Home
Komentari
Kulturna politika
Ekonomska politika
Debate
Prikazi
Hronika
Polemike
Prenosimo
 
 
Impresum
Pretplata
Kontakt
Oglašavanje
Novi broj
Prošli brojevi
Posebna izdanja
NSPM Analize
Linkovi
   
 

KULTURNA POLITIKA

Moral i politika

   

 

Vladimir Milutinović

Univerzalni i partikularni moral

Niče je rekao da se istinski problemi morala pojavljuju tek kada se uporede mnogi morali. Opet, s druge strane, za jedno društvo je loše da u njemu postoje mnogi morali. Nije loša diskusija o moralu sa različitim mišljenjima - naprotiv, ona je dokaz zrelosti društva i želje da društvo bude stabilno i jedinstveno, ali ako u društvu postoji više morala ono je iznutra podeljeno na više društava u potencijalnom sukobu. Danas se u Srbiji može jasno videti da postoje dva morala, jedan univerzalni i jedan partikularni, dakle samo jedan pravi, jer je u pojmu morala da bude univerzalan (moral u užem smislu predstavlja pravila koja u jednakoj meri koriste svima) i jedan nepravi, jer partikularni moral (moral koji proglašava da je to moral samo jedne grupe) protivreči glavnoj karakteristici pojma morala.

Da bi se jasno shvatilo o čemu se radi kod ovih pojmova treba imati na umu da:

1) ovde nije reč o tome da se određeni ljudi u manjoj ili većoj meri pridržavaju odredbi jednog morala koji se podrazumeva - radi se o tome da postoje dva morala ili dva moralna merila.

2) ova dva merila su direktno suprotna i po svojoj psihološkoj osnovi i po svojoj logičkoj strukturi. Partikularni moral nastaje kada se odbaci univerzalni i obrnuto. Ono što univerzalni moral zabranjuje, partikularni pohvaljuje i obrnuto.

3) razlika između ovih morala najjasnije se vidi u odnosu na pojam istine. Za partikularni moral istina je relativna, dok je u univerzalnom moralu ona jedna i ne zavisi od toga koji subjekt zastupa neku istinu. Logika koju nose različiti odnosi prema istini rukovodi logikom glavnih postavki svakog od ovih morala.

Oba ova "morala" nose to ime jer se na osnovu njih donose sudovi da je nešto moralno loše ili dobro, a te sudove prati i osuda ili pohvala delatnika i postupaka, ne zbog toga što pojedinac čineći ih šteti sam sebi, već zbog toga što time krši neku obavezu ili dužnost koju ima u odnosu na ljude oko njega.

Moral i istina

Univerzalni moral (ili samo: moral) nastaje kada se upitamo za koja pravila možemo misliti da bi njihovo poštovanje jednako koristilo svima. Kada ispitujemo kako bi mogli da dođemo do tih pravila, dolazimo do pojma istine i uviđamo da kada kažem nešto istinito, smisao takve rečenice ne implicira korist ni za jednog posebnog subjekta ili grupu ljudi. Kada kažem "napolju je oblačno", u tim rečima nigde nije imlicirano da želim da postignem neku prednost za jednu grupu ljudi nasuprot drugoj grupi ili neku korist za sebe. Takođe, ja nigde ne impliciram da bi ova istina, ako je istina, trebala da važi samo za pripadnike određene grupe, a da bi pripadnici neke druge grupe samim tim trebali da traže neku drugu istinu. Ako neko drugi prihvati istu istinu, ona je jednako njegova, kao što će biti jednako svakoga onoga ko je ikada prihvati. Istina je dakle jedna i ne-relativna u odnosu na različite ljude. Ova nepristrasnost same istine je ono što vrednost istine čini osnovom morala koji želi i može da opravda svoju pretenziju da ga svi prihvate iz razloga što su u odnosu na njega svi stavljeni u jednak položaj. Tako moral zasnovan na univerzalnoj vrednosti istine može da ispuni drugi formalni uslov potreban da bi nešto bilo moral, a to je da ga svi mogu prihvatiti.

Prigovori pojmu nepristrasne istine

Ali neko će reći: neka je tačno da je istina sama po sebi nepristrasna i jedna, ali je istina koju mi, kao ljudi, možemo imati, uvek pristrasna, uvek je u njenom nastanku igrala ulogu specifičnost subjekta koji je tvrdi - ta istina je dakle, uvek subjektivno posredovana, relativna. U tom smislu, svako ima svoju "istinu" i iz te kože se ne može, ti uslovi se ne mogu promeniti. Nepristrasna istina ne postoji za ljude, tako da se važenje svake istine proteže samo u krugu ljudi koji je prihvataju, ne može se ustanoviti nikakva prednost istine jedne grupe u odnosu na istinu druge grupe.

Ovaj prigovor je u filozofiji poznati prigovor sofista, i da se spustimo sa filozofske visine, skoro svaki današnji čovek znaće da napravi ovaj prigovor a deo ljudi će biti i skloni da ga naprave.

Ali, ove dve tvrdnje: da je istina jedna i ne-relativna i da je (ljudska) istina uvek relativna - zapravo nisu protivrečne kao što se redovno shvataju, nego su tvrdnje koje obe mogu biti tačne i svaka može biti deo ispravnog objašnjenja saznanja. Naime, kao što pokazuje ono "ljudska" u zagradi ovde se ne govori o istoj istini. Zar jedna od njih nije ljudska? Ne, obe su ljudske, ali se jedna odnosi na formalni pojam istine ili na pravila koja treba prihvatiti u vezi sa njom, a druga na sadržinu "istina" u koje ljudi veruju. Ova sadržina uvek je posredovana subjektom koji je stvara (šta više: i treba da bude tako), ali to ne znači da bi trebali da prihvatimo formalni princip da ne postoji jedna i nepristrasna istina koja je merilo toga ko je u pravu, a ko nije, u korist mišljenja da su svi jednako u pravu, jer ne postoji ta jedna istina, već svako ima svoju istinu. Ako neko sad pita: pa koja je ta jedna istina koja postoji i koja je prava (koja istina među ponuđenim istinama raznih subjekata)? - on pokazuje da ne razlikuje ove nivoe sadržaja i forme. Kada kažemo da je istina jedna, onda tvrdimo da u odnosu na tu tvrdnju treba dalje određivati pravila postupanja sa našim verovanjima i tvrđenjima. Naime, sa njima treba postupati tako da nisu sva istinita, jer nije sve podjednako tačno, nego među tvrdnjama postoje razlike u pogledu toga koliko dobro prikazuju stvarnost. Sva naša tvrđenja jesu subjektivna, ali se odnose na objektivnu istinu u odnosu na koju mogu biti istinita ili lažna. U stvaranju svih istina učestvuje subjektivnost, ali se njihova istinitost meri prema nečemu objektivnom.

Sada neko može da kaže da, čak i kada zanemari svoj raniji argument o nužnoj pristrasnosti svih subjekata, i posmatra "istine" nezavisno od njihovog nastanka u različitim subjektima, on doslovno misli da su sva mišljenja podjednako istinita. Kao odgovor se tu može reći samo da na tu stranu više nema argumenata - ako neko zaista misli da je jednako tačno da npr. on čita i ne čita ovaj tekst, onda se mora samo konstatovati ta činjenica.

"Svako ima pravo na svoje mišljenje"

Međutim, ako na neku stranu nema više argumenata, to je onda znak da u objašnjavanje neke tvrdnje treba uključiti druge oblike čovekovog postojanja osim njegove sposobnosti da logički misli. Naš virtuelni sagovornik bi sada mogao da kaže da on naravno ne misli da su sve trvrdnje podjednako istinite, nego da bilo kako bilo, sigurno postoji "pravo na različito mišljenje" i da je to ono što je on imao na umu. Bilo da postoji jedna objektivna istina ili da ne postoji, svako mora imati pravo da misli onako kako on hoće, različito do drugih, ako je to njegova volja. Sva mišljenja su jednaka po pravu da postoje, ako nisu po istinosnoj vrednosti koju imaju. Sada više nismo na planu logike nego etike: može li se ta nova tvrdnja prihvatiti od stane svih, odnosno, da li je prihvatljivo da  "svako ima pravo na svoje mišljenje"?.

Ovo može biti tačka slaganja - naravno da se ova tvrdnja može prihvatiti, ali jedan od problema koji ostaju je da ona može da se upotrebi (i često se to i čini) kao opravdanje za izostanak svakog daljeg opravdanja nekog stava. "Svako ima pravo na svoje mišljenje" često je tvrdnja koja se izgovara kada se mišljenje zapravo nema, odnosno, onda kada se vlastita tvrdnja ne može opravdati nikakvim razlozima. Time smo se vratili nazad u logiku, jer su upravo razlozi ono što povezuje subjektivnu i objektivnu istinu, pa je onaj koji odbija da dâ razloge u ime prava na različito mišljenje, neko ko ne priznaje postojanje objektivne istine i praktički zastupa mišljenje da su sva mišljenja jednako istinita. Odnos prema objektivnoj istini se gubi u ime želje da sve može da figuriše kao istina, barem za nas i svakog ko je sklon da nam se pridruži. Iza ove želje mogu stajati različiti realni razlozi, ali ostavimo ih sada po strani dok ispitamo kako bi morao da se ponaša onaj ko praktički zastupa stav da objektivna istina ne postoji.

Ako objektivna istina ne postoji, šta je onda kriterijum istine?

Ako objektivna istina ne postoji, onda istina može da bude sve, jer je sve jednako istinito. To je tako ako uzmemo da kriterijum istine mora biti logički ili da je naprosto istina ono što odgovara relanosti, objektivnoj stvranosti. Ali ako odustanemo od ove istine, još uvek ostaje "istina" koja npr. prati naše ubeđenje i koja je nezaobilazna legitimacija naših tvrdnji. Kako da odredimo šta će biti ova "istina za nas"? Čini se da, posle odustajanja od objektivne istine, više nema prepreka da nam prvo daljnje pravilo u vezi istine bude da, ako je već tako, za nas bude istina ona koja nam najviše odgovara. Kriterijum istine nije više ona sama, nego naša korist i sve ono što u nekoj posebnoj situaciji predstavlja tu korist.

Npr. u političkoj borbi ne odgovara nam da naš protivnik govori istinu, tako da će on uvek govoriti neistinu, ma šta da govori. "Svako ima pravo na svoju istinu" sada se shvata jednostavno kao pitanje ravnopravnosti - istina je kao neko dobro koje dobijaju na korišćenje u vlastite svrhe mnogi ljudi i nepravedno je da ga dobijaju pod različitim uslovima, da kad jedni mogu da rade od istine šta im je volja (jer nema objektivne istine) to ne mogu i drugi. (1) "A zašto baš tvoje mišljenje da bude tačno" shvata se jednako kao pitanje "a zašto baš ti da dobiješ više nekog dobra koje je namenjeno za raspodelu bez   prethodnih zasluga", jer "po čemu si ti bolji od mene". Iskazivanje neke "istine", ukoliko nas sa nekim ne vezuju isti interesi, a postoji neki predmet rivalstva između nas, automatski izaziva iskazivanje druge različite ili protivrečne istine, po istom principu ravnopravnosti.

Pored toga, ako objektivna istina ne postoji, skloni smo da se potpuno prepustimo vlastitim željama, odnosno da "istine" maksimalno podređujemo vlastitim interesima, natežući ih potpuno na svoju stranu. Onaj koji to ne čini u okviru partikularnog morala izaziva blagu "moralnu" osudu, jer kao da ne želi sebi i svojim najbližima maksimalno dobro. Pritom se opet istina u pravom smislu prva nalazi na udaru, jer ona u mnogo slučajeva ne odgovara našim maksimalnim željama: naše greške, slabosti, nesavršenstva, grehovi, treba da budu sakriveni, jer delom zahtevaju kaznu, a delom nam ne garantuju onu ulogu koju bi hteli imati. Onaj ko bi insistirao na toj istini, s pravom bi mogao da se smatra za neprijatelja, a u svakom slučaju bi trebalo naći načina da se spreči u svom delovanju, a najbolje putem moralne osude njegovih postupaka.

Drugi kriterijum: moralno je ono što koristi grupi, bez obzira o kojim se postupcima radi

Ali, kako postići da se kao nemoralno osudi ponašanje koje se suprostavlja stvarnom nemoralnom ponašaju, jer u poslednja dva pasosa smo upravo opisali obrazac nemoralnog ponašanja: ono jednu univerzalnu vrednost - istinu - poništava u ime posebnog interesa, u kome "svako vuče na svoju stranu", bez obzira na druge (jer im oduzima pravo na istinu, kada ih laže) i maksimalno zadovoljava samo svoje interese?

Na žalost, to je moguće. Najpre, treba pronaći još nekoga kome idu u prilog isti stavovi koji idu u prilog i nama. To nije teško, može se pretpostaviti da je to naša porodica ili bliže okruženje (mada to ne mora biti tačno) dok se stvar obično završava na narodu ili naciji (a ustvari delu nacije). Sada je, iako se ponašamo protivno moralnom ponašanju, zamislivo da njime postižemo korist za širu zajednicu, dakle, ne samo za sebe, što je jedan od formalnih zahteva koji se postavlja da bi nešto moglo da bude "moral" (zahtev da moral treba da propisuje pravila za međusobno odnošenje više ljudi, u okviru koga ne brinemo samo o svojim interesima nego i o tuđim). Međutim, problem je što u pravom moralnom ponašanju ova grupa treba da budu svi ljudi, a pošto svi ljudi nikad neće, u samo našem interesu, ili interesu naše grupe, moći da nađu i svoj interes, to ovaj moral ne postiže odliku univerzalnosti koja je neophodna da bi bio pravi. I pored toga, sada imamo jedan novi kriteriujum "morala": moralno je ono što koristi grupi, a nemoralno ono što joj šteti, bez obzira o kojim postupcima se radi. U okviru ovakvog morala glavni greh je "izdaja": neslaganje sa proizvoljno postavljenim pravilima grupe, koja od njihovog poštovanja očekuje neku maksimalnu korist, jer je grupa već odredila koje "istine" smatra sredstvom maksimalnog zadovoljenja svojih interesa. Sada odjednom različito mišljenje počinje da šteti, jer se ponašanjem koje je moralno naloženo nastoji postići neka određena korist za zajednicu ili sprečiti neko posebno i određeno zlo, a različito mišljenje može samo da šteti ovom cilju. "Svako ima pravo na svoje mišljenje", ali ga ne mora iznositi, dok zajednica očekuje korist od određenog moralno naloženog delovanja.

Načelo retorzije

Da bi se neuniverzalnost koja je dosad bila očigledna u moralu grupe prevazišla u barem nekom principu, mora se pronaći načelo koja ne bilo vezano za određenu grupu i ono se pronalazi u načelu "retorzije". Uopšteno, ono kaže da je uvek ispravno vratiti istom merom, odnosno, uraditi nekome isto ono što je on uradio nama. Ovo načelo se opet opravdava jednakošću ljudi: ako je on uradio meni, a ja imam jednaka prirodna prava kao i on, onda ja imam pravo da uradim to isto njemu. Čini se da je ovo jedno logično i ispravno načelo. Ali ono ustvari ima važne mane. Naime, ono je pre recept za sukob nego za njegovo rešavanje. Iako će uzvraćanje možda delovati na napasnika da drugi put razmisli bolje, ono samo po sebi ne govori koje su radnje same po sebi dopuštene ili moralno zabranjene, a koje ne. Ono samo kaže da je svaka radnja dopuštena ako je uzvraćanje na istu takvu radnju i uopšte ne govori koje su radnje ispravne, a koje ne.

U realnosti pravilo retorzije može da generiše puno "moralno" ocenjenih radnji. Ali ipak, možemo uvideti da taj moral nije ispravan. Mi možemo da na nanesenu nepravdu da uzvratimo istom merom, ali imamo osećaj da nije dobro da to uvek činimo. Baš zato što za uzvraćanje nije potrebno znati koje su radnje moralno ispravne, a koje pogrešne, onaj koji to zna je, kao onaj koji uzvraća, jednak onome koji to ne zna i možda uzvraća iz istog negativnog razloga sa kojim je napravljen prvi napad. U tom slučaju je samo slučajno neko povredio nekoga prvi. Ovo je jako važan razlog da princip retorzije ne bude noseći princip nekog morala. Ipak, u realnom životu, ovaj princip može za nekoga da funkcioniše kao "moralni" princip jer ima jednu osobinu koja se zahteva: on je dovoljno formalan da može da pohvali sve radnje, pa i radnje partikularnog "morala" o kome sad govorimo.

Da bi načelo retorzije postalo noseći princip morala, retorzija se mora proširiti i sa strane neprijatelja i sa strane prijatelja. Kada nam je učinjena neka nepravda mi se osećamo kao da smo poništeni u svom pravu na jednakost od strane počinioca nepravde. Prvo iskušenje u kome se tada nalazimo je da mu uzvratimo istom merom. Ali to ne činimo uvek: to se može kositi sa našim moralnim načelima, a i sa principima države (jer država na sebe preuzima kažnjavanje nepravde), ali sad nas ne interesuje ta mogućnost. Uzvraćanje može biti fizički nemoguće, jer nam je počinioc nedostupan. Sada je, da bi retorzija mogla da se primeni, potrebno samo malo produbiti vlastita osećanja i predstavu o društvu. Možete reći da bi vam pripadnik grupe kojoj bi mogao da pripada počinioc nepravde isto tako naneo nepravdu samo da je mogao, odnosno da su "svi oni isti". Ukoliko ste bili ostavljeni i od vlastite grupe kada vam je učinjena nepravda možete doći u iskušenje da pomalo želite da uzvratite i njima, odnosno da poništite sve subjekte, bez razlike. Pripadnici vaše grupe, pošto su vam potrebni za borbu protiv neprijteljske grupe ipak neće biti poništeni sasvim, već samo kao moralni subjekti koji imaju pravo na istinu (ne na "svoju" istinu). Sada možete da usvojite princip da je laž dozvoljena u političkoj borbi, nezavisno od toga da li je upućena vašoj grupi ili neprijatelju. Pravo na uzvraćanje vas ovlašćuje da sami birate sredstva koja će omogućiti taj pravedan cilj.

Tako smo skicirali kako partikularni moral, koji je zapravo posledica stanja u kome uzvraćamo virtuelno svim ostalim ljudima neku nepravdu koju smo pretrpeli, uopšte može da postane "moral", kako on stiče svoju prividnu univerzalnost i iz koje psihološke situacije nastaje.

Partikularni moral je negacija univerzalnog morala

Partikularni moral ili moral retorzije, dakle, obavezno polazi od stava da nepristrasna, objektivna istina ne postoji. Ovaj stav se filozofski ne može braniti (kao sto smo gore videli), a njegovo prihvatanje je zapravo simbolički raskid partikularnog morala sa univerzalnim moralom. Ovim stavom se uzvraća ostalim ljudima na njihovo pretpostavljeno poništavanje nas, a onaj ko zastupa ovaj stav objavljuje da će primeniti retorziju na ostale ljude time što neće pridonositi univerzalnom dobru, kakva je istina. Time on objavljuje i da će "istina" za njega biti ono što njemu odgovara i da on ne očekuje da to bude i istina njemu suprostavljenih grupa. Istina sada služi da se grupe razlikuju, svaka grupa ima svoju istinu preko koje postiže svoj identitet i jedinstvo. Zbog toga je moral retorzije uvek protiv različitog mišljenja, jer različito mišljenje odvaja subjekta iz grupe, a pošto nepristrasno mišljenje ne postoji, to je onda mišljenje neke druge grupe, a ako su dve grupe u sporu oko određene istine, onda to može biti samo neprijateljska, rivalska grupa. Partikularni moral zastupa pravo na različito mišljenje samo dotle dok je njegovo mišljenje manjinsko u okviru veće grupe koja je jedina ovlašćena da se u njeno ime donose zakoni (ta grupa je narod ili nacija). Unutar sebe, a to je i jedino merilo koje se zaista smatra važnim, grupa je protiv različitog mišljenja, jer je to razbija na više sukobljenih grupa.

Pošto nepristrasno mišljenje ne postoji, ne postoji ni racionalan način da se sukobi razrešavaju. Zbog toga je partikularni moral sklon da odobrava nasilje kao metod rešavanja sporova, jer je to jedini dostupan metod: pošto nijedan stav suprostavljene grupe ne može bit istinit, ne može se uspostaviti polje usaglašenih stavova između početnih sukobljenih stavova, koje bi služilo za racionalnu raspravu.

Takođe, kada nepritrasna istina ne postoji, u partikularnom moralu pobeda nad protivnikom nikada ne dolazi u pitanje, pošto o pobedi i porazu ne odlučuje realnost (nepristrasna istina) nego volja svake strane u sukobu, a one uvek biraju da su one pobedile. (2)

U odnosu na osećanja, partikularni moral ceni što veću bliskost osećanja i stavova jer se pomoću prirodnog osećanja samoljublja postiže da stavovi što više gode sujeti svakog delatnika i što više se približe onom što bi njemu odgovaralo da je istina. To se smatra poželjnim, jer je cilj u razmišljanju da se ne bude gori od drugih, odnosno da se o sebi misli što je bolje moguće. Ovaj moral na distanciranost od osećanja, kada razmišljamo da li je nešto tačno ili nije, gleda kao na prvi korak ka izdaji interesa grupe i kao na prelazak na stranu protivnika.

Partikularni moral mora da se poziva na mišljenje većine ili grupe, jer je to najpraktičniji način da se opravdaju prihvaćeni stavovi, ako je već odbačena objektivna istina. Ako je grupa sklona zadovoljenju maksimalnih ciljeva bez obzira na sredstva i zasluge i prava drugih, ona će lako podržati stavove koji su smišljeni tako da odgovaraju željama, a   ne realnosti. Međutim, ta podrška nikada nije sasvim stabilna, s obzirom na moguće dolaženje sebi i moguće sagledavanje realnosti dela grupe. Zato većinsko mišljenje na koje se partikularni moral poziva kao na svoje opravadanje mora biti podložno pretumačivanju. U politici, to znači da će se političar rado pozivati na "narod". Poslušajte političara koji često i rado upotrebljava ovu reč, pa ćete videti da on pod narodom uvek podrazumeva sloj kome sam ne pripada, jer se od njega razlikuje time što sam smatra da narod, s jedne strane, nije sposoban da vrši vlast, a s druge, uvek dopušta da njegovo mišljenje protumači neko drugi. Onaj ko sam tumači svoja mišljenja i smatra se jednakim sa političarima nikada ne pripada "narodu". Obrnuto, on se tako distancira od "naroda", a ako nije na našoj strani, može da bude samo izdajnik jedinstva koje imamo sa narodom, kvaritelj ostvarenja velikih ciljeva, saradnik neprijatelja, špijun itd. Zbog toga političari ovakvog morala preferiraju "jedinstvo" ili "narodno jedinstvo", koje služi kao surogat za odbačenu objektivnu istinu.

U partikularnom moralu postoje samo dva jaka pravila: prihvaćeni stavovi ne smeju se kritikovati unutar grupe, jer se tako slabi njeno jedinstvo (pravilo o izdaji) i na uvredu nanesenu grupi treba odgovoriti istom merom, ne obazirući se na istinu i ne praveći razliku među pripadnicima rivalske grupe (pravilo retorzije). Tako da društvo koje neguje partikularni moral ne može biti bez izdajnika jer će se želja za ispravljanjem sagledavanja realnosti, koja se ostvaruje jedino preko različitog mišljenja i koja je prirodna i ispravna o univerzalnom moralu (to će reći nikad neće prestati) uvek smatrati za akt izdaje; takođe, to društvo neće biti ni bez nasilja, pošto se razlike unutar grupe smatraju izdajstvom koje zaslužuje kaznu putem nasilja, a neslaganja se, zbog nepostojanja nepristrasne istine, mogu rešavati samo silom.

Kako je uopšte moguće da partikularni moral funkcioniše kao moral?

Pošto je partikularni moral moral retorzije, on nije usmeren na stvaranje novih vrednosti nego na ispravljanje starih nepravdi. U okviru ovog morala, moralno relevantnu situaciju uvek mora pratiti nepravda nanesena u prošlosti. (3) Univerzalni moral nastaje kada se upitamo koja pravila treba da usvojimo da bi zajednički život bio što produktivniji i bolji te za njegov nastanak nije potreban bilo kakav uslov iz prošlosti, dok partikularni moral ponavlja neku nepravdu iz prošlosti služeći se njome kao stalnim opravdanjem za nastavak neprijateljstva među grupama. Partikularni moral ustvari jednu specijalnu situaciju, u kojoj smo u uslovima prirodnog stanja (zakazivanja države) ostavljeni da sami kaznimo onoga ko nam je naneo nepravdu, pretvara u pravilo po kome je univerzalni moral u principu zabranjen, jer ne postoji subjekt njegove konstitucije: pretpostavljena zajednica svih ljudi.

Ljudi su tako nepomirljivo podeljeni u plemena i grupe koje nemaju zajedničkih osobina i ne dele isti moral. Moral je relativan, kao što se kaže. Ne postoji jedan moral, nego samo mnogi morali, isto onako kao što ne postoji nepristrasna istina nego samo nečija istina. I tu je zapravo ključni argument protiv partikularnog morala. Zastupnik partikularnog morala ovde može reći da je to stvarno tako: ljudi su različiti, neprijateljski nastrojeni, svako je svakome vuk, mrze se itd. Ali moral se ne bavi time kakvi su ljudi, nego kakvi bi trebalo da budu. Zastupnik partikularnog morala može da kaže da je to kakvi bi u moralnom pogledu trebalo da budu, nemoguće odrediti nepristrasno i jasno, ali to takođe nije istina. Dalje, on bi mogao da doda da iako je moguće jasno i nepristrasno odrediti kakvi bi ljudi trebalo da budu, oni takvi ne mogu da budu. Odgovor na to je da oni naravno mogu takvi da budu i da neki već jesu, a da čak i da nije tako, pošto se ovde radi o onome što treba uraditi, a ne onome što je već slučaj, i ako je to nešto bolje, onda ne postoji razlog da se ne pokuša, sve dok postoji bilo kakva šansa.

Ali realni zastupnici partikularnog morala nikad ne idu ovoliko daleko u argumentima, jer je argumentacija, budući povezana sa objektivnom istinom, strana ovom načinu mišljenja. U partikularni moral može se iskreno verovati samo kao u privremeni moral uzvraćanja u situaciji obnovljenog prirodnog stanja, i taj moral je rezervisan za "narod". Oni koji njime manipulišu znaju da to ustvari uopšte nije moral već sredstvo da se narod učini dovoljno amorfnim kako bi bio poluga za ostvarenje partikularnih ciljeva. Iza ove manipulacije uvek stoji opsednutost nekim ličnim ciljem da se ostvari neka retorzija, za koju su nam drugi potrebni kao nesvesni izvršioci tog posla.

Univerzalni moral može doći u slabiju poziciju u odnosu na partikularni i onda kad su ljudi razočarani u prethodni partikularni moral koji im se iz nove perspektive čini kao univerzalniji u odnosu na novi, takođe partikularni, moral. Na primer, kod nas su se ljudi zdušno okrenuli svojim interesima, jer su smatrali da su u periodu socijalizma bili na gubitku jer su radili za dobro zajednice zamenarujući vlastito dobro. Međutim, povratak samo svome dobru uz ignorisanje svakog univerzalnog morala je zapravo povratak u prirodno stanje. Partikularni moral je zapravo moral grupa u prirodnom stanju. Tako je došlo do empirijskog zaključka da je individualna sloboda da se sledi vlastito dobro povezana sa mišljenjem da ne postoji nepristrasna istina, odnosno da onaj ko tvrdi da postoji jedna istina, ugrožava slobodu. Najveća sloboda je ona dobijena od prirode, a cena njenog održanja je društvo u prirodnom stanju. Društvo bez ograničenja, bez agrumentacije i rasprave, nasilno, u kome se ceni padanje u vatru osećanja itd.

Ali, cena je i društvo koje ne napreduje, nego se u izvesnom smislu vraća nazad. Zamislite mladog čoveka koji treba da nešto uči u tom društvu. On živi u društvu u kom se smatra da istina ne postoji, da je svaka istina nečija, a grupe se razlikuju po svojim istinama i on sam ima svoj lični identitet po razlikovanju od drugih. Pred svakim novim mišljenjem koje treba da nauči on može da se zapita: čije je to mišljenje? Odgovor je - tuđe. Dakle, ukoliko ga usvoji on gubi deo svog identiteta, gubi pravo na svoje "mišljenje" ili što je još gore, pristaje na "tuđe" mišljenje izrečeno ko zna u čijem interesu. Zašto da prihvatimo tuđe mišljenje? Odgovor u okviru univerzalnog morala je da to možemo da učinimo zato jer je ono bolje od našeg, ili ga dopunjuje na način da iz te interakcije nastaje bolje mišljenje. Ali kako da bude bolje ako ne postoji nepristrasna istina u odnosu na koju se to može izmeriti? Ovo tuđenje i nepoverenje je logična konsekvenca nepostojanja nepristrasne istine. A sa tim nestaju sadržaji nauke koji su svi po svojoj prirodi univerzalni. U nijednom stavu nauke, prave nauke, ne navodi se grupa za koju bi taj stav bio posebno koristan ili posebno udešen prema njenim interesima i potrebama. Odnosno, svaki stav nauke nije nametnut nikome ko ne želi da ga prihvati. Međutim, ne želeti da se neki stav nauke prihvati samo zato što on nije naš ili prihvaćen u okviru naše grupe, je siguran put za nestanak svake nauke. "Svako ima pravo na svoje mišljenje": čemu onda učenje ako je tako? Sve što se može očekivati od dokazivanja i argumentacije je da smanji ovo pravo, a to je nepoželjno.

Zastupnici partikularnog morala posmatraju moralne stavove kao principe kojih se treba držati bez obzira na posledice, koji su specifični za jednu zajednicu, jer su vezani za njenu tradiciju i smatraju se da su preuzeti od roditelja, i koje prate jake emocije u slučaju njihovog kršenja. Svi ovi momenti ukazuju da se moral shvata kao nešto što nema veze sa racionalnim moćima čoveka, već isključivo sa njegovom emotivnom prirodom. Oni smatraju da je moral u potpunosti privatna stvar pojedinca ili grupe - stvar izbora - i da svako može imati onakav moral kakav sam izabere.

Sve ove odlike mogu učiniti da se partikularni moral čini prihvatljiviji od univerzalnog. Pošto u okviru partikularnog morala preispitivanje vlastitih stavova nije poželjno, on može delovati mnogo samouvereniji, jednostavniji i čvršći od univerzalnog morala. S druge strane, pošto smo prirodnim vezama i sklonostima vezani za svoju najbližu okolinu i svoju širu zajednicu preko koje formiramo svoj identitet, može se činiti da je moral koji naglašava posvećenost toj zajednici prihvatljiviji od onog koji jednako uzima sve ljude. Međutim, univerzalni moral ne negira povezanost sa vlastitom zajednicom, on samo govori da ta veza ne treba da istiskuje njegova načela, jer negiranjem univerzalnosti mi negiramo sebe u osnovnijem smislu. Mi smo zaista emocijama vezani za vlastitu okolinu i prema njoj imamo obaveze proizašle iz primene moralnih pravila, ali sama pravila nisu određena samo emocijama nego inteligencijom i argumentacijom, jer samo one mogu da savladaju zadatak univerzalnosti, o kome emocije, baš zato šo su usmerene na svoju okolinu, ne znaju ništa razgovetno. Partikularni moral ustvari manipuliše emocijama, jer prelazak na univerzalni moral prikazuje kao raskid sa bližom okolinom, tražeći da vernost grupi bude apsolutna. Zbog čega ipak, treba napraviti taj korak?

Po čemu je univerzalni moral bolji od partikularnog?

Najpre, kao što smo rekli, univerzalni moral je okrenut stvaranju novih vrednosti, dok partikularni nije. Baš zato što iza partikularnog morala stoje posebni interesi, on voli da se prikaže kao da je njegovo važenje apslolutno, odnosno da su njegovi stavovi krajnji stavovi u nekom nizu svrha. U okviru partikularnog morala apsolutno je neprimereno pitati čemu dalje stavovi ovog morala treba da služe, a ova osobina se uzima kao prednost i znak moralnosti. Stavovi univerzalnog morala, npr. stav da treba poštovati autonomiju svakog čoveka, takodje ne služe nikakvom partikularnom interesu, ali služe interesima svih, jer je autonomija ili istina neophodna i korisna kao sredstvo za ostvarivanje svih dozvoljenih svrha. Tako da univerzalni moral nije sam sebi svrha, niti je krajnja svrha čovekovog života. Niti čovek koji se pridržava ovog morala napušta svoju racionalnost predajući se silama koje su izvan njega. Napuštanje racionalnosti nije karakteristika morala, nego uslov koji je neophodan da bi se moral mogao iskoristiti za manipulaciju.

U praktičnoj politici, neko čiji je moral univerzalan težiće da se društvo oslobodi moralnih sporova i posveti ostvarivanju svrha koje se ne mogu ostvarivati samo putem pridržavanja moralnih normi. Obrnuto, neko čiji je moral partikularan videće u moralu osnovno političko sredstvo. U osnovi morala je da su njegove norme izvor obaveze i to je ono šta ga čini omiljenom temom političara određenog tipa. Moral je to sredstvo preko koga će biti moguće postići "jedinstvo", osuditi "izdajnike", "lopove", napraviti razliku između sebe i svojih političkih protivnika, a ustvari osloboditi se odgovornosti za neuspehe u politici. Jer morala se treba pridržavati po svaku cenu, pa neuspeh u vodjenju neke politike ne mora da znači ništa negativno, ako smo se pridržavali "morala". Za zastupnike partikularnog morala svrha politike je u preraspodeli vrednosnih ocena vezanih za njih i njihove političke protivnike, a ne u stvaranju nekih novih vrednosti.

Drugo, partikularni moral je moral sukoba, a ne pomirenja. U okviru partikularnog morala moralno relevantna situacija nastaje jedino onda kada je potrebno odbraniti vlastitu jednakost sa drugima pošto su nam oni naneli neku nepravdu. To znači da zastupnici ovog morala neće biti zainteresovani za kažnjavanje počinilaca nekog zločina prema vlastitoj grupi, jer sa kažnjavanjem onih koji su zločin počinili nestaje razlog za dugoročni plan retorzije prema celoj suprostavljenoj grupi. U situaciji u kojoj bi nepravde nanesene grupi bile osuđene preko kažnjavanja stvarnih počinilaca, partikularni moral bi izgubio razlog svoga postojanja i uslove u kojima nastaje, a na taj način bi nestale i sve beneficije koje se mogu izvući iz moralnih obaveza partikularnog morala. Zato se u okviru ovog morala uvek bira ona jednakost u kojoj postoji zaštita od kažnjavanja. U okviru vlastite grupe zločini prema drugoj grupi se tolerišu, i od dve mogućnosti: da budu kažnjeni svi počinioci nedela, kako u vlastitoj grupi i tako i u grupi koja je u odnosu na našu grupu učinila nedela, uvek se bira druga mogućnost: da ne bude kažnjen niko. Što je, naravno, samo priprema za novi sukob, koji se nastoji izbeći izolacijom grupe od grupe.

Najzad, partikularni moral nas udaljava od istine. Pošto je u okviru partikularnog morala istina relativna, a pristrasnost poželjna, brzo se dolazi do stanja u kome objektivna istina ne figuriše kao faktor u stvaranju rečenica koje se tvrde. Pristrasnost i sposobnost laganja o političkim protivnicima se pohvaljuju i cene, a svaka kritika vlastite grupe se osuđuje. U ovoj situaciji, ukoliko javnost nije u stanju da ovo spreči, zato jer sledi omiljene političare u njihovim pristrasnim stavovima, objektivna istina može potpuno da nestane iz javnog govora. I svi su zadovoljni, jer smatraju da su tako maksimizovali vlastitu korist. A ustvari, društvo se na sistematski način unazađuje i u moralnom i u praktičnom smislu, jer je poznavanje stvari neophodan uslov za svaki posao, za svaki rad, a nepristrasnost uslov da politika služi interesima svih građana.

Zaključak: još jednom o nama

Mislim da je dobar čitalac već zapazio da naša stvarnost već ispunjava sve mogućnosti koje su ovde ispitane kao karakteristike partikularnog i univerzalnog morala. Kao što se vidi iz primera koji su u tekstu navođeni, primer doslednog pridržavanja partikularnog morala su radikali; čovek koji se pridržavao univerzalnog morala je ubijeni premijer Zoran Đinđić. Da navedemo još jednog subjekta na našoj političkoj sceni: sadašnji premijer Vojislav Koštunica je, reklo bi se, neko ko smatra da među ovim moralima nema razlike. U trenutku u kome ovaj tekst treba da izadje u javnost ona se nalazi u nekoj vrsti potpune dezorijentacije nastale upornim izvrtanjem onoga što je istinito, upornim nametanjem partikularnog morala kao jedino ispravnog. I pored toga, priroda stvari je neumoljiva: na partikularnom moralu se ne može napraviti jedna Srbija, jer je to kontradiktorno. Jedna Srbija može nastati samo preko nečeg univerzalnog.

 

Fusnote:

1. Pravo na "svoju" istinu se shvata kao ljudsko, prirodno pravo.

2. ovo može delovati neverovatno, ali postoje situacije koje su dovoljno komplikovane da se ne može lako opovrgnuti, inače sasvim proizvoljna, tvrdnja o pobedi: na primer, pobeda u političkom duelu. O prirodi ove sigurnosti moglo bi se dosta naučiti i iz transkripata sednica skupštine Srbije pred poslednje predsedničke izbore, ako bi se izbrojalo koliko puta su govornici iz redova SRS-a ponovili da će Nikolić "sigurno" pobediti Tadića na tim izborima.

3. ova situacija ima svoj pandan u politici. Predizborne ocene da "narod teško živi" ustvari ne nastaju kao opis realnosti, pošto nestanu odmah posle izbora, već služe tome da se uspostavi moralni razlog za smenu vlasti, jer se stanje opisano u njima predstavlja kao nepravda učinjena narodu. Samim tim, pošto je nepravda smenom vlasti namirena, ocena o teškom životu se posle izbora može zaboraviti.

 
     
     
 
Copyright by NSPM