Home
Komentari
Debate
Hronika
Polemike
Prenosimo
 
Impresum
Pretplata
Kontakt
Oglašavanje
Novi broj
Prošli brojevi
Posebna izdanja
Prikazi
Linkovi
   
 

KOMENTARI

   

Đordje Vukadinović

Dobro smo prošli!
(zbirni osvrt na dosovu memoarsku produkciju)

Još smo dobro i prošli. Ova sumnjivo utešna misao neodoljivo se nameće nakon uvida u literarna ostvarenja koja su čelnici počivšeg DOS-a u razmaku od samo nekoliko meseci rešili da poklone otečestvu. Istorija se definitivno ubrzava. Za publikovanje stvari koje DOS-ovi memoaristi danas gotovo uzgredno spominju, u drugim, normalnijim prilikama zahtevala bi se višedecenijska distanca – ili makar status zaštićenog svedoka.

Milorad Isakov, Milan (St.) Protić, Dušan Mihajlović i Čedomir Jovanović međusobno nemaju praktično ništa zajedničko. Pripadaju različitim generacijama, potiču iz različitih sredina, vrlo su različitog imovnog stanja, nejednakih intelektualnih i moralnih kvaliteta i još različitijih političkih uverenja. Ima među njima i «levih» i «desnih» i «nesvrstanih», republikanaca i monarhista, političkih veterana i amatera, intelektualaca i biznismena, umerenjaka i ekstremista – i u tom smislu oni su zaista pravi reprezenti DOS-a, šarolike skupine «slučajnih partnera», skrpljenih s koca i konopca antimiloševićevskog fronta, koja je, u jesen dvehiljadite, na talasu narodnog nezadovoljstva i zapadne logistike preuzela vlast u Srbiji.

Osećaj lične ugroženosti, s jedne, i izdašne strane donacije, s druge strane, povezali su sudbine ovih ljudi efikasnije i čvršće nego što bi to ikada bilo moguće samo uz pomoć ideološke bliskosti ili lične simpatije, no kada je ponestalo tog cementa sve je počelo da se raspada. Uostalom, DOS je bio projektovan kao jednokratna koalicija protiv Miloševića i zato su svi naknadni pokušaji da mu se veštački produži život bili osuđeni na neuspeh. I oni sami kao da su instinktivno osećali da je njihov rok trajanja vezan za Miloševića, pa su se valjda toliko trudili da pod firmom «borbe protiv Miloševićevog nasleđa» pronađu neki racionalan smisao svog daljeg bitisanja. To je, međutim, bilo nemoguće, ne samo stoga što je kao tipična ad hok skrojena «koalicija protiv», bez zajedničke vizije, usaglašene strategije i operativnog plana, DOS bio suštinski nesposoban za aktivno sprovođenje bilo kakve «pozitivne» politike, nego i zato što se to ozloglašeno «Miloševićevo nasleđe» u međuvremenu više nego dobro ukorenilo u njihovim sopstvenim vlastodržačkim navikama, prijateljskom okruženju i naročito finansijama.

Ogoljeni DOS

U životu generalno, a pogotovo u politici, često ne važe elementarni logički i matematički principi. Tako je i DOS svojim kratkim životom i delovanjem dokazao da celina može biti nešto mnogo manje (i lošije) od zbira svojih delova, a neke od njegovih članica, pak, da ništa nije toliko malo da se ne bi moglo još jednom podeliti. Pojedinačno gledano, a nasuprot slici koju su o njima u to vrelo i varljivo leto dvehiljadite stvarali Miloševićevi RTS propagandisti – kojima je narod prestao da veruje čak i kada bi tu i tamo rekli i poneku istinu – DOS nipošto nije bilo skup onog najgoreg u srpskoj politici. Ali, nažalost, ni suprotno od toga. Bilo je tu sasvim pristojnih ljudi, vrsnih intelektualaca i solidnih profesionalaca, kojima se nipošto ne može poreći kompetencija i dobra volja, a pogotovo ne hrabrost da se – nezavisno od motiva koji su ih pri tom vodili – pojave na crti jednom na sve spremnom režimu u poslednjoj fazi (samo)destrukcije. Međutim, mehanizam psihologije grupe i neki zlehudi srpski politički fatum marfijevske provenijencije rezultirali su po DOS i Srbiju tragičnim ishodom da je u sukobu kompetencije i diletantizma prevagu, po pravilu, odnosio ovaj drugi, da su nestrpljenje i histerija redovno pobeđivali odmerenost, agresija toleranciju, voluntarizam potiskivao odgovornost, «jakobinci» umerenjake, a divlja volja za moć trijumfovala nad razumom i političkim moralom. Drugim rečima, oni sami, pojedinačno, možda i nisu bili toliko loši koliko su loše delovali «na gomili», i koliko ih je lošim činio politički kontekst u kome su se zatekli, u kome su delovali i koji su, nakon dolaska na vlast, i sami re-produkovali.

Oni koji su, poput pisca ovih redova, o čitavom tom projektu otpočetka mislili na goreopisani način u knjigama dosovih «insajdera» neće otkriti bog zna šta novo, ali će zato naći mnoštvo materijala koji, obilato potvrđujući, pa čak i prevazilazeci, najpesimističkije slutnje svojevremenih kritičara DOS-a, debelo opravdava «optimistički» naslov ovog teksta. Oni, pak, dobrohotni i naivni, koji su i posle 2001. gajili nade u taj koncept i verovali da je u svemu falilo samo «malo više sloge», «dobre volje» i «malo manje liderske sujete» videće da, zapravo, nije bilo nikakve šanse. A oni koji su, iz ovog ili onog razloga, prema toj skraćenici imali idolopoklonički odnos, i koji znaju ko je «za sve kriv», i dalje će tvrdoglavo ignorisati činjenice i obrušavati se na DOS-ove izdajnike i klevetnike. Nevolja po ove poslednje, međutim, leži u činjenici što najviše kompromitantnog materijala na račun DOS-a ili Zorana Đinđića ne dolazi, recimo, iz pera «otpadnika» Isakova, već upravo kulja iz knjiga DOS-ovog «prestolonaslednika» Jovanovića i pravovernog "šestooktobarca" Protića . Ne radi se, naravno, o svesnoj nameri, ali praktično sve ove knjige (uključujući i onu Vasićevu, koja formalno ne spada u tu grupu, ali je pisana uz pomoć i sufleraj najmanje dvojice od ovih insajdera), ispisuju najgoru moguću optužbu na račun političke teorije i tehnologije koju je oličavao DOS. Zapravo, kao što uglavnom nisu bili svesni posledica onoga što su činili dok su bili na vlasti, pojedini DOS-ovi spisatelji na sličan način ostaju slepi i za samooptužujući karakter svog pisanja.

Ipak, dragocena svedočanstva

Sve ovo ne znači da su pomenute knjige bezvredne i da ih nema smisla čitati. Naprotiv. Iako izrazito subjektivne i naglašeno pristrasne prema «glavnom junaku», tj. ličnosti samog autora, ove knjige predstavljaju dragocen dokument za razumevanje možda ključnog perioda naše novije istorije, i perioda u kojem je ovo društvo – u tome su, interesantno, saglasni svi DOS-ovi memoaristi – proigralo svoju drugu veliku istorijsku priliku (prva je bila krajem osamdesetih, i ide na dušu Miloševiću i ondašnjoj nacionalnoj eliti.) Koliko dokument vremena, ove knjige su još i više dokument egomanije svojih tvoraca (pri čemu je Isakov ipak relativno najsamokritičniji, a Protić najkomičniji), koji su, razume se, od početka "sve videli", znali i govorili, ali ih, nažalost, nisu poslušali i zato se sve završilo kako je završilo. Ipak, koliko se iz ove naše "autsajderske" pozicije može proceniti, niko od njih direktno ne krivotvori činjenice, već poželjni efekat uglavnom proizvodi njihovom pažljivom selekcijom, nategnutom interpretacijom – ili prećutkivanjem. (U tom pogledu ove knjige dosta podsećaju na memoarsku prozu Borislava Jovića, koja je pisana sa istim, samoiskupljujućim ciljem i imala sličan – samooptužujući – efekat u odnosu na režim Slobodana Miloševića.)

Dakle, ukoliko apstrahujemo od onoga što autori govore o sebi, svojim motivima i svojoj ulozi u dosovskoj "izneverenoj" revoluciji, i ako privremeno stavimo u zagrade "pesničke" interpretacije i spekulacije koje se tiču ličnosti na koje autori imaju poseban pik (Protić na račun Koštunice i Svilanovića, Jovanović protiv Koštunice i Tadića, a Isakov, razume se, Nenada Čanka), sa dosta izvesnosti možemo računati da su se događaji koje opisuju zaista tako i odigrali. A ako ih preklopimo, tj. uporedimo kako o istim događajima govore i o čemu ćute, onda ovi memoari postaju prvorazredno istorijsko svedočanstvo. Pri tome, iako to za ovu vrstu literature nije najbitnije, treba reći da su ove knjige i vrlo dobro napisane, čitaju se lako i, barem u slučaju Isakova i Protića, nema nikakve sumnje da su se daleko bolje pokazali kao pisci nego kao političari. Izuzetak, ne samo zbog svoje voluminoznosti, predstavlja knjiga Dušana Mihajlovića, čije "povlenske magle" zahtevaju strpljenje i hermeneutički trud otprilike identičan naporu koji je svojevremeno bio neophodan da bi se išta razaznalo u njegovim "principijelnim" javnim istupima. Ali vrednost njegovoj knjizi daju pažljivo odabrani i vešto plasirani dokumenti, od kojih neki (na primer, izveštaj sa prvog saslušanja zaštićenog svedoka Zorana Vukojevića) već izazivaju političku buru, pri čemu posebnu težinu ima Mihajlovićeva uzgredna napomena kako "još uvek nije rekao sve što zna". Mihajlovićeve "magle" su, zapravo, jedina prava memoarska knjiga među ovom insajderskom produkcijom, ali uprkos svojoj ambicioznosti, ozbiljnosti i neostrašćenosti – ili možda upravo zbog toga – deluje anahrono i, kao i njen autor, kao da više pripada vremenu Draže Markovića nego dvadesetprvom veku.

Čega pametan stidi

Mnogo bi prostora bilo potrebno da se naveli svi autogolovi i samooptužujuća mesta u knjigama raspisanih dosovih čelnika. Kao što se i moglo očekivati, u tom pogledu delo Čede Jovanovića predstavlja pravu riznicu, iako se pokoji biser može naći i kod ostalih. Anegdotski najsimpatičniji, ali opet ne sasvim bezazlen primer nudi nam Mile Isakov navodeći kako se pred samu inauguraciju njegove vlade Đinđić raspitivao o predizbornom ekonomskom programu DOS-a, koji je sačinio G17, i koji su svi oni zajedno teatralno potpisivali pred građanima tokom kampanje za septembarske izbore, a koji on, Đinđić, po sopstvenom priznanju, uopšte nije ni čitao. Takođe, indikativno je i Isakovljevo svedočenje o različitim "prstenovima moći" unutar vlade, kao i više-manje opšta saglasnost svih insajdera o lošoj komunikaciji, sumnjičenjima, neprestanim intrigama, ucenama i nepoverenju koje je vladalo među članovima istog tima.

Kod Čede Jovanovića, opet, naprosto bode oči "natprirodna" obaveštenost o policijsko-bezbednosnim pitanjima, uključujući i lakoću sa kojom ličnosti i aktere srpske politike, naročito one iz nenaklonjenog mu tabora – a to je, još uvek, većinska Srbija – etiketira kao saradnike DB-a, KOS-a i/ili stranih službi. Arhineprijatelj je, dakako, Koštunica sa svojim kabinetom, na borbu sa kojim je, navodno, "trošeno 90 posto naše energije", ali se kao smutljivac, juda, favorit Miloševićevih generala i, dakako, sumnjivo blizak vojnoj bezbednosti, targetira i Boris Tadić i njegovo okruženje. Politički najdelikatnije ipak je otvoreno Jovanovićevo priznanje (str. 128) da je vrh vlade i D(O)S-a (u prevodu: on i Zoran, ili obrnuto, a što mu ionako dođe na isto) svesno minirao drugi krug predsedničkih izbora 2002. godine – "Složili smo se da više ne možemo da pobedimo Koštunicu s našim kandidatom, već sa cenzusom. To je značilo da izbori ne smeju da uspeju tako što na njih neće izaći dovoljan broj birača." Takođe, indikativna je i Jovanovićeva konstatacija da je u uslovima razorenog društva u postmiloševićevskoj Srbiji "bilo besmisleno postavljati pitanja nadležnosti" (str.33), te da je iskrena uverenost u ispravnost postupaka "jedino pravilo koje treba poštovati" . (U istu kategoriju spada i svedočenje Nenada Čanka objavljeno u Vasićevoj knjizi o tome kako su u popodnevnim časovima 12. marta 2003. u zgradi vlade "Kole, Beba i Nataša Mićić sa svojom ekipom pisali odluku o vanrednom stanju i sastavljali poternice" (str.180), pri čemu niko od insajdera nije stigao da se zapita šta to "Kole sa svojim momcima" traži u zgradi vlade, niti da li je pisanje optužnica u bilo kojim okolnostima može biti u opisu posla šefa vladinog biroa za komunikacije.)

Ne manju političku - i politički suicidnu - težinu ima i samohvala Milana St. Protića koji podrobno opisuje jednu večeru u Starom dvoru iz decembra 2000. godine (str. 28-29), na kojoj je pred američkim ambasadorom, Goranom Svilanovićem i Vojinom Dimitrijevićem, očitao lekciju američkom senatoru Vojnoviču koji je, kao "istaknuti republikanac, i prirodni protivnik demokrata i njihove politike", forsirao temu bombardovanja Srbije, uporno insistirajući da je to bila velika greška Klintonove administracije. Vojnovič je mislio da će na kritici NATO bombardovanja pogoditi žicu i "naći istomišljenike među nama", veli Protić. Ali se Vojnovič ljuto prevario. Iako je, navodno, svima bilo neprijatno da to slušaju, samo je Protić imao «petlju» da pred američkim senatorom muški stane u odbranu opravdanosti NATO intervencije ("Zarad svog ugleda i ponosa, najveća sila na svetu morala je da reaguje"), nakon čega su se i svi ostali, izuzev i dalje - valjda zbog svog srpskog porekla - tvrdoglavog senatora, morali saglasiti s njegovom briljantnom argumentacijom.

Na sličan, beslovesno otvoren način, Protić govori i o direktnom američkom angažmanu tokom priprema opozicije za septembarske izbore 2000. (što je tema koju ostali memoraristi uglavnom elegantno zaobilaze), ili o tome kako je, prilikom poslednjeg susreta sa nadređenim mu ministrom Svilanovićem, «mališa» samo igrom slučaja izbegao batine. Sve u svemu, u razumljivom ali teško sprovodljivom pokušaju da sebe prikažu u što boljem svetlu i istovremeno pošteno posvedoče "kako je zaista bilo", DOS-ovi insajderi su svoj (post)petooktobarski poduhvat diskvalifikovali temeljnije i dalekosežnije od svih DOS-ovih mrzitelja i kritičara sklonih "starom režimu" i "antihaškom lobiju". Pri tome, iako različitog političkog i simboličkog značaja, svi ovde pomenuti i nasumično odabrani primeri više nego rečito govore o razmeri demokratske insuficijencije, državne neodgovornosti, i nacionalne neosetljivosti koja je tih godina vladala Srbijom.

(Ne)savladana lekcija

Šta bi, dakle, mogla biti generalna pouka i zaključak iz uvida u dosovsku memoarsku literaturu? Zapravo, ništa naročito - sem utvrđivanja onoga što svaka politička teorija i razumna politička praksa već odavno znaju. Demokratija je, naime, ako ne isključivo, a ono svakako – i pre svega – procedura, sa kojom se ne sme poigravati, čak i kada se čini da nam ne odgovara i da bi se nekom prečicom moglo stići brže i dalje. Demokratska vlast ne nastaje samoimenovanjem, niti jednokratnim ukazom iz Brisela ili Vašingtona, već se rađa i kali kroz svakodnevnu konkretnu upravljačku praksu, pri čemu tolerisanje drugačijeg mišljenja, odnos prema političkim protivnicima i institucijama predstavljaju najvažnije parametre političke zrelosti i demokratskog kapaciteta. U vezi s tim je i stara jevrejska poslovica: "poverenje je dobro, ali je kontrola bolja", kao i opštepoznata pouka lorda Aktona o tome da svaka vlast kvari, a da "apsolutna vlast kvari apsolutno". Kratka ali burna istorija DOS-a, njegovog uspona i pada, i njegove revolucionarne ambicije – najvidljivije kod Jovanovića i Protića - da je u ime "viših ciljeva" (danas – reformskih; nacionalnih ili proleterskih - juče) ne samo dopušteno, nego i nužno kršiti zakone, kriminalizovati opoziciju, izigravati demokratsku proceduru i ignorisati volju građana, samo je najnovija lokalna potvrda ovih jednostavnih istina, koje, na sopstvenu i opštu nesreću, srpska politička elita očigledno još nije u potpunosti apsolvirala.

(01.08.05)

(autor je glavni urednik Nove srpske političke misli)

Jovanović, str. 120. Takođe, str. 33 ( "Mi smo morali da budemo i sudije i tužioci i policajci i poslanici i ljudi koji razgovaraju sa mafijom. I sve drugo.")

 
     
     
 
Copyright by NSPM