Srpska liberalna stranka

Aleksandar Nedić

Otvoreno pismo prof. dr Đorđu Stankoviću

šefu Katedre za istoriju Filozofskog fakulteta Univerziteta u Beogradu

Gospodine profesore,

Srpska liberalna stranka, na osnovu postojećih pravnih propisa, podnela je zahtev Okružnom sudu u Beogradu za rehabilitaciju generala Milana Nedića. Povodom podnetog zahteva, novinar „Politike“ Slobodan Kljakić obavio je sa Vama razgovor koji je taj list objavio 4. jula 2008. godine, pod naslovom „Ostrašćeni istoriografski revizionizam“, i podnoslovima: „Nedićeva Srbija bila je jedna od `najkvislinškijih` država“ (naš komentar: Bože, sačuvaj nas od ovakve terminologije) i „Dobrovoljno na rad i na studije u Nemačku“.

Da kojim slučajem niste doktor za istoriju Jugoslavije na Filozofskom fakultetu u Beogradu i pri tome još i šef katedre, ne bismo se osvrtali na Vaše komentare i mišljenja, jer svako ima pravo na svoja ideološka opredeljenja. Međutim, pošto Vaši komentari previđaju određene istorijske činjenice ili ih pak boje ideološkim, levičarskim, kolorom što je nedopustivo kada je istorija u pitanju, jer istorija je učiteljica života i mora da bude objektivna a ne bazirana na pričama pobednika ili pobeđenih , osećamo potrebu da Vam ukažemo na sledeće istorijske činjenice:

- General Milan Nedić se u okupiranoj Srbiji prihvatio teške i nezahvalne uloge predsednika Vlade na molbu i insistiranje viđenih i uglednih ljudi Srbije toga sumornog vremena. Vama kao doktoru istorije treba da budu poznata imena nekih od tih ljudi.

U svojstvu predsednika Vlade, general Milan Nedić je u periodu okupacije 1941-1944. godine prihvatio više desetina hiljada Slovenaca koje su Nemci proterali, kao i preko 250.000 Srba koji su našli spas u okupiranoj Srbiji, bežeći ipred ustaškog noža iz Nezavisne države Hrvatske - iz Bosne, Srema, Slavonije, kao i isped balista na Kosovu. On je te nesrećnike ne samo prihvatio, već im je obezbedio posao i sigurnu egzistenciju. Sve je to urađeno pod najtežim okolnostima, jer je nemački okupator putem tzv. rekvizicije uzimao sve robne, kao i stočne fondove.

Eto to je uradio general Milan Nedić, koga Vi kao profesor istorije nazivate najvećim „kvislingom“ na planeti.

Da bi generacije rođene posle Drugog svetskog rsta shvatile kako je bio tragično težak i plemenit posao koji je general Nedić morao da obavlja u okupiranoj Srbiji prilikom prihvatanja i smešataja izbeglica iz više krajeva okupirane Kraljevine Jugoslavije, upućujemo ih da gledaju televizijske snimke kolona izbeglica koje su bežale put Srbije u poslednjem građanskom ratu, kada se raspadala SFRJ- država čiji su temelji postavljeni u Jacu 1943. godine, i koja se urušila vrlo brzo nakon smrti svog osnivača.

Italija je kapitulirala 1943, kada su nemačke trupe uzvratile okupacijom te zemlje. Istovremeno, italijanski komunisti (partizani), u cilju što bržeg osvajanja vlasti, krenuli su u obračun sa Nemcima koji su uzvratili narednom da će za svakog ubijenog nemačkog vojnika streljati deset Italijana. Poznati italijanski publicista i voditelj emisije „ P orta a porta“ na RAI Uno , napisao je o ovome knjigu o kojoj su na toj televiziji govorili eminentni istoričari čija se osnovna poruka svodila na konstataciju da su italijanski komunisti (partizani) suludo žrtvovali svoje građane kada se rat već bližio kraju. Rat su već bile odlučile velike svetske sile udružene u borbi protiv Nemačke. Tako je bilo u Italiji koja je u vremenu o kom je reč imala preko 50 miliona stanovnika. A kako je bilo u okupiranoj Srbiji, koja je tada imala oko pet miliona stanovnika?

Da obavestimo Vaše studente da su okupacione snage Nemačke za jednog nemačkog vojnika koji bi bio ubijen streljale 100 Srba, dok je za ranjenog streljano pedeset.

Šta je general Milan Nedić u tim stravičnim okolnostima činio?

Nastojao je da na sve moguće načine sačuva živote srpskoj omladini, organizujući „Srpsku stražu“ koja je činila sve da koliko-toliko obezbedi mir, i kako bi ih što manje bilo izloženo nemačkom nemilosrdnom streljačkom stroju. Okupljeni u „Srpskoj straži“, mladići Srbije obavljali su razne javne radove i na taj način su bili sklonjeni od mogućnosti da uđu u ratni sukob sa nemačkim okupatorom. Vi zato nazivate Nedića „kvislingom“. Pa nije valjda Milan Nedić sačekao Nemce u aprilskom ratu 1941. godine sa cvećem u rukama, kako je bilo u mnogim krajevima Kraljevine Jugoslavije. On je za vreme aprilskog rata, kao proslavljeni ratnik iz Prvog svetskog rata, bio na frontu. To je istorijska činjenica. Možda je greh generala Milana Nedića što je kao stari ratnik shvatio da sudbinu Drugog svetskog rata ne rešavaju nedužne i uzaludne srpske civilne žrtve.

- U članku, profesore, kažete: „Nikome u Francuskoj ne pada na pamet da rehabilitira višievce, pristalice maršala Petena, pogotovu one koji su bili osuđeni na smrt. U Parizu su posle oslobođenja pokošeni (naš ponovni komentar je: Bože, spasi nas ovakve terminologije koja se koristi za ljude koje streljaju) svi oni koji su, na primer, okupacione nemačke vojnike primili na stan“.

Pa nje bilo baš tako. Šarl De Gol nije dozvolio da se pogubi maršal Peten, koji je, inače, bio osuđen na smrt, izjavivši: „Francuska ne strelja svoje maršale“.

Šta se dešavalo u Srbiji nakon povlačenja nemačkih trupa ispred ruskih jedinica koje su nadirale preko Dunava?

Novoustanovljena vlast kažnjavala je na razne načine građane Srbije za koje je smatrala da su se nečasno ponašali za vreme nemačke okupacije Srbije 1941-1945. godine. Mi ćemo se ograničiti samo na tri slučaja:

1. slučaj generala Dragoljuba Draža Mihailovića. Generalu je suđeno, a presuda glasila: streljanje. Pogubljen je: ne želimo da komentarišemo samo suđenje, niti donetu presudu, već želimo da postavimo pitanje – zašto srpski narod ne sme ni posle 62 godine da sazna gde je sahranjen general Mihailović? U doba mračnog Srednjeg veka i inkvizicije postojale su ovakve misterije, ali zašto je u Srbiji u 21. veku, u doba kompjutera, demokratije i transparentnosti, to i dalje tajna.
2. slučaj generala Milana Nedića. O tome kako je okončao život postoje mnogobrojne verzije i nagađanja. Da li je naša savremena istoriografija odgonetnula ovu tajnu, ili uzima „zdravo za gotovo“ ono što su objavili ljudi koji su ga uhapsili i držali u zatvorskoj ćeliji. Zar za srpske naraštaje koji dolaze ne bi bilo lekovito da saznaju pravu istorijsku istinu?
3. je slučaj predsednika Srpske kraljevske akademije Slobodana Jovanovića. Nije jasno, zašto ste se, profesore Stankoviću, okomili i na njega. Zašto ga niste ostavili da na miru počiva u svom grobu u Engleskoj? Slobodan Jovanović po svome svestranom daru spada u one ljude koji se u malobrojnim narodima, a takav je i srpski, rađaju svakih sto godina. Da li treba, a smatramo da treba, da podsetimo da je bio briljantan um u svim oblastima kojima se bavio: takav je pravni naučnik, izvrstan je esejista i književni kritičar, istoričar, najbolji je stilista koji je pisao na srpskom jeziku do danas. Poticao je iz čestite srpske porodice koja je obeležila zemlju u 19. i 20. veku. Bio je veliki srpski patriota u oba svetska rata. Kada je u dubokoj starosti umirao u Londonu, pokazao je prisutnim prijateljima svoj novčanik, govoreći: „Tu ima nešto novca, valjda će biti za pokriće troškova moje sahrane“. Taj veliki srpski naučnik i patriota koji je voleo svoj narod i bio mu beskonačno odan, osuđen je istom presudom, kojom i Draža Mihailović, ali i mnogi drugi.

Srpska liberalna stranka, u redovnom sudskom postupku, izborila se za rehabilitaciju Slobodana Jovanovića. Ponosni smo na to, mada nam nije jasno od kojih je to krivičnih dela trebalo rehabilitovati tog velikog patriotu.

Sada se borimo da se prenesu Jovanovićevi posmrtni ostaci u Srbiju, koju je beskrajno voleo.

U razgovoru, koji ste, profesore Stankoviću, vodili sa novinarom „Politike“ Kljakićem, bilo je još tema koje ste komentarisali ex katedra, ali pošto se radi o komentarima koji ne nose u sebi potrebnu objektivnu istorijsku dimenziju, smatrali smo nepotrebnim da se time bavimo.

U Beogradu, 8. jula 2008.