Ivan Marković

Sport i politika kroz istoriju

Prikaz knjige: Grejam Skembler: Sport i društvo - istorija, moć i kultura, Clio, Beograd 2007. Prevod sa engleskog: Goran Erdei, str.346

Na nedavno završenom Evropskom prvenstvu u fudbalu Španija je pobedila Nemačku u finalu. Ta utakmica i ta pobeda donekle su relativizovale neke generalizacije koje povezuju sportska nadmetanja sa specifičnošću mentaliteta naroda preslikavajući ga na sportiste. Kroz pregršt izjava veličala se nemačka radna etika, volja za pobedom, borba do kraja od kojih je verovatno najpoznatija ona stara Linekerova koja otprilike glasi ( Gari Lineker, bivši engleski fudbalski reprezentativac)- „Fudbal je igra na jednom terenu, između dva gola, i igraju je po jedanaest igrača sa obe strane i na kraju uvek pobede Nemci”. Ovoga puta pobedili su Španci i svetski mediji su to predstavili kao pobedu lepote nad disciplinom, lepršavosti nad čvrstinom i kreacije nad voljom. To je, naime, rezultat premisa da je fudbal (kao i svaki sport) više od igre, sportskog nadmetanja, da je to stvar u kojoj odlučuje, ne samo sportska veština, nego i mentalitet naroda, državno uređenje i potrebe jednog vremena.

Tako se u toku ovog takmičenja govorilo o fanatičnim Turcima, talentovanim ali nedovoljno efikasnim Portugalcima, čvrstim Italijanima itd. Bilo je i povoda za sukobe u Mostaru između muslimanskog i katoličkog stanovništva u toku utakmice Turska-Hrvatska, skupljali su se i politički poeni, Merkelova je bila na gotovo svim utakmicama Nemačke, Rusi su ponudili državljanstvo Gusu Hidinku, Holanđaninu, koji ih je trenirao i doveo na treće mesto u Evropi. Oborena je i „teorija” da pobednik Eurosonga pobeđuje i na fudbalskom Evropskom prvenstvu začeta pre četiri godine kada je Grčka pobedila na oba takmičenja. Fudbalska igra je, praktično, u tih nepunih mesec dana, bila povezivana sa svim i svačim, manje ili više opravdano. O svim ovim a i mnogim drugim fenomenima govori ova knjiga, svojevrsna sociološka studija sporta- „Sport i društvo” Grejama Skemblera.

Po priznanju samog autora svaka teza o nastanku sporta je nategnuta, jer je nužno vrlo spekulativna zbog nedostatka sistematizovanih podataka. Neki zastupaju tezu da je sport logičan nastavak, konkretizovanje čovekovog nagona za igrom, drugi smatraju da iza fenomena sporta stoji praktičniji cilj- nagon za borbom da bi se opstalo u datim okolnostima (verovalo se da je prvi sport bio bacanje koplja čijim upražnjavanjem se sticala dvostruka korist- lovačka veština i borbena gotovost).

Takođe, nije lako ni definisati sport jer smisao sportske aktivnosti može samo da se sagleda u kontekstu kulture u kojoj se upražnjava. Iz toga proističu razlike između, na primer, drevne i savremene Olimpijade. Ta teza je poslužila mnogim sociolozima da korene savremenog sporta vide u Engleskoj u doba industrijalizacije a ne u praistoriji. Autor pokušava da razvoj i ishodište sportskih igara opiše i traži u evoluciji kulture i sporta. On tezu dokumentuje na osnovu razvoja Olimpijskih igara i, uopšte, značaja drevnih igara i konsekvencama za savremeni sport.

Sve Olimpijske igre reflektovale su i društvena previranja, ideološka stremljenja organizatora istih. Takva značenja su popunjavala i određivala koncept samog sporta i reflektovala ga kao svojevrsno uveličavajuće staklo date kulture ili suprotstavljenih kulturnih obrazaca. Razvoj i postepeno uvršćivanje različitih disciplina svedoče o težnjama raznih doba. Zatim, ceremonijalnost drevnih takmičenja i uska povezanost sa žrtvovanjem životinja i verskim konceptima do ideologizacije i komercijalizacije nadmetanja u moderno doba zajedno sa menjanjem koncepata i kulturno-civilizacijskog sadržaja raznih Olimpijskih a kasnije i drugih sportskih disciplina.

Ono što je određivalo prvobitna takmičenja jeste amaterizam, sportisti su bili predstavnici plemstva i finansijski zbrinuti pojedinci, tako da takmičenje nije bilo sredstvo za preživljavanje ljudi koji nisu imali drugog izbora. U tom periodu Spartanci su bili superiorni zbog samog načina života koji je zahtevao fizičku spremnost i mentalnu disciplinu. Kasnije, specijalizacija i visoke novčane nagrade dovode do pojave pojedinaca koji su samo trenirali i živeli od bogatih nagrada. Naravno, bilo je i promašaja i komičnih težnji da se lične ambicije nekog vladara potvrde njegovim sportskim „uspesima“, što Skembler lepo opisuje kroz poznati slučaj Neronove težnje za olimpijskom slavom: „Uspeh olimpijskih igara zavisio je od toga koji je rimski car bio na vlasti. Na najniže grane su pale za vreme Nerona koji je odložio igre koje je trebalo održati 65. godine naše ere i naredio da sve igre budu održane iste godine, 67. naše ere, kako bi on mogao da se na svima takmiči i pobedi, te postane periodonik. To mu je i pošlo za rukom i čak je i pobedio i u olimpijskoj trci kočija sa deset upregnutih konja uprkos tome što je ispao iz kočije i povukao se iz trke“. (str. 43). Kasnije tako očigledna kršenja pravila postaju retkost, igre se više komercijalizuju i oseća se potreba za čvršćom organizacijom koja i jeste povela olimpijske igre preko modernih u postmoderne megadogađaje.

Skembler ne obraća detaljno pažnju razvoju olimpizma u XX veku što je i očekivano, ali se prilično zadržava na dve ključne Olimpijade koje objašnjavaju ne samo sport već i tendenciju da se kroz takmičenje pojasni specifičnost doba i stremljenje da se svaki masovni događaj popuni ideološkom notom, kao u staro doba religijom kroz ceremonije. Te dve Olimpijade su nacistička Olimpijada održana 1936. u Berlinu i kapitalistička 1984. u Los Anđelesu.

Olimpijada u Berlinu u osnovi se kosila sa pravilnikom MOK-a (Međunarodni Olimpijski komitet) jer su sportisti Jevreji bili diskriminisani i nisu smeli da se takmiče. Bilo je i priča da Hitler nije hteo da se pozdravi sa Džesijem Ovensom, tamnoputim sprinterom koji je osvojio zlatne medalje u tri discipline. Ovens je kasnije dao indikativnu izjavu: „Niko me nije pozvao da se rukujem sa Hitlerom, ali me niko nije pozvao ni u Belu kuću da se rukujem sa predsednikom.” Olimpijadu 1936. Hitler je iskoristio da promoviše i prikaže snagu nemačke industrije, kulturno stanovište i naravno sportsku nadmoć. U promociji je učestvovao i, već smrtno bolestan Kuberten (čovek koji je krajem XIX veka započeo borbu da se Olimpijske Igre vrate grčkim korenima) . Njegova poruka puštena na traci, kasnije je bila prihvaćena kao jedan od mota Olimpijskih Igara : „Na Olimpijskim Igrama nije važno pobediti, važno je učestvovati, isto kao i u životu nije važno pobediti već se dobro boriti.” Po Skembleru, tada je sport počeo da dobija i drugačije aspekte, u smislu da je postao paravan raznoraznih ideoloških i konceptualnih predstavljanja socioloških i državnih pitanja. Sledstveno tome, sledeća važna Olimpijada koja potkrepljuje tezu o sportu kao megadogađaju popunjenom adekvatnim značenjem koje zahteva i promoviše organizator jeste „kapitalistička Olimpijada” u Los Anđelesu 1984. godine.

Amerika je tada predstavila svoju kapitalističku orijentaciju i snagu tog koncepta koja se manifestovala kroz veliki novac dobijen za TV prenose, prostore za reklamu i slično, što je pokazalo jasnu orijentaciju da se iz takvog događaja može dobiti ogroman profit za sponzore i organizatore. Kako autor kaže: „Ceremonija otvaranja bila je čisti šou biznis. Ronald Regan je delovao opušteno i kao da je kod kuće dok su pijanisti na osamdeset četiri klavira svirali Geršvina. Povorka pokrivenih zaprega podsetila je na period naseljavanja Divljeg zapada. Gatman kaže da je najveći deo američke publike oberučke prihvatio taj patriotski kič“ (str. 111). Po Skembleru, ovaj istorijat Olimpijskih Igara predstavlja odraz teorijskih postavki. Praktično, drevne, premoderne i moderne (postmoderne) Olimpijske Igre prikazuju razvoj društava i civilizacija iz potrebe koje su izlazile na površinu kroz ceremonije na počecima, kasnije događaju i naposletku kroz spektakl i megadogađaj kao odgovor na postmoderna stremljenja savremenih društava.

Skembler dalje podvlači paralele iz raznih segmenata vezanih za sportsku aktivnost profesionalaca u odnosu na amatere kroz savremene fenomene kao što su doping, gojaznost, industrija zabave, reklamne aktivnosti, huliganizacija sporta itd. Svaki od ovih sindroma moderne civilizacije opisuje se u odnosu na novije sportove kao što su fudbal i pojava superstarova u komercijalizovanim sportovima (Muhamed Ali kao moderna zvezda, Majkl Džordan kao prelazak, most ka postmodernim zvezdama kao što je Dejvid Bekam). To je u stvari sociološka rasprava o negativnim posledicama komercijalizacije i globalizacije u postmodernom sportu orijentisanom više ka rezultatu i reklami nego ka idealu zdravlja i vitalnosti koji je bio karakteristika njegovih početaka. Takođe, u dijahronijskoj ravni su izneta i poređenja i indikacije ovih nuspojava koje su se začele još u staroj Grčkoj (neki lekari su pominjali oblike dopinga i na drevnim Olipijadama).

Skembler je svoju kritičku sociologiju sporta zasnovao na Baskarovom radu koji podrazumeva epistemologiju i ontologiju društvenih struktura. Takođe Habermasova teorija komunikativnog delovanja pomogla mu je da teoretski uokviri razumevanje i konkretno istraživanje dinamike društva u globalnom (dezorganizovanom) kapitalizmu u odnosu na savremeni koncept sporta i sportskog takmičenja. Ova studija je korisna i amaterima i profesionalcima i nudi određena znanja koja doprinose razumevanju ne samo sporta već i fenomena iz kojih je izrastao ovakav kakav je danas, a koji se tiče i samog sporta ali i njegovih konzumenata i socioloških pojava koje ih oblikuju.

Posle već spomenutog Evropskog prvenstva u fudbalu održala se i Olimpijada u Pekingu, najglamuroznija u istoriji. Na ceremoniji otvaranja je igrom, pokretom i svetlosnim efektima prikazan razvoj Kine kroz njena najznačajnija kulturološka, naučna i državna dostignuća. Kinezi su održali obećanje i osvojili najviše zlatnih medalja još više se približivši Amerikancima u tom segmentu računanja sportskih rezultata. Naravno, osim sportskih nadmetanja, rušenja nekoliko svetskih rekorda i postavljanja novih standarda u organizacionim i tehnološkim aspektima sportskih takmičenja, ni ove Igre nisu prošle bez politike. Bilo je tu i igara druge vrste, Gruzija je napala Južnu Osetiju baš za vreme Olimpijade sto je tumačeno namerom da se medijska usmerenost na sportske igre u Kini iskoristi za jake ideološke pritiske protiv Kine i Rusije, što je potvrdilo tezu da se masovna eksponiranost sporta može da posluži i kao politički kapital koji se koristi za davanje manje ili više snažnih diplomatskih poruka. U pojedinim trenucima se sticao utisak da je bitnije predstavljanje raznoraznih problema od strane svetskih medija nego same igre. Iz toga proizilazi da ideologija i politika sve više postaju primarni elementi savremenih sportskih megadogađaja a sport se svodi na propratni činilac, sredstvo kojim se konstelacija odnosa raznih ideologija izražava u masovno prihvaćenoj i popularnoj formi.