Saša Gajić

Prikaz knjige: Noel O` Saliven, Konzervativizam, Ukronija, Beograd, 2008.

Odnos prema konzervativizmu kao trećem ideološkom stubu moderne zapadne civilizacije (pored liberalizma i socijalizma) u domaćoj javnosti je, i nakon promena koje su usledile padom Berlinskog zida, ostao manje-više neizmenjen. Već u skladu sa nasleđenim ideološkim predubeđenjima, o konzervativizmu i dalje vlada mnjenje kako predstavlja «nazore i shvatanja, privrženost čuvanja starog ili postojećeg, odbojnost prema novom, naprednom; otpor novinama» (Rečnik SANU 1978), gde se u neiznijansiranoj frazeologiji on poima isključivo kao reakcija, zaostalost, a potom poistovećuje sa desnicom, neretko ekstremnom.

Agilnošću izdavačke kuće «Ukronija» domaće čitalaštvo je dobilo priliku da se upozna sa prvorazrednim teorijskim delom Noela O` Salivena koje se bavi konzervativizmom na jedan, za naše prilike, novi, osvežavajući i produbljen način. Ovaj ugledni profesor političke filozofije na Hal Univerzitetu u Londonu, autor priznatih naučnih dela (npr. Evropska politička misao nakon 1945, Politička teorija u tranziciji, Terorizam, ideologija i revolucija ) slovi i za jednog od najutemeljenijih teoretičara britanskog «umerenog konzervativizma» a njegova knjiga – izdata sada već davne 1975. godine – za klasik nezaobilazan za svakoga ko iole želi da se upozna konzervativizam kao modernu ideologiju.

O` Salivenov Konzervativizam, ipak, nije knjiga udžbeničkog ili doktrinarnog tipa, već podsticajno teorijsko delo u najboljem smislu te reči, koja, britkoću misli i unutrašnojm dinamikom argumentacije i kontraargumentacije koju iznosi, na jedan za «tvrde» akademsko metodološke uzuse nekonvencionalan, a opet obuhvatan način, uvodi čitaoca u suštinu prirode konzervativizma, kao ideološkog fenomena moderne epohe. Opredeljujući se da svoju knjigu ne pretvori u istraživanje konzervativne političke prakse ili studiju istorije konzervativne misli i njene doktrine, O` Saliven, odbacuje tezu da konzervativizam predstavlja «stav usmeren ka očuvanju postojećih institucija» kao neodređen ili, pak kao «skup emotivnih i pragmatičnih reakcija na promenu sa strane», nego ga posmatra kao političku ideologiju u punom smislu te reči, dakle, kao koherentnu teoriju čoveka, društva i sveta. Njegovo (argumetima dobro potkrepljeno) definisanje konzervatizma kao „filozofije nesavršenosti“ – privržene ideji ograničenja – iz koje je izrasla odbrana ograničenog stila politike, tj. odbrana razlike privatnog i javnog života (odnosno države i društva), od ideja radikalnih promena koje se u praksi manifestuju širenjem državne moći u ime jednakosti, društvene pravde i blagostanja, predstavlja osovinu oko koje O` Saliven gradi svoja teorijska promišljanja fenomena konzervativizma i njegove dinamike. Ovako «centrirana» definicija konzervativizma pokazuje se višestruko upotrebljivom. Sa jedne strane, inherentan joj je antropološki pesimizam (koji uključuje i ograničenja, slabosti moći razuma i ljudske volje) kao suštinski doktrinarni stav konzervativnog pogleda na svet, a istorijski je dosledna i utemeljena jer pojavljivanje konzervativizma poistovećuje sa različitim vidovima protistavljanja radikalnim modernim teorijama i praksama, te njihovim tezama da su ljudski um i v olja dovoljni za novo i potpuno preoblikovanje društvenog poretka. Sa druge strane, ona isključuje svođenja konzervativizma samo na «reakciju» u vidu protivljenja promenama, i dokazuje da se konzervativizam ne protivi promenama kao takvim, već naglim, radikalnim promenama koje stvaraju diskontinuitet i destrukciju u slepom uverenju da čovek može skokovito promeniti sebe, menjajući ekstremnim političkim metodama društveni život i njegov poredak. Na taj način, O` Saliven otvara i put za objašnjenje razvoja konzervativne političke filozofije i prakse koja se ogleda u odbrani postojećih vrednosti i društvene organizacije od naglih promena, sve sa namerom da ih vremenom, u umerenijem vidu od prvobitnog, adaptiraju i sprovedu kao neophodne, uključe ih u korpus sopstvene tradicije i tako, sami vodeći razvoj, spreče da se on izvrgne u anarhiju, odnosno stanje bez poretka. Istovremeno, uravnotežujuća pozicija ovako poimanog konzervativizma spram ekstrema svih vrsta, drastično ga odvaja od usiljene bipolarnosti levice i desnice, i udaljava ga od svakog vida radikalnog političkog delovanja, i onog desnog (sa kojim se neretko i netačno poistovećuje) i onog levog. O` Saliven, zapravo, pokušava da pokaže da je desna, i to naročito krajnje desna politička aktivnost zastranjenje, pretvaranje u obrnuti «odraz u ogledalu» ideologija radikalnih promena, koja se u, ekstremnom doktrinarnom protistavljanju, takođe izvgnula upravo u ono protiv čega je konzervativizam u svojoj biti - u precenjivanje ljudskih moći i njegovih razumskih apstraktnih, totalnih šematizama koje bi da kroz političku aktivnost drastično promene čoveka i društvo.

O` Saliven identifikuje tri škole mišljenja, to jest tri dominantna toka ili frakcije konzervativizma. One su se u istorijskoj perspektivi javile kao pokušaj odgovora na izazove radikalnih promena i pitanja da li je politički poredak moguć u odsustvu fundamentalnog konsenzusa o suštinskim vrednostima među članovima savremenog društva, a koji se, upravo usled tih promena, izgubio ili delom urušio. Prva, najstarija škola mišljenja proizašla je iz teološko-moralnog viđenja sveta kao hijerarhijski uređene celine u kojoj postoji poredak u okviru koga se poima sloboda. Kako poredak počiva na autoritetu, ova škola mišljenja traga za apsolutnim principom poretka, doživljavajući taj poredak statično, dok promene poima kao manje ili veće odstupanje od njega, ili pak vraćanje njemu. Druga škola, umesto teološko-moralne osovine poretka svoju pozornost usmerava na traganje ka ograničenjima čovekove volje, u cilju otkrivanja zakona i promena u samoj istoriji, ili, drugim rečima, izvor čovekove nesavršenosti ne traži spram duhovnog, apsolutnog poretka, već u samom toku istorijskih promena i relativnim principima poretka. Polazeći od činjenice da ljudi u stvari imaju veoma ograničen broj mogućih načina promena društvenog poretka, ova škola konzervativnog mišljenja pokušava objasniti manjkavosti racionalističke teorije društva implicitno dato u revolucionarnoj teoriji o društvenom ugovoru kao izvoru legitimnog autoriteta, te ističe superiornost dela prirode i vremena nad «veštačkim» ljudskim tvorevinama. Treća, pak, škola konzervativne misli traga za onovama ideje nesavršenosti kojoj pokušava dati koherentnost. Pošto sa skepsom posmatra mogućnosti ograničavanja ljudske volje na načine kako to predlažu prve dve škole, ona zastupa arugment «odbrane slobode» po kome traganje za savršenstvom u politici vodi razaranju slobode, a koji je više zasnovan na iskustvu i obazrivosti nego na teologiji ili pronicanju filozofije istorije.

U knjizi se nadalje prati istorijski razvoj konzervatizma. Od njegovih prvobitnih preokupacija da da podseća liberale da refome i promene imaju ograničenja koja je postavila realnost ljudske nesavršenosti, odnosno da spreči da se društveno-vrednosni temelji i autoritet unište od strane individualističkih doktrina koje su počivale isključivo na glorifikaciji samovoljnih ličnih sklonosti, konzervativizam je, nakon pacifikacije i potonje adaptacije osnovnih liberalnih načela, polovinom XIX veka, (kada su ove izgubile svoj prvobitni radikalni patos), svoju pozornost usmerio u drugom pravcu. Ocenjujući da opasnost vrednosnim temeljima poretka i u okviru njega slobode više ne prete toliko od viška radikalno poimane individualne slobode već od širenja državne moći i kolektivizma, konzervativizam se protistavio socijalizmu kao dominantnom nosiocu radikalnih promena, i paradoksalno, približio liberalizmu i odbrani individualnih sloboda, zadržavajući razliku u odnosu na liberalizam u pitanju poimanja prirode i dometa tih (nespornih) sloboda. Drugi deo konzervativizma se, u istovremenoj koliziji sa radikalnim socijalističkim težnjama, ali i pokušaju njegove pacifikacije i adaptacije, približio umerenijim oblicima socijalističkih i socijaldemokratskih ideoloških i praktičnih stavova, stvarajući novi amalgam.

Ovaj složeni proces istorijskog preoblikovanja u odnosu na tri osnovne škole konzervativnog mišljenja, njegovi teorijski i praktični rezulteti u odnošenju sa liberalizmom i socijalizmom, dalji su predmet interesovanja O` Salivenove knjige, koja ih prati u nacionalnim okvirima, kod tri glavna zapadnoevropska naroda – Francuza, Nemaca i Britanaca.

U Francuskoj se prati razvoj konzervativizma kao reakcije na revoluciju i objašnjava nastanak «ekstremnog konzervativizma» De Mestrovog i Bonalovog tipa. Ovaj vid konzervativizma se, po O Salivenu, suprotstavlja radikalnim promenama, a ustaje u odbranu apsolutnog autoriteta i poretka. U pitanju je onaj oblik konzervativizma koji je od idealizovanog jedinstva projektovanog u prošlost «iskliznuo» u isključivanje svakog političkog i društvenog diverziteta. Samim tim isključuje i mogućnost kompromisa i umerenosti, a dovodi do ekstremno «desnih» odstupanja, koje autor izlaže bespoštednoj i utemeljenoj kritici. Nasuprot ovoj tendenciji, trezveniju stranu francuskog konzervativizma O` Saliven pronalazi u predstavnicima druge i treće škole bliske liberalima. Oni su shvatali da individualni interesi manje smetaju željenom duhovnom jedinstvu od njegove (ekstremno – konzervativne) idealizacije koja je poprimila utopijske dimenzije. Odbranu poretka i slobode u umerenom vidu O` Saliven pronalazi i kod De Tokvila ( naročito kroz njegov strah da bi apatija demokratskih masa mogla da dovede novog oblika despotizma) i naročito kod Konstana, u ubedljivoj kritici radikalnog idealizma (posebno onog rusoovskog tipa, koje je išlo ka obnovi ljudske prirode kroz stvaranje opšte volje, istovremeno previđajući da je tako željeni konsenzus (a počiva na radikalnoj pretpostavci apsolutnog i nedeljivog suvereniteta) često ništiteljski i totalitarno usmeren.

U razvoju nemačkog konzervativizma O` Salivenova knjiga vidi drugi tip zastranjenja u odnosu na francuske ekstremne konzervativce koji su «pobegli» u idealizaciju predrevolucionarnog starog režima, dajući mu utopijska obeležja. Smatrajući nemački konzervativizam romantičarskim, O` Saliven tvrdi da je on na kraju stvorio koncept države koji je bio jednako subverzivan kao i revolucionarna koncepcija koju je odbacivao. Sve to se, po njemu, dogodilo usled težnji da se kao opozicija racionalnoj prirodi (koju su promovisali inividualisti – zagovornici radikalnih promena) konstruiše romantičarska, iracionalna, organska vizija poretka što brani bogatstvo različitosti koje svoje jedinstvo i slobodu ostvaruju unutar državnog ustrojstva. Ova težnja se izvrgnula u kolektivizam u kome je takođe prenaglašena uloga ljudske volje i vitalizma, a utopijska «celina» proglašena stvarnijom od pojedinca. Razvoj ove struje doktrinarne misli zatim se prati od Adama Milera, Novalisa i Fihtea do Trajčkea, i ukazuje na njegove implikacje koje se, potom, takođe podvgavaju jakoj O` Salivenovoj kritici.

Najplodotvorniju i najuspešniju granu konzervativizma, sasvim očekivano, O Saliven pronalazi u V. Britaniji, u vidu «umerenog konzervativizma» u čijeg neskrivenog zagovornika i sam spada. Uspeh «umerenog konzervativizma», bilo u vidu druge ili treće škole koju je ranije odredio, pa čak i kod onih koji su bili pod uticajem (poput Karlala ili Kolridža npr.) nemačke filozofije i organskih vizija društva, leži, po O Salivenu, u tome što njegovi pobornici nikada nisu pokušavali da dosegnu sistemsku grandioznost, već su se i teorijski i praktično odnosili elastično i kompromisno prema društvenoj zbilji i posledicama promena Francuske i industrijske revolucije. Zato su redovno i uspevali da izmire vrednosti poretka sa novonastalim pojavama i stvore opštedruštveni konsenzus. Berkovi organski ideali prvobitnog konzervativizma delom su se povukli u drugi plan, a delom razvili u ideale jedinstva i konsenzusa transformisane koncepcijama liderstva, tako da se britanska «uspešna» verzija konzervativizma razlila u mnoštvo oblika koje objedinjuje ne teorijsko jedinstvo, već praktična briga čuvanja, prilagođavanja i kanalisanja promena kojim se izmiruju poredak i sloboda. Razvojni tok britanskog konzervativizma u knjizi se zatim prati kod mislilaca poput Kolridža, Mejna, Maloka i Stivena, ali i kod političara poput Dizraelija (čija se liderska politika stvaranja «jedne nacije» objašnjava operacionalizacijom Kolridžovih «zakona polariteta» i Karlajlove romantičarske koncepcije «heroja») i Salzberoja, pa sve kroz ceo XX vek, (Belok, Sesil) do njegove zadnje četvrtine (tj. 1975. godine kada je knjiga napisana) i krizu konzervativne ideologije (kako glasi naslov poslednjeg poglavlja knjige). U perspektivi pomenute krize i odnosu polariteta prema socijalizmu, a simbioze sa liberalizmom «inkorporiranim u poredak», O` Salivenova knjiga se završava objašnjavanjem (u vreme izdavanja knjige) savremenih tendencija unutar konzervativima, naročito odnosa britanskog i američkog konzervativizma (pre svega onog inspirisanog radovima Lipmana, Štrausa i Vegelina), primetnog odustva konsenzusa o prirodi i razmerama pomenute krize i različitošću ponuđenih odgovora.

Knjiga je, i to da pomenemo, propustila da uoči i dolazak te razmere nove faze liberalnog konzervativizma oličenom u prihvatanju i prilagođavanju mehanizmima postindustrijskog slobodnog tržišta, nasuprot političkoj kontroli i vladinom planiranju iz prethodnog perioda, koja je svoj ekspanzivni lik dobila u reganovsko-tačerovskoj eri i svemu što je iz nje proizašlo. Zato joj, u svom završnom delu, nedostaje aktuelnost naspram sadašnjeg trenutka u kome je čitalac uzima u ruke, budući da se mnogo toga odigralo od trenutka njenog prvobitnog objavljivanja, a autor je nije u međuvremenu dopunio To predstavlja osnovni nedostatak O` Salivenove knjige, mada mu manjka i jedno povlačenje paralela između vrednosnih temelja prvobitnog i savremenog konzervativizma kojim bi se objektivno pokazalo koliko je «umerena» strategija prilagođavanja u cilju održavanja poretka sistemskom adopcijom učinaka promena uspela da očuva bazične društvene vrednosti koje doktrinarno zastupa, a koliko samo da očuva institucionalni kontinuitet i spreči da se težnja ka radikalnim društvenim promenama pretvori u destrukciju. I pored pomenutih nedostataka, naročito za srpsku kulturu i čitalaštvo koje je imalo veoma malo prilike da se susretne sa radovima ove tematike i ovih teorijskih dometa, O` Salivenov Konzervativizam predstavlja nezaobilazno štivo i dragocenu riznicu promišljanja o konzervativnom viđenju političke filozofije i sveta uopšte.