Darko Velimirović

ŠTO JE BABI MILO... – Odgovor na Milenkovićevu reakciju

Nadam se da ovom svojom reakcijom, prepunom agresije, gospodin Milenković nije hteo da zabašuri pred bilo kim, a najmanje pred čitalaštvom NSPM-a, činjenicu da su mnogi koji se danas pozivaju na Zorana Đinđića, poput njegovog političkog društvanceta, svojevremeno bili jedni od njegovih najoštrijih kritičara i protivnika njegove vlade, te da je tu po sredi slučaj političkog konvertitstva kakav se retko da sresti među poštenim svetom.

Budući da g. Milenković priznaje da nije u mogućnosti, po meni više iz subjektivnih nego iz objektivnih razloga, da na valjan način protumači moje, kako kaže „pisanije“ okačeno na stranice NSPM-a, želim da mu izađem u susret i olakšam mu poziciju u kojoj se našao čitajući moj tekst.

Nigde nisam, kao što Milenković ističe u navedenoj reakciji, istakao sebe kao „jedinog pravovernog tumača lika i dela Zorana Đinđića“, niti sam u navedenoj reakciji na Vukadinovićevu i Milenkovićevu prepisku tumačio „lik i delo Zorana Đinđića“. Kad je Milenković baš toliko privržen „smislu“, „logici“ i „zdravom razumu“ - na koga se poziva - mogao je bar da intuitivno, instiktivno ( ako nije u stanju drugačije, a nije jer je od mene zahtevao „reinterpretaciju teksta“) izvede zaključak da se u tekstu koji sledi iza naslova: „Reakcija na dva pisma“ bavim nekim „pismima“. U ovom slučaju prvo je Vukadinovićevo, drugo je Milenkovićevo. Dakle bolje je da gospodin Milenković zanemari svaki drugi ključ čitanja na koji se poziva nudeći polemiku i da krene od ovog elementarnog, zdravorazumskog.

Budući da sam upoznat sa narodnom poslovicom:“Što je babi milo...“, stojim čvrsto pri uverenju da bi gospodin Milenković u stvari volelo da pročita moj osvrt na „lik i delo Zorana Đinđića“. Pišući mu odgovor, setih se da sam se do sada samo u jednom svom tekstu (između ostalog) bavio „likom i delom Zorana Đinđića“ (1). Mnogo više sam se na moju nesreću bavio „bezličnošću“ i „nedelima“ nekih drugih, pa sam tako došao i do Milenkovićevog „tabora“.

No, taj tekst u kome sam između ostalog opisivao „lik i delo“ Zorana Đinđića, nisam radio samostalno, tako da ona Milenkovićeva primedba o „ekskluzivnosti“ moje pozicije na žalost ne stoji. Naravno da mi upada u oči ta „ekskluzivnost“, Vukadinovića je gospodin Milenković kao ljubitelj „ekskluzivnih“ sagovornika u svom pismu strpao na vrh Olimpa, pa se nadam da je meni koji pravi „pisanija“ „rasterećena smisla i logike“, namenio neku skromniju planinu npr. Avalu ili Goliju. To bi bilo baš lepo od gospodina Milenkovića, a i uklapalo bi se u njegov polemički žargon.

1. Ivan Janković, Darko Velimirović   Prolegomena za svaku buduću Demokratsku stranku   NSPM web i www.katalaksija.com

Ivan Milenković

Reakcija na reakciju Darka Velimirovića

Gospodin je Darko Velimirović sačinio tekst prilično rasterećen smisla i logike (a bogami i pravopisa), čime je unapred osujetio eventualnu polemiku. Što je šteta. Jer, ako je suditi po onome što se s golemom mukom da razabrati iz njegove pisanije, on skromno ističe sebe kao jedinog pravovernog tumača lika i dela Zorana Đinđića, a nasuprot nevernicima, jereticima i otpadnicima, jel', među koje spada i potpisnik ovih redova. S tom bi ortodoksnom tačkom gledanja svakako bilo zanimljivo polemisati – u metodološkom, hermeneutičkom, epistemološkom, dekonstruktivističkom, ili kakvom god već ključu – pod uslovom da autor reinterpetira svoj tekst, ili barem na jezik elementarne logike i uz minimum smisla prevede ono što je rekao, ili hteo reći. O tome da rečena pozicija ne bi smela, ekskluzivnosti uprkos, da vređa razum, ne treba ni govoriti.

Darko Velimirović

Reakcija na dva pisma

Čitajući privatnu prepisku „starih prijatelja“ na ovom sajtu, ličio sam sam sebi na nevoljnog voajera koji prisustvuje konačnom obračunu dva kultna mitska filmska bića, sve zarad opstanka njihovih „rasa“ - eliena i predatora. Verujem da i ostali posetioci ovog sajta dele moje osećanje.

Jedna ličma prepiska postala je javna, zato mi, nadam se, niko neće zameriti što sam se odvažio da je kometarišem. Kad je neko dovoljno egzibicionista da učestvuje u realiti šou programu u kom kamera stoji i u spavaćoj sobi, ne treba da se čudi što „gledaoci“ glasaju, zvižde i manje pristojno komentarišu naglas.

Ja ću tebe Žižekom, a ti mene Dakovi ć em, to je strukturalna matrica poetike izraza aktera navedene SF akcione storije u dva čina. Bez pretenzije da napišem treći – prelomni – čin, dužan sam, zarad istine, da posetioc“ sajta podsetim na sledeće:

Jedina suštinska međa koja onemogućava da se dve – u platonovskom smislu – srodne duše ponovo nađu u jednoj, nirvanističkoj razini ljubavi, jeste i dalje, i oduvek je bio – Đinđić.

Svi eksponenti dva „tabora“, a u ovom slučaju to su „stari prijatelji“, snose bar deo odgovornosti za to što je Srbija proćerdala pet godina posle Petog oktobra. Za Đinđićeve vlasti jedni su ga mlatili s' desna ( „Vukadinović-Antonić & Co“ Ltd.), a ovi drugi s' leva („ Pančić-Milenković-Lukić & Co“ Ltd). Oba „tabora“ želela su ordenje za „istrajnu borbu“, status društvenih pastira koji sa intelektualne razine merkaju kad su ovce zrele za klanje, kad za šišanje.

Dragi „akteri“, setite se samo npr. „Peščanika“ pre tri, četiri godine, kad je bio „pljuvaonica“ na Đinđićevu vladu. Kako ste se tu dobro slagali, bili ste prava celina, ono suštinsko „naivno antičko“, Parmenidovo jedno, ceo ostali kosmos bio je jedinstvenom „taboru“ suvišan.

Zanimljivo je i do bola zabavno koliko i danas kao razdvojeni „tabori“ imate neodoljivu želju da sa teorijskog političkog čička uberete smokve. Jedan „tabor“ bi voleo da je Tadić bar malo Đinđić, i gaji potajne snove o danu kad će Tadić primetiti njihove želje. Drugi pak „tabor“ u Koštunici gleda svog „Đinđića“, stalno ga upoređujući sa predhodnim – „njihovim“.

Kad ste doprineli Đinđićevom kraju onda ste se izdelili na "Čuvare grobova Kuma i Šiptara" i "sektaše" - kako jedni druge - danas tajno, kao što su ova pisma tajna, nazivate!

Postojanje ova dva „tabora“ govori nam samo da je Srbija stala kad i Đinđićevo srce. „Vi“ i dalje predstavljate jedan „tabor“, s tim što neki od „vas“ to srce žele da ugrade u svog ideološkog Frankeštajna – tvrdeći da je Đinđić bio ideološki sledbenik Sonje Biserko, pa da nije zgoreg da ga u te svrhe eksploatišete. Drugi pak „tabor“ stalno pokušava da porekne da je takav organ, poput srca, Đinđić uopšte imao. Lično su pokušali da ga izvade, ali ništa nisu našli.

Đinđić je s' pravom jedina referenca na koju se oba „vaša“ „tabora“ danas pozivaju. On je značajan događaj za Srbiju i dobra vest koju je Srbija toliko dugo čekala – a tako brzo izgubila. Što se ne može reći za „vaša“ dva „tabora“. Da je On živ, ova dva „vaša“ „tabora“ bili bi i dalje jedno, usprotivljeno isključivo Njemu, kao što je to bio slučaj dok je On bio među nama.

Ovako je samo jedan „tabor“ ostao pravoverno, gotovo zilotski – protiv Njega. Drugi „tabor“ se odvažio da se „kaje“, što bi bilo za pohvalu, da ne postoji na ovom svetu ni jedna druga etika sem hrišćanske.

Gotovo je isto raditi pogrešnu stvar u pravo vreme, što čini „Koštuničin“ „tabor“ do besomučnosti, i ispravnu stvar u krivim vremenima, što čine „novopečene pristalice“ Sonjine interpretacije pokojnog Đinđića.

Srbija je zaista ukleta zemlja, ona umesto Đinđića i jednog „tabora“ ima samo dva „tabora“ i Radikale koji se ne bave „političkom teorijom“, nego smokve beru na smokvi.

Voleo bi da svi „akteri“ dva „tabora“ to uvek imaju na umu. Pa čak i kad vode privatnu prepisku.

Dragan Milosavljević

Otvoreno pismo gospodinu Milenkoviću: “Ako krečite, krečite stvarno”

Gospodine, imam, kao dugogodisnji „galiot“ novinske agencije averziju prema svim glavnim urednicima, s tim što gospodin u vašoj nemilosti, Vukadinović, ima izvestan popust. Jer čovek ne samo što uredjuje već i piše, analizira, prognozira… Svojom optužbom da je on portparol vladajuće DSS vi ste, medjutim, načisto promašili. Doprineli ste, mimo svoje suštinske namere, daljem porastu njegove i ovako prevelike rabljenosti u ulozi belog maga na ovdašnjoj političkoj sceni.

Zaista, ako pratite pisanje na sajtu NSPM i Vukadinovićevo vešto bacanje kockica, uzmimo samo slučaj ankete oko Drakulića, inače u nemilosti Koštunice, koja se nepotrebno dugo vukla po sajtu, pa onda gomilu takodje kontrapoduktivnih analiza knjige mladog Čede u stilu “zamislite šta je rekao”, može se reći da je Vukadinović DSS-u poslao jasne negativne signale. A DS-u namignuo.

Bio sam više nego besan što pomenuti urednik svojevremeno nije pustio na sajt moj tekst “Sabrana nedela dosokratije”, napisan još pre nekoliko meseci, ali i tekst u njegovoj verziji, daleko učtiviiji od mog, smatram apsolutno neophodnim odgovorom nešto preostale domaće pameti na skribomaniju političkih čudovista kakva je izrodila navodna “revolucija”.

Vukadinovićev voz je davno napustio stanicu na čijem peronu vi naričete, gospodine Milenkoviću! Gde će se zaustaviti ja ne znam, osim sto mu u brizi za sajt NSPM, koji smatram preostalim ostrvom slobodne misli, šaljem povremeno svoje uglavnom neprijatne opsrevacije u vidu poruka uredniku. Ali, njihov moto je upravo suprotan vašem.

Naime, veoleo bih da sajt koji uredjuje Vukadinović u širi kotekst stavi ulogu dosovaca, otporaša i ostalih presvučenih učesnika bitke za Titovo nasledje i tako napravi, po meni, pravičan balans štete koju su ovom narodu naneli i miloševićevci i stambolićevci. Jedni sa lažnim bradama četnika, drugi sa smešnim napudranim perikama “mondijalista” i silikonskim mozgovima nadrukovanim čipovima poslodavaca.

Zar ne mislite gospodine Milenkoviću da je mahanje dimnom zavesom “revolucije” pase? Čoveče, pa ovde se već godina otima gore nego l945! Pitajte neke osnivače privatnih televizija. Da, svi vi Teofili, Lukovići i Milenkovići morate konačno da se manete kvazidisidenstva (foliranja) i prestanete da se cinično izrugujete narodu, žrtvi.

Bio sam prisutan na skupu u Ljubljani, u Cankarjevom Domu, početkom devedesetih kada se Luković sa sve pisanom biografijom na engleskom preporučivao promoterima medjiskog rata protiv Srbije. Koji još uvek traje.

Želite imena ostalih prisutnih iz Beograda, Zagreba, Sarajeva, Prištine, Podgorice, sve velika imena “nezavisnog novinarstva“? Objavio sam na temu prodaje usluga i savesti novinarske reportažu “Šalter u Cankarjevom domu”. Bilo je to uoči raspada. Nisam, doduše, sanjao da će tekstovi ovih “najamnika” prerasti u NATO bombe. Neki i dalje taj šalter tretiraju kao lične jasle. I pritom unaokolo uvaljuju purgative za pročišćavanje, suočavanje, denacifikaciju i slične trice kojima se maskira sjajno plivanje “dece komunizma” u strujama novog osvajačkog poretka.

Možda ja, kao svedok brojnih pučeva u Africi, redovno inspirisanih sa strane, radi zamene istrošenih i kompromitovanih slugeranjskih režima, stvari vidim previše crno i ovde na Balkanu. Povlačim paralele na temu današnje “afrikanizacije Balkana”.

Ali i da zbog takvih razmišljanja nisam usamljen na sajtu NSPM, imajući u vidu “reformske“ rezultate paradržave u kojoj živimo, vaše naricanje nad palim džedajem DOS-a (Vukadinović), koji je navodno prešao na stranu mraka, miriše na čisto licemerje. U mraku smo i dalje sve od onog prvog osvajanja Dedinja. Vaša dosokratska vladavina je isto toliko etapa odlaganja radjanja svetlosti, koliko i Miloševićevo lažno srbovanje.

Ako ste se izmedju dva čina presvukli to ne znači da deo publike koji još ne prihvata “blagodet” lobotomije nije primetio podvalu. Zato manite se u ovoj krajnje providnoj igri svog preporučivanja eventualnoj novoj vladajućoj postavi ološokratije, rabljenja zvučnih imena Aristotela, Hegela, Kjerkegora i napravite, ako ste u stanju, bolji sajt od NSPM. Na taj način napadnite Vukadinovića. “Ako krečite, krečite stvarno“.

Rado bih saradjivao na tom sajtu, ali ne na premisama Teofila, Lukovića, Biserko i slično. Samo još ta grupa mazohista ne primećuje da je “pročitana”, da ih podjednako ne poštuje ni srpska javnost ni gazde, koje će uskoro pronaći svežije i interesantnije konvertite. To vam je, znate, isto kao i u kupleraju.

Ni politika ni njena pratilja novinarstvo nisu imuni na “čari” najstarijeg zanata, ali i prolaznost njenih draži. Nije red da zbog naknadnih saznanja o tom fenomenu naričete na ramenu bivšeg prijatelja. Za razliku od Vas, on makar povremeno rizikuje, nastoji da ide korak ispred vremena. Za to, kažu Englezi, ipak treba imati “gats”.

Djordje Vukadinović: Odgovor Milenkoviću
Ivan Milenković: Reakcija na tekst Dj. Vukadinovića: Dobro smo prošli! (zbirni osvrt na DOS-ovu memoarsku produkciju)