Milica Vesković

Prikaz knjige: Vladimir Milutinović, Postideologije, Utopija, Beograd, 2008.

U ovom našem postmodernom dobu u kojem istoriji preti da bude prevladana, granicama da budu razorene, a čovečanstvu da postane jedinstveno, čini se da su, kao nikada ranije, stvoreni uslovi za neometano kontempliranje i napredak ka istini koja će biti zajednička za svakog, bilo kojoj društvenoj grupi da pripada. Globalizacija, koja je neizbežan fenomen današnjice, čini da mišljenje više ne bude uslovljeno različitim interesima već da njegov osnov postane samo ono što preostaje – osobine čoveka zajedničke za svakog i svet dostupan svima. Na taj način bivaju stvoreni uslovi za napredak ka, ako ne apsolutnoj, a ono bar univerzalnoj istini koja će biti opšte prihvaćena.

Ova kva slika sveta za autora knjige koja je pred nama u potpunosti je pogrešna. Ovo postmoderno doba, doba u kojem su prevladane vladajuće ideologije prošlog veka, komunizam i fašizam, uopšte nije postalo postideološko doba okrenuto ka univerzalnim vrednostima. Naime, „i sada, po ko zna koji put, ponovo pred nama stoji prava ideološka figura, koju ne vidimo iako je tu“ (str. 120). Ideologija, dakle, obeležava kako prošlost, tako i naše vreme, samo što je ona danas, prema Milutinoviću, još opasnija jer zadire u sve sfere društvenog života.

Kako bi sagledal i prav u prirod u ideološkog mišljenja , koje se razlikuje od, prema autoru jedino istinskog, filozofskog, valja početi od njegovih korena. Zbog toga Milutinović započinje izlaganjem shvatanja saznanja i mogućnosti njegovog postizanja kod prvih grčkih filozofa. Krećući se od Heraklitovog logosa zajedničkog za sve, priznanja sofista da „ništa objektivno ne postoji“ (str. 8) i da je prema tome „sve ideologija“ (str. 8), do Platonovog sveta ideja koji je jedina apsolutna istina, ali do koje ne možemo dospeti već joj se možemo jedino neprekidno približavati, autor ukazuje da je ideologija neizbežna i u shvatanju prvih mislilaca, a da je, kako stvari stoje, uzrok tome ljudska priroda koja je zarobljena u materijalnom svetu i sopstvenim interesima.

Govoreći o interesima i čovekovoj prirodi, autor dolazi i do objašnjenja same ideologije. Radi tog cilja, on najpre ispituje odnos biologije i morala s jedne strane, a sa druge uticaj interesa na politiku. Potpuno prihvatanje prve povezanosti bi uništilo slobodu i uvelo determinizam koji bi čitav moral i svaki stav svela na fiziološke procese, pa bi tako u pogledu naših odluka i zaključaka nauka išla ispred nas samih. Međutim, uticaj pojedinačnih interesa na zastupanje nekog stava ključ a n je za ideologiju, pa autor tvrdi da ideološko mišljenje možemo opisati kao „mišljenje koje se ne osniva na istini već na interesima aktera“ (str. 13). Dakle, ovako shvaćena, ideolo ška „istina“ jeste rezultat kognitivnih osobina subjekta, njegovih psiholoških određenosti kao i socioloških utucaja, uticaja grupe kojoj pripada i interesa koje ona zastupa.

Odbacivanje istine i prihvatanje interesa kao vrhovnog principa možda za samo saznanje - ako se pomirimo sa tim da apsolutna istina ne može da se sazna - i ne bi bilo tako kobno, bar u moralnom pogledu. Međutim, ovakvim stanjem moral biva jako poljuljan kada se carstvo ideologije posmatra u društvenoj interakciji. U tom slučaju, vrhovni princip nije više istina koja tako prestaje da bude merilo ispravnosti kriterijuma ocenjivanja. Umesto nje, na vrhu piramide nastupa „neka materijalna instanca čiji se navodni interesi brane“ (str. 47). Sve postaje vrednovano na osnovu ovog nametnutog principa, a ono što nije u skladu sa njim i što bi moglo da ga poljulja, naprosto se ne pominje. Različitost interesa usled mnogobrojnosti grupa čini da univerzalna istina bude odbačena kao nepostojeća, da sve postane relativno, a sloboda mišljenja svakog uz pretenziju na neporecivo važenje najšira.

Ono što u ovakvoj situaciji postaje zabrinjavajuće jeste to što ideologije prouzrokuju, kako Milutinović kaže, „nevidljive ratove“. Ideologije su „organizovan način da se istina drži u okvirima koji su u interesu neke grupe“ (str. 81), a kada se drugima uskraćuje istina, mi ih stavljamo u „položaj poništenosti“ (str. 80). Na taj način, drugi biva anuliran i povezan sa svim negativnim, zapravo, protivnička strana, taj „drugi“ gubi sve moralne razlike, njegovi postupci spadaju u grupu zločinačkih, on nema moralnih sposobnosti niti legitimnih van-moralnih interesa. Ovaj rat bez krvi, tako, ne oskudeva ni u jednoj normi materijalnog rata, pa iako ne oduzima život suprotnoj strani, poništava njegovo biće oduzimajući mu svaku vrednost. Ovaj ideološki rat „ne nastaje zbog oružanog rata, nego je on jedan od njegovih najmalignijih uzroka, i može da se neopaženo provuče i u vreme mira“ (str. 84).

Sve prethodno rečeno može biti ilustrovano na situaciji kakvu danas zatičemo u Srbiji nakon što su se završili ratovi s kraja prošlog veka. Interesantna je situacija u našoj zemlji – radi mira sa susedima moramo se pogledati u oči, suočiti se sa prošlošću, prihvatiti kolektivnu krivicu i dostojanstveno priznati da smo (bili) moralno nepismeni. To je jedini način koji pripadnici tzv. Druge Srbije preporučuju za izlečenje narod a kojem i sami pripadaju ili jedini način da se osvetli ona Srbij a od Mladenovca ka Orašcu i Aranđelovcu koja je, prema rečima Teofila Pančića koje autor navodi , „u mrklom mraku, kao da je tamo i dobri Bog sanjivo promrmljao 'Laku noć'“ (str. 113). Ovakvim stavom se priznaje moralna nepismenost sopstvenog naroda koja uz priču o kolektivnoj krivici priznaje i ne postojanje moraln ih razlik a u okviru srpskog naroda kao i prihvatanje svega negativnog što mu se pripisuje. Takvo „priznanje“ samo na pogrešan način vodi pomirenju do skora zaraćen ih naroda, „dok je u sebi nastavak rata drugim sredstvima, kvazi-univerzalističko povlađivanje jednoj strani u ratu“ (str. 86), uz vlastito poništavanje. Dakle, problem sa ovim stavovima je u tome „što oni ne vode kraju rata u sferi duha, ne vode pomirenju, nego samo reprodukuju ratnu logiku, pri tom je oblačeći u lažno moralno odelo“ (str. 96).

Kao odgovor ovom dominantnom diskursu „Druge Srbije“, Milutinović kaže da se na zločine može „odgovoriti bez pojma kolektivne krivice, može se govoriti istina o celini ratova, ne mora se vlastiti narod posmatrati kao moralno nezreo i ne moraju se konsekventno poništavati sva kolektivna prava vlastite strane“ (str. 96). Podeljenost Srbije na „Prvu“ i „Drugu“ Srbiju, kao delove kojii su „za“ i „protiv“ Srpstva, međutim, ne završava se u ovom „suočavanju sa prošlošću“, već je izražen a i kroz borb u za očuvanje ili odricanje od srpskog nacionalnog identiteta. „Guča ili Egzit?“ jeste pitanje čiji odgovor je istovremeno i kriterijum svrstavanja u grupu onih koji rigidno čuvaju ćirilicu, trubu, proju i rakiju, ili onih koji se uz duboko poštovanje priklanjaju evro-atlanskoj kulturi kao nečemu univerzalnom. Prvi univerzalno odbacuju kao tuđe i stoga loše, dok drugi zatvorenost prema onome što dolazi sa Zapada posmatraju kao konzervativizam i neprosvećenost. Oba stava posmatraju svet kao da nema univerzalnih vrednosti, s tim što se prvi bori u moru partikularnosti, a drugi bi se rado predao „radi malo mira ili priključio onima koji trenutno bolje prolaze“ (str. 118). Kritikujući i jednu i drugu stranu, Milutinović kaže da se „partikularno i univerzalno niti mogu niti bi ih trebalo razdvajati, jer sve što postoji , a ima veze sa ljudima , u sebi ima oba elementa“ (str. 116).

Tužna sudbina Srba nije u tome što se ne drže sopstvene partikularnosti ili pak, zatvoreno odbacuju ono što svet nudi, već je u tome što ovo „postideološko“ koje je toliko bogato ideologijama i njihovom oštrom borbom koriste jedino kako bi sebe poništili ili kako bi se pognute glave i na kolenima podveli pod materijalni interes onih koji na osnovu moći sprovode igru po svojim pravilima. Neki mogu reći da je lako Kejganu (čiji tekst Kraj snova, povratak u istoriju Milutin o vić razmatra kao primer načina postavljanja interesa Amerike kao vrhovnog kriterijuma ispravnosti) da brani interese svoje zemlje jer je ona simbol moći i tako dovoljno jaka da učini moralnim svaki svoj rat i nelegitimni napad. Međutim, opravdanje nije u malobrojnosti i usled toga nemoći, jer ni Hrvatska nije velika a opet ima Hrvatsku Radio-televiziju, a mi samo Radio-televiziju Srbije, Puteve Srbije, a ništa srpsko. U ovom „ postideolo škom“ svetu ideologije, srpski narod kao da se nije snašao i na taj način, oberučke prihvatio da bude poništen i tako postane, formalno rečeno, „prazan skup“ (str. 84).

Međutim, da se ostavimo ove srpske problematike i vratimo problemu ideologije iz perspektive autora. Odbacujući legitimitet svakoj ideologiji, Milutinović postav l ja problem njene kritike koja može biti ili ideološka - ako se neko mišljenje odbacuje kao pogrešno samo iz razloga što pripada drugom - ili filozofska , ako se iskaz „opovrgava preko činjenica koje mu protivreče, nezavisno od toga ko tvrdi ovaj iskaz“ (str. 17), pa, usled toga što govornik biva ignorisan, dobijaju se rezultati koji imaju univerzalnu vrednost. Ovaj drugi put, filozofski, jedini je legitiman, a kako je u savremenom svetu gotovo odbačen „vreme post-ideologija je vreme posle filozofije“ (str. 121). Usled toga što se jasno postavlja na ovu filozofsku stranu i uskraćuje legitimnost onome što se zaista dešava u ovom našem grešnom istorijskom svetu, autoru se može postaviti pitanje izvodivosti apsolutne vladavine filozofije u uslovima koje zatičemo. Zapravo, iako autor glasa za univerzalnu istinu oslobođenu od partikularnih interesa, čini se kao da je izložio stanje stvari koje zalaganje za ovako nešto čini praznim. Univerzalnost nikada u istoriji nije zauzela tron, već je uvek bila izbačena interesima grupa koje su imale moć. Između Egzita i Guče autor bira i jedno i drugo, ali ne postavlja pitanje da li ikakav izbor postoji u Americi koja birajući partikularno bira svoje, a birajući univerzalno opet bira svoje. Realno stanje je takvo da moć čini ideologiju neprikosnovenom, a borba za univerzalnost ostaje uzaludna.

Moral je isti za sve, dobro i istinito imaju apsolutno važenje. Međutim, zarobljeni u ovozemaljskom svetu mi zauvek ostajemo u Platonovoj pećini. Prihvatajući autorovo tumačenje ove Platonove alegorije prema kome „pećina ostaje kao mogućnost u kojoj se može ostati, ali postoji i izlaženje iz nje“ (str. 9), možemo reći da je naravno najbolje iz nje izaći i da se moramo truditi da to učinimo. Međutim, problem je u tome što se može dogoditi da dok se trudimo da dosegnemo svet ideja, da u toj nezainteresovanosti za ono što se u pećini dešava ne primetimo diva koji nam stoji iza leđa i preti da nas proguta. Ovim ne dajem prednost ideologiji u odnosu na istinu, samo upućujem na to da predanost traženju univerzalnih vrednosti može učiniti da usled prirode realnog sveta možemo nestati u naletu moćnih koji na najbolji način iskorišćavaju njegova pravila. Šta nam vredi da se žrtvujemo zarad istine, ako nas ubiju pre nego što do nje dospemo? „Istina je lepa, ali teška“, rekao je Platon u jednom od svojih dijaloga. I jeste lepa i treba joj težiti, ali ne u bunilu već sa punom svešću o prirodi sveta koji nas okružuje.