija Indije, Rusije i Kine usaglasili su zajedničku izjavu o Kosovu, koju je pročitao ruski domaćin Sergej Lavrov i u kojoj je stajalo: „Usaglasili smo principijelni stav da je jednostrano proglašenje nezavisnosti Kosova suprotno Rezoluciji 1244. Rusija, Indija i Kina ohrabruju Beograd i Prištinu da obnove pregovore u okvirima međunarodnog prava i nadaju se da će naći rešenje za sve probleme te srpske teritorije.”

Evropljani i Amerikanci su odbili ovaj zahtev kao što su ranije odbili sve ruske argumente oko Kosova . Tvrdilo se da je situacija na Kosovu jedinstvena zbog počinjenih zločina. Rusi su govorili da su razmere zločina neizvesne i da u svakom slučaju vlada koja ih je počinila odavno ne sedi u Beogradu. I što je još značajnije, Rusi su jasno stavili do znanja da neće prihvatiti ideju da je nezavisnost Kosova jedinstvena situacija, nego da će je, zapravo, posmatrati kao presedan za sve buduće slučajeve.

Problem nije bio u tome što Evropljani i Amerikanci nisu slušali Ruse. Problem je bio što im prosto nisu verovali – nisu shvatali Ruse ozbiljno. Godinama su slušali Ruse kako pričaju. Nisu razumeli tri stvari. Prvo, da Rusi više nemaju kud. Drugo, da ruska vojna moć nije ono što je bila 1999. godine. Treće i najvažnije, NATO, Amerikanci i Evropljani nisu shvatili da su donosili političke odluke koje ne mogu vojno da podrže.

Transformacija NATO-a od vojnog saveza u regionalne Ujedinjene nacije predstavljala je problem za Rusiju. Zapad je tvrdio da NATO više nije samo vojna alijansa, već politički arbitar u regionu. Ako mu se ne sviđa politika Srbije na Kosovu može da interveniše – po svojoj volji i protivno odlukama UN. Mogao je da se umeša u Srbiji i nameravao je da se širi duboko u bivši SSSR. NATO je mislio da će sada kada je politički arbitar koji podstiče promenu režima, a ne samo sistem za ratovanje Rusiji laknuti. Sasvim suprotno, to je bio najgori košmar Rusije. Kompenzacija je bila činjenica da je NATO zanemario sopstvenu vojnu moć. Sada je Rusija tu mogla nešto da uradi.

Na početku smo objasnili da koreni rusko-gruzijskog rata zadiru duboko u geopolitiku i da se ne mogu razumeti ako se ne razume Kosovo. To nije sve, ali to je bio najznačajniji pojedinačni događaj u osnovi svega. Taj rat 1999. bio je osnova za ovaj 2008 godine.

Problem NATO-a je u tome što je širio politički domašaj i pretenzije, smanjujući vojnu snagu. Rusi su širili vojnu moć (posle 1999. nisu imali kud), a Zapad nije obratio pažnju. Amerikanci su 1999. doneli političke odluke iza kojih je stajala vojna sila. Ove godine na Kosovu doneli su političke odluke bez dovoljne vojne sile da spreče ruski odgovor. Ili su potcenili protivnika ili – što je još neverovatnije – nisu videli Ruse kao neprijatelje uprkos apsolutno jasnim izjavama koje su Rusi davali. Bez obzira na to kakva su bila ruska upozorenja, ili kakva je bila istorijska situacija, Zapad nije mogao da shvati Ruse ozbiljno.

Počelo je sa ratom na Kosovu 1999. a završilo se 2008. nezavisnošću Kosova. Kada budemo proučavali istoriju perioda koji dolazi, rat na Kosovu će biti upadljiva prekretnica. Kakvi god da su bili humanitarni razlozi i prividno laka pobeda, on je pripremio teren za uspon Putina i aktuelne i buduće krize.

(Autor je izvrsni direktor Američkog analitičkog centra Stratfor )

(Politika 27.08.2008)