Vladimir Milutinović

Strah od realnosti ili srpski nihilizam

Ništa ne postoji, a ako i postoji nešto, za čoveka je nesaznatljivo, a ako i jeste saznatljivo, ni na koji način ne može se saopštiti niti učiniti razumljivim našim bližnjima.

Gorgija, sofist iz 5. veka pre nove ere.

"Iz gore navedenog dolazimo do osnovnog problema vezanog za logičko-semantičko određenje pojma "govor-mržnje". Sam pojam mržnje bez jasno omeđenog objekta znači sve, odnosno ne znači ništa, za razliku od pojma ubistva čiji se objekat logički podrazumeva. Uže određivanje obima, nužno dovodi do diskriminacije onog, što je pojmom obuhvaćeno, odnosno favorizuje ono što je ostalo van njega. Svaki pokušaj pozitivnog određenja pojma, u logičkom smislu jeste vid diskriminacije. Ukoliko pojam nije dovoljno određen, onda je preširok te je stoga praktično beskorisan. Ovo znači da u osnovi svake borbe protiv određene diskriminacije leži nova diskriminacija, da je prinuda na toleranciju zasnovana na netoleranciji, i da osuda govora mržnje počiva isto tako na govoru mržnje. Pitanje kako će pojam biti omeđen, odnosno ko će postati žrtva novonastale diskriminacije, tiče se pre svega njegovog političko-pravnog aspekta."

Ovaj deo teksta Aleksandra Brkića "Govor mržnje" vs. Sloboda govora zanimljiv je jer izvlači krajnju konsekvencu, u našoj javnosti često ponavljanih, a većinom nepromišljenih i pristrasnih, razmišljanja o negativnoj strani podela. Ranije razmišljajući o toj priči o podelama, koja često dobija formu rasprave o principima, i sam sam izvlačio tu krajnju konsekvencu: da, ako je pravljenje bilo koje vrste podele jednako neopravdano, onda ništa ne postoji: ne postoji opravdana rasprava o realnom-nerealnom, istinitom-neistinitom, dobrom-lošem itd, a ako ona ne postoji onda je sve jednako istinito i sve je jedno, jer sve ima ili nema sve protivrečne karakteristike, kao što je davno primetio Aristotel. Moj zaključak odavde je da onda moramo praviti podele, ako uopšte hoćemo da imamo pozitivno određene pojmove, ili pojmove uopšte.

Međutim, zaključak Aleksandra Brkića je obrnut. On argumentuje da je svaka podela jednako "govor mržnje" ili govor "diskriminacije" i da je argument za osudu govora protiv "govora mržnje" u tome da je on u suštini isto što i sam "govor mržnje", jedna diskriminacija koja nastupa samim tim kad pozitivno odredimo neki pojam. Svi pojmovi zaslužuju ovu osudu jer svi nastaju kao posledica "političko-pravnog aspekta", dakle nečeg u principu proizvoljnog. Umesto "govora mržnje" u ovom širem smislu, koji je jednak "diskriminaciji", odnosno "pozitivnom određenju pojma", Brkić predlaže "slobodu govora", dakle stanje u kome nema ovih diskriminacija, u kome ničiji postupak nije predmet ocene na osnovu neke podele , odnosno nekog merila. Odnosno, stanje u kojem niko nije predmet negativne ocene nekog svog postupka, pa prema tome nije pod tom smetnjom vlastitoj slobodi.

Pošto stanje koje se preferira ne može biti potpuni prestanak formiranja svih pojmova, to je ipak stanje u kome ti pojmovi i diskriminacije nemaju objektivno važenje i prema tome svoje važenje protežu samo u okviru osobe koja ih tvrdi ili grupe njenih istomišljenika. Sloboda govora postoji, ali uz uslov da svačiji govor važi samo za njega ili one koji se sa njim slažu. Ne može se ustanoviti neka nepristrasna prednost jednog mišljenja u odnosu na drugo,   jer bi svaka prednost bila "diskriminacija" nečega u odnosu na nešto. Tako je sloboda proglašena za vrhunsku vrednost, sloboda da se tvrdi bilo šta, jer bi svaka procena ili osuda predstavljala podelu na dobro i loše i ograničavala slobodu.

U praksi bi ova sloboda značila da, na primer, grupa koja je smislila određenu količinu laži ili poluistina i rasporedila ih u funkciji nekog uskog interesa, ima pravo da odbije svaki ovakav kvalifikativ svog delovanja kao govor diskriminacije. Naprosto, svako neka govori šta hoće, ali sa jasnim naglaskom da je to njegovo mišljenje koje ne obavezuje nikoga. Niko ne treba da smeta nijednoj grupi ili partiji, jer, pošto postoji sloboda mišljenja, argumentaciju je moguće prekinuti na bilo kojoj tački rasprave, čime se ona prekida prostom tvrdnjom da "svako ima svoje mišljenje". Na ovaj način se svako mišljenje može prikazati kao u krajnjoj liniji jednako legitimno, jer je svako mi šljenje izraz posebne idiosinkrazije mislioca i njegovo važenje seže onoliko koliko se proteže ova idiosinkrazija. Drugi ljudi imaju druge istine, ali zbog slobode govora ne treba da se mešaju u naše.

Već sam naglašavao (1) da ova argumentacija skoro u dlaku ponavlja stavove grčkih sofista iz 5. veka pre nove ere. Ali, dok oni mogu u svoju odbranu da navedu da oni tek otkrivaju subjektivnost i različitost , što u neku ruku čine i savremene pristalice ovog mišljenja, mi bi trebali i mogli da imamo zreliji sud.

Na prvi pogled, ovo je mišljenje prihvatljivo jer maksimizuje dopuštenu slobodu: dopušteno je sve, sve je jednako vredno i ništa nije diskriminisano. Ali, kao što to izgleda uvek biva, i gornja tvrdnja nešto diskriminiše, pošto je i ona pozitivno određenje pojma. Ona diskriminiše čitavo moguće područje sredine u kome su napravljene neke razlike koje se smatraju legitimnim u objektivnom ili univerzalnom smislu. U okviru relativističkog načina mišljenja istina je podeljena na onoliko istina koliko ima ljudi i grupa, čime prestaje biti jedna, u onom smislu da dve protivrečne tvrdnje ne mogu biti obe istinite. (2) Zajedno sa jednom istinom time se diskriminiše i intersubjektivna realnost u najširem smislu - svaka nepristrasna istina koja je nešto više od izraza interesa nekog pojedinca ili grupe ljudi. Sve to ima još jednu važnu posledicu, koja se lako nameće iz gornjih opisa, naime eliminaciju svake ideje o zajednici, budući da ne postoji snažnije raskidanje zajednice od zastupanja mogućnosti da svako u obraćanju drugima može da zastupa bilo koji stav, da dakle ne mora osećati potrebu da prizna bilo koji stav izvan "svoga mišljenja". Ustvari, "istina koja je jedna", koja je oslobođena svakog uslova u obliku nekog empirijskog ograničenja, jedini je način da se neka grupa ljudi učini sposobnom da bude zajednica: samo društvo koje veruje u jednu istinu je istinska zajednica, u kojoj nema podela u kojima je neko ili nešto unapred isključeno iz mogućnosti da učestvuje u formiranju te jedne istine. Suprotni stav koji negira postojanje jedne istine može samo da predstavlja poziv da se iskoriste sve moguće empirijske razlike da se vlastito mišljenje zaštiti od argumenata drugih, time što se za njegov kriterijum proglašava neka od umnoženih istina, u krajnjoj liniji istina "svoga mišljenja".

Pošto je protiv zajednice, ovakav stav je često izraz nekog resantimana, neke težnje da se namirimo za neku pretrpljenu nepravdu ili sprečimo mogućnost da budemo kažnjeni za nešto što smo učinili. Ono se ustvari trudi da raskine ovu simboličnu obavezu prema zajednici koja je sadržana u stavu da je istina jedna, da bi se izvan ove obaveze mogao ostvariti neki uži interes kome je žrtvovan opšti interes.

Ako sada samo ovu realnost jedne istine smatramo za pravu realnost, a moramo, jer je realnost stvarno jedna, onda vidimo da u okviru resantimana, realnosti nema i da je on protiv realnosti.

Da bi se izbegla mogućnost da budemo na negativnoj strani neke podele, jer je realnost da smo tamo, ukidamo sve podele, ali ih dopuštamo onda kada smo na pozitivnoj strani neke podele. Ako nas neko opomene na ovu protivrečnost, kažemo da se on meša tamo gde mu nije mesto, niko i ne tvrdi da je istina koja se propoveda i njegova istina, tako da ga se ona ne tiče, a pošto svako ima pravo na svoje mišljenje, on nas diskriminiše svojim mešanjem u naš zabran istine. Istovremeno, iako resantiman negira ideju zajednice, on će se često pozivati na neki kolektiv, jer se najpre čini da se na ovaj način brane prava tog kolektiva, ali i zbog toga što je kolektiv taj dodatni kriterijum istine koji omogućava da se sve prikaže kao istinito i dozvoljeno jer se time brane njegovi navodni interesi. Na taj način odbijamo sve što dolazi izvan neke omeđene grupe, jer se potencijalno suprostavlja njenoj samovolji, što je dobra definicija autizma.

Ovaj izbor između jedne istine i apsolutne slobode, liči na temeljna filozofska pitanja tipa: zašto uopšte nešto, a ne ništa? I odgovor na njih je ustvari etički, pravi dogovor je nešto, jer je realnost okvir života, u realnosti se živi. Podele uopšte se moraju praviti, jer su one način da se dođe do realnosti - realnost je jedna strana jedne podele.

Neodređeni pojmovi

U navedenom izvodu iz teksta Aleksandra Brkića pominje se još jedan nezavisan razlog protiv govora mržnje, naime, sugeriše se da je možda slučaj da pojam "mržnja" nema jasno omeđeni objekt na koji se odnosi, da nema jasno značenje; sve to za razliku od pojma ubistva. Ovde kao da se tvrdi da, čak iako su podele u principu neizbežne, barem možemo izbegavati neodređene podele u kojima se nekome pripisuje neka negativna ocena na neodređen način, odnosno način u kome se ne zna na šta se tačno misli, pa se prema tome ta ocena može pripisati svakome, a da ovaj ne zna na koji način da je demantuje. Ovo je sigurno opravdana primedba u principu. I, naravno, pitanje je da li neki konkretni govor o govoru mržnje dovoljno specifikuje uslove pod kojima smatra da je primereno primeniti ocenu o govoru mržnje. Pitanje je da li se neka negativna ocena primenjuje mehanički na određenu grupu ljudi samo zato što je negativna. Ali, pitanje, nezavisno od svega toga, je da li se u principu uslovi primene tog pojma ne mogu specifikovati, odnosno, u našem slučaju, da li je mržnja stvarno pojam bez određenog objekta.

Mržnja je osećanje i utoliko je njeno postojanje u manjem stepenu objektivno utvrdivo od postojanja vidljivih materijalnih objekata. Ali to još nije razlog da osporimo mogućnost njenog postojanja. Njen pojam je jasno definisan: ona je negativno osećanje, negativno po tome jer je praćeno željom da bude nanet bol onome koji se mrzi, često kao uzvraćanje za sličan bol nanet nama ili našoj grupi, ali često i kao nesvesna retorzija za neodređenu osujećenost čiji nam je izvor nepoznat. Ovakvo osećanje postoji i ono se može ispoljavati u govoru. Šta više, govor može biti usmeren na to da se ovo osećanje prenese na druge kao priprema da oni ostvare želju za nanošenjem boli koja prati mržnju. Ispoljavanje mržnje u govoru uvek je izraz težnje da se ta mržnja prizna kao legitimna i postane šire prihvaćena. Govor mržnje bi onda bio govor čiji je smisao da se vlastito osećanje mržnje prenese na druge, da se nanese bol onome koji se mrzi samim iznošenjem govora mržnje i širenjem negativnih osećanja prema njemu na druge, a i govor čiji je cilj priprema ostvarenja želje da se objektu mržnje nanese bol. Čak iako baš ova definicija nije potpuna, teško da je istina da su mržnja i govor čiji je prevashodni cilj njeno širenje nešto što ne postoji kao određen objekt, tako da je odgovor na pitanje da li se pojmu "govor mržnje" može dati određeno značenje, pozitivan.

Verbalni delikt

Dakle, mogući argument da je pojam mržnje ili govora mržnje nepopravljivo neodređen nije valjan. Ali, obično se podrazumeva i jedan dalji argument. On kaže da čak iako su mržnja i govor mržnje nešto određeno, to je ipak govor, a svaka osuda nekog govora je neopravdana, iako je opravdana osuda drugih konkretnijih postupaka. Sada argument glasi da govor mržnje ne treba osuđivati, jer je to govor, pa se njime ne može učiniti nikakvo zlo koje preteže nad potrebom da se zaštiti sloboda govora. Osuda govora je osuda tzv. verbalnog delikta, ozloglašena osuda iz vremena titoizma.

Ipak, iako ozloglašena, ova osuda je ostala u zakonima koji još uvek zabranjuju širenje rasne, verske i nacionalne mržnje, dakle pretpostavljaju da je moguće nekog osuditi zbog izgovorene reči. Sam Brkić na jednom mestu kaže kako je potrebno dozvoliti slobodu govora, jer je ona tesno povezana sa slobodom misli, a pošto je slobodu misli nemoguće i pogrešno ograničavati, pogrešno je ograničavati i slobodu govora. Međutim, kao što su misli i govor međuzavisni i nerazdvojni, tako su i delovanje i govor povezani. Sve zabranjene radnje posledica su nekih misli i, prema tome, praćene su nekim rečima. Kod nas se često dešava da govornik koji je otvoreno nekoga izvređao i pokazao otvorenu mržnju prema njemu, prikazavši ga kao nekog ko zaslužuje kaznu, odmah zatim izjavi, da iako, eto, mi jedni drugima možemo sve da kažemo, on bi se prvi usprotivio nasilju koje bi neko u skladu sa ovim rečima primenio u odnosu na onog koji je objekt mržnje. Doduše, kada se nasilje desi onda će isti govornik izjaviti da mu nije žao što se to desilo, ali je i to samo govor, pa prema tome ne treba da podleže nikakvoj kazni.

Iako nisam pravnik, mislim da nijedna zemlja nema zakone u kojima je govor na ovaj način potpuno aboliran od svake mogućnosti da subjekt koji ga koristi može biti kažnjen zbog toga, nezavisno od konteksta u kome govori. Sigurno je da je moguće nagovoriti nekoga da izvrši neko krivično delo, što njega ne oslobađa krivične odgovornosti, ali povlači i odogovornost onoga koji nagovara. Ovakve veze su verovatno teže utvrdive, ali to ne znači da one ne postoje ili da nisu nikada utvrdive. Samim govorom se iznose i uvrede ili klevete, što su takođe krivična dela. A verovatno ih ima još.

Da li je svaka osuda govor mržnje?

Ako ostavimo sad po strani krivičnu odgovornost i zapitamo se da li činjenica da neko samo govori, opravdava stav da mu se onda ne mogu nametnuti nikakva ograničenja u govoru, čak ni verbalnom osudom ili protivljenjem onome što neko govori, jer samim tim što govori ne može da radi nešto što ne bi trebalo da radi - odgovor je naravno odrečan. Sva vrednovanja su neka vrsta ograničenja, u najboljem slučaju to nisu ograničenja koja mi postavljamo nekome drugome, nego ograničenja koja realnost postavlja bilo kome. Na primer, ako nekome govorite da ne skače kroz prozor, ne pokušavate da ograničavate njegovu volju, u smislu da mu se namećete kao autoritet koga on treba da sluša, nego pokušavate da ukažete na ograničenja koja realnost postavlja pred njega. Mi naravno treba da iznosimo takva ograničenja, što ne znači da ih samim tim nekome namećemo.

Posebnu vrstu ograničenja predstavljaju naša mišljenja o tome šta nikako ne treba raditi, odnosno o onome što je za osudu , a često se osuđuje sadržina nekog govora ukoliko smatramo da se njime krše neke temeljne vrednosti, a ne postiže ništa. Mi na ovaj način diskriminišemo u etičkom smislu jednu vrstu govora. Kada se to kaže na ovaj način, to odmah izaziva primedbu da mi protivrečimo time svome opredeljenju za slobodu, jer su sva ograničenja slobode ista i sve ih treba odbaciti. Tako i Brkić kaže da je čak i govor koji zabranjuje netoleranciju takođe netolerantan - da oba govora imaju istu logičku strukturu, pa prema tome moraju biti i oba osuđena ili pohvaljena na jednak način.

Čini se, međutim, da to nije tačno i da ova razlika u logičkoj strukturi postoji. Tačno je da oba govora nešto zabranjuju, ali različite stvari; s druge strane, jedan govor je odgovor na drugi. Osuditi netoleranciju znači intelektualno kazniti nekoga zbog toga što je bio netolerantan, što je kažnjavao prostu pripadnost nekoj grupi, kažnjavao nešto što ne ulazi u domen ljudske slobode.

Da objasnimo prvo prvu razliku. Uzmite primer čoveka koji je nekog drugog iz proizvoljnog razloga držao u privatnom zatvoru. On dospeva na sud i biva osuđen na kaznu zatvora, ali se obraća sudiji sa pitanjem:   kako Vi sada smatrate da imate pravo da meni učinite isto ono što sam ja uradio nekom drugom čoveku, a zbog čega me sada kažnjavate? Kako to da Vi smete da zatvarate ljude, a ja ne smem? Naravno da će na ovo pitanje sudija odgovoriti da oni ne rade istu stvar, i pored toga što je spolja gledano i jedno i drugo zatvaranje, jer sudija, kao ovlašćeno lice, zatvara krivog, dok je osuđeni zatvarao nevine kao neovlašćeno lice. Osuđeni se osuđuje zbog nekog postupka, dok netolerantan čovek ne osuđuje postupke, nego biće nekog drugog čoveka.

Tako dolazimo do mogućnosti da razlikujemo govor koji smatramo da je nedopustiv i koji se dosta dobro može nazvati govorom mržnje, pri čemu govor mržnje i osuda govora mržnje nemaju ni izdaleka istu strukturu.

Mislim da je nedopustivo govoriti na način koji nekoga isključuje iz mogućnosti da participira u zajedničkim vrednostima zbog nečega što ovaj ne može uopšte da promeni ili se ne može navesti ubedljiv razlog zašto bi ta promena služila zajedničkim vrednostima. Na ovaj način neko se osuđuje zbog onoga što on jeste , ne zbog onoga što čini , dok se netolerantan čovek osuđuje zbog jedne određene stvari koju čini, ne bilo koje, naime zbog netolerancije. Pri tom je zanimljivo da se istinski netolerantan može biti samo u govoru. Sami ne-govorni postupci nikada ne mogu da tako jasno iskažu netolerantne namere. Samo govor može da jasno iskaže da neko osuđuje svaku varijantu nečijeg postojanja i to postojanje kao takvo.

Dve političke podele

Ova ista razlika između osude konkretnih postupaka i osude nekoga kao takvog, deluje i kod razlikovanja koja se kod nas prave u političkom govoru. Na primer, zašto podela nedemokratsko-demokratsko, ako se koristi za ocenu političkih protivnika najčešće i u principu nije primer netolerancije, dok razlika patriotsko-izdajničko najčešće i u principu jeste? Opet se radi o tome da naizgled onaj ko govori o nedemokratama nekoga diskvalifikuje, a diskvalifikuje ga pozivajući se na njegovo diskvalifikovanje nekog drugog kao izdajnika. Rade li oni istu stvar?

Iako se svaki pojam može koristiti na manipulativan način (3), demokratija i izdaja su pojmovi koji se različito odnose prema mogućnosti manipulacije u autoritativne svrhe. Ukratko, demokratija spada u pojmove univerzalnog morala, dok je izdaja pojam koji se prevashodno pojavljuje u partikularnom moralu. Preko etikete izdaje lako se mogu postizati autoritativne svrhe, dok je to teže preko pojma nedemokratičnosti, jer ovi pojmovi imaju bitne razlike.

Najpre, biti nedemokrata nije kažnjivo, dok je izdaja kažnjiva po zakonu, iako se to dešava u veoma retkim slučajevima. Drugo, ocene o nedemokratičnosti, kada su prave, pozivaju se na javni govor koji je svako mogao da čuje, dok se ocene o izdaji obično pozivaju na radnje koje se ne vide i zavise od namere da se nanese zlo svojoj zajednici. To je i treća razlika: "nedemokrata" je ocena koja ne povlači zlu nameru, već može da povlači samo neznanje o principima demokratije, dok ocena "izdajnik" povlači zlu nameru. Izdajnik je najjača zamisliva politička osuda, razumljiva u svakodnevnom govoru, dok ocena o nedemokratičnosti ne izaziva ni blizu toliko emocija.

Ove razlike su ključne jer je glavna osobina autoritarne politike da drugačije mišljenje od svog vidi kao izdajničko, odnosno kažnjivo i zlonamerno.

Sve ove spoljašnje karakteristike upotrebe ovih pojmova govore da ocena o nedemokratičnosti ne može lako da se iskoristi za eliminisanje političkih protivnika iz konkurencije, što ne važi za etiketu "izdaje". Ustvari, izdaja je pojam kojim se precizno može meriti prisustvo autoritarnog ili nedemokratskog u nečijoj politici, jer se on skoro nikada ne javlja u demokratskoj politici. To je vidljivo i iz činjenice da će autoritarna ličnost za neku vrstu izdaje smatrati svako drugačije mišljenje od svog, dok je veoma teško nekoga ko drugačije misli od nas, samo zbog toga nazvati nedemokratom. S obzirom da se ocena o izdaji poziva na skrivene namere i radnje, ona se lako pretvara u nešto što se ne može demantovati, dok se ocene o nedemokratičnosti, kao što smo rekli, pozivaju skoro isključivo na javno izgovorene reči kojima su iskazani nečiji politički principi, a koje je svako mogao da čuje.

Tako se pokazuje da, iako je pojam demokratije normativniji i komplikovaniji, o primeni tog pojma na konkretne pojave se može govoriti na objektivniji način od načina na koji se može govoriti o tome da li je neko izdajnik ili ne, iako je izdaja nešto što bi navodno trebalo da povlači konkretne postupke.

Još jedna bitna razlika sledi iz činjenice da, za razliku od pojma nedemokratičnosti, pojam izdaje nema nikakav pozitivan pandan, jer društvo bez pravih izdajnika može biti i demokratsko i nedemokratsko, dok će društvo koje je odustalo od nedemokratičnosti naravno biti demokratsko. Kada se suprostavljate nedemokratičnosti jasno je za šta se zalažete, dok kada se suprostavljate pravoj izdaji još ostaje pitanje za kakvo društvo se zalažete. Demokratija je jednostavan pojam koji definiše vladavinu u interesu naroda (građana) u dva smisla: ona je s jedne strane sistem koji im dozvoljava da različito misle bez straha, a, s druge strane, ona ostvaruje obećanja koja su odobrena na izborima. To znači da je, u najširem smislu, nedemokratska ona politika, koja sprečava različito mišljenje sa ciljem da se ne utvrdi da se ciljevi politike ne ostvaruju i da se neko ne pozove na odgovornost. Jedan detalj: u demokratiji nema "svako svoje mišljenje", jer se na taj način ne može utvrditi kako izgleda realnost, koja je neophodna da bi se odgovorna politika vodila. Tako se vidi da je ustvari glavna karakteristika demokratske politike da dozvoljava uticaj realnosti na samu sebe.

Sve ove razlike jasno pokazuju da se ovim dvema podelama ne radi sta stvar, niti će se one u jednakoj meri javljati i u demokratskoj i u autoritarnoj politici. Jedna od ovih podela deo je demokratske politike, a druga deo autoritarne politike.

Ostaje još samo jedan prigovor: šta ako su stvarno izdajnici? Ako se i složimo da je upotreba reči "izdajnik" po pravilu povezana sa ciljevima autoritarne politike, može li ona biti izrečena pod argumentom da je to istina i da istinu naravno treba reći bez obzira na sve? Može, ali uz velike ograde.

Najpre, prvo svoju ocenu morate da striktno ograničite na pojedince koje želite da optužite za izdaju, jer se etiketa o izdaji samo uz krajnje natezanje može primeniti na sve zastupnike ili birače suprotne političke opcije od vaše. Broj ljudi koji su skloni da namerno štete svojoj zajednici, što bi bio pojam izdajnika, prirodno je veoma mali. S druge strane, istorija pokazuje da veliki broj ljudi može biti za autoritarnu politiku, na svoju štetu. Potom, morate da precizno definišete izdaju tako da je jasno da po vama nije izdajnička svaka politika koja se razlikuje od vaše, pri čemu je i kriterijum za izdaju, upravo razlikovanje od vaše politike. Pored toga, čak i ako dovodite u pitanje tvrdnju da je broj mogućih izdajnika veoma mali i insistirate da ocenu o izdaji iznosite samo zato što je istinita, pošto ona najčešće ne može biti direktno proverena, da bi vaša tvrdnja ipak bila koliko toliko verodostojna vi se morate osloniti na to da po pravilu niste skloni sredstvima autoritarne politike. A to je ono što oni koji koriste etiketu izdajnika po pravilu nisu u stanju da urade. Upravo političari koji najviše govore o izdaji, istovremeno zastupaju i stav da je dozvoljeno lagati u političkoj borbi, a demokratiju proglašavaju za ideološki pojam. Za onoga ko ne želi da koristi sredstva autoritarne politike, a optužba za izdaju je jedno odo njenih glavnih sredstava, izdaja je nešto što se može javiti samo na krajnjoj margini političkog života, nešto što ne može da bude noseći politički pojam.

Otkud onda protivljenje ovoj podeli demokratsko-nedemokratsko?

Ako su ovi argumenti vezani za razliku demokratsko-nedomokratsko, koja je nužna posledica postojanja pojma demokratije, dobri, kako je onda uopšte moglo doći do toga da se podela demokratsko-nedemokratsko dovodi u pitanje?

Da bi dali odgovor na ovo pitanje mora se napraviti jedna bitna razlika: jedno je dovoditi u pitanje da postoji primenljiv, određen i važan pojam demokratije, a nešto sasvim drugo tvrditi da nije dobro da u društvu postoji podela na demokratski i autoritarno nastrojene političke partije. Naravno da nije dobro da postoje autoritarne partije i realna podela na demokratske i nedemokratske partije. Pitanje je samo kako doći do društva u kome nema autoritarnih partija? Čini se da se to ne može postići tako što se nedemokratske partije naprosto proglase za demokratske, a pogotovo je to nemoguće postići tako što se sam pojam demokratije i odatle izvedena pojmovna podela na demokratsku i nedemokratsku politiku dovodi u pitanje. Jer, ova poslednja strategija ustvari odgovara autoritarnim političarima budući da jedna podela u kojoj oni stoje na negativnoj strani nestaje i gubi svoju snagu, što je naravno u njihovom interesu.

Drugi razlog da se dovodi u pitanje podela na demokrate i nedemokrate je taj da je ta podela loša, jer deli ljude, a ne postupke, i na neki način "demokrate" oslobađa od mogućnosti da budu nedemokratični u postupcima i obrnuto. Ovo je, naravno, takođe pogrešna upotreba pojmova demokratsko-nedemokratsko, jer se ta podela mora odnositi na postupke, a ne na biće nekih ljudi. Ukoliko se ona ustaljuje i gubi vezu sa svojim kriterijumom i pojmom demokratije, ona postaje mehanička i može da služi uskim političkim svrhama, ali to ne znači da se u nužno skraćenom političkom govoru neke partije ne mogu označiti kao autoritarne, onda kada se one dosledno ponašaju nedemokratski bez ikakvih nagoveštaja da bi mogli da razmisle o promeni te politike.

Dakle, bilo da se neko zalaže za konsenzus o demokratiji ili za odmerenu upotrebu ovog pojma samo na postupke, oba ova zahteva mogu biti pozdravljena - međutim, oba ova zahteva podrazumevaju da je pojam demokratije prihvaćen i određen i da se on ne dovodi u pitanje.

Međutim, može se imati i sasvim suprotna strategija, da se podela na demokratsko i nedemokratsko dovodi u pitanje iz principijelnih razloga kao podela koja je kao takva nešto pogrešno, pri čemu se najčešće sugeriše da je ona kao takva moralno neprihvatljiva, a kod Aleksandra Brkića se sugeriše i da je ona metodološki neprihvatljiva, jer svaka podela pravi istu vrstu pojmovne diskriminacije sprečavajući slobodu govora. Ako se sada upitamo zbog čega se u našoj javnosti tako često bira ova druga strategija, razlog bi morao imati veze i sa tim da se u jednoj strategiji pojavljuje realnost, a u drugoj ne. Ako izaberete da imate određen pojam demokratije, dakle pojam o nečemu što smatrate da je dobro, vi, s jedne strane, fiksirate ono što smatrate za istinito u sferi vrednosti, a sama realnost takođe biva određena prema kriterijumu koji je sadržan u pojmu koji ste prihvatili: određeni postupci postaju demokratski i pohvaljeni, određeni postupci nedemokratski i zbog toga obeshrabreni i negativno određeni. Ovim se stvara neko ograničenje za postupke, iz koga proizilaze neke obaveze i ocene. Pojam demokratije osim što daje kriterijum vrednovanja, takođe i konstituiše određenu realnost, jer postupci koji su izvršeni u skladu sa pravilima demokratije, ne bi postojali da nije bilo tih pravila.

Suprotna strategija koja dovodi u pitanje sam pojam demokratije iz principijelnih razloga, npr. kao osnovu za jednu navodno diskriminatorsku politiku, ali zajedno sa njim i sve ostale pojmove kao takve, ukoliko pretenduju da imaju intersubjektivno važenje, ustvari izbegava ovo suočavanje sa realnošću. Ukoliko nema merila, nema ni ocene da je nešto bilo progrešno. Razlog da izaberemo ovu mogućnost može biti bilo to što su u realnosti već prekršena sva moguća ograničenja koja bi proizilazila iz nekog univerzalno prihvatljivog vrednovanja ili to što se na taj način otvara mogućnost da se i u budućnosti deluje bez ograničenja. Nešto realno se naravno mora događati, ali se na ovaj način sprečava da ono bude prepoznato i ocenjeno po bilo kom kriterijumu.

Tu dolazimo do onoga što predstavlja najdublji problem vezan za ova pitanja. Ako nastavimo sa ovom drugom strategijom - a neka njena varijanta usvojena je u većoj ili manjoj meri u širokom krugu - važni pojmovi će početi da se prazne od sadržaja, a sa njima i realnost, jer je realnost spoj realnog materijala i tih pojmova. Ograničenja koja realnost nameće, a čije poznavanje omogućava slobodno delovanje, jer sprečava udaranje glavom u zidove, nestajaće iz javnosti, a atomizirane individue koje su se osvedočile da je nemoguće uspostaviti saglasnost o realnosti i da se u tim uslovima svi zajednički poduhvati razbijaju o ograničenja realnosti, prepuštaće se rezignaciji i defetizmu. Tako će u ime slobode biti napušten svaki ogranizovan oblik zajednice, svaka intersubjektivno (a ne samo kolektivno) priznata vrednost, svaka pretenzija na univerzalno, što se dobro može opisati kao nihilizam, u našem slučaju, srpski nihilizam.

Trenutna situacija se pesimistički može opisati kao nulta tačka. I to ne zato što mi nemamo znanja i mišljenja, nego zato što smo većinom usvojili pogrešnu filozofiju koja opisuje status tih mišljenja. Ali i to se može vremenom promeniti. Da bi krenuli napred, moramo da principe koji su doveli do razgrađivanja realnosti i zajednice napustimo i okrenemo se inače u istoriji i filozofiji dobro potvrđenim principima. Ne treba da odustajemo od pojmova i podela, nego da se trudimo da pojmovi i podele budu pravi i da odgovaraju svrsi zbog koje se prave. Ne treba da govor protiv netolerancije proglašavamo za netolerantan, jer zajednica počiva na ograničenjima koja ne služe da ograniče slobodu, nego da je omoguće. Ne treba da olako pristajemo da su naša mišljenja samo izraz našeg specifičnog bića i da ih svako drugi može legitimno odbaciti, jer ona to nisu: mi smo sposobni da se odnosimo prema realnosti koja je ista za sve i da kontrolišemo uticaje svoje posebne prirode. Ne treba da odbacujemo pojmove i vrednosti kao proizvoljne, jer ih njihova nematerijalna priroda navodno čini takvima: pojmovi i vrednosti jednako se odnose na realnost i podvrgnuti su objektivnom kriterijumu.

Moramo biti u stanju da odogovorimo na jednostavno pitanje: Za šta smo? Koje pojmove smatramo korisnim, koje vrednosti i merila smatramo ispravnim, koje stavove smatramo istinitim? Ako nam neko prigovori da mu tako nešto namećemo, treba mu odgovoriti da ustvari on nama nameće društvo u kome ništa neće biti zajedničko, društvo individua ili kolektiva koji su nesposobni za univerzalno.

1. Na primer u tekstu Enigma morala, objavljenom takođe na sajtu NSPM.

2. O pojmu istine koji se ovde podrazumeva više je rečeno u tekstu Univerzalni i partikularni moral

3. To je slučaj kada negativna ocena koju nosi neki pojam preteže u nekom govoru nad eksplikacijom njegovog sadržaja, koji se podrazumeva. Ovo izbegavanje eksplikacije pojma ponekad ustvari znači da nikakav održiv i smislen pojam i ne stoji iza negativne ocene.