Aleksandar Brkić

„Govor Mržnje“ vs. Sloboda govora

Optužba

"To je jedan od uslova za suočavanje Srbije s nedavnom ratnom prošlošću , a to je i uslov za normalizaciju odnosa u regionu i za pravilnu interpretaciju ratova na prostoru bivše Jugoslavije",

(Sonja Biserko o potrebi da međunarodna zajednica podrži tužbu BiH protiv Srbije za genocid).    27. januar 2006 Izvor: Beta  

            "Da li biste se složili s gospodinom Vekarićem u pogledu simbolike ovog procesa koji se sad vodi pred Specijalnim sudom? Da li i po Vašem mišljenju ovo pokretanje istrage pokazuje veću odlučnost Srbije i države da se suoči sa zločinima koji su učinjeni na Kosovu? "

(Pitanje Jugoslava Ćosića upućeno Nataši Kandićna na TV B92 u emisiji "Poligraf" sa temom "Suva reka - Suočavanje sa zločinom".   26. oktobar 2005.

“...Nataša Kandić je istakla da je svrha tog skupa, između ostalog, da Srbija pokaže da priznaje žrtve sukoba na Kosovu... Mi moramo da pokažemo da priznajemo žrtve, njihovo pravo na istinu i pravednu reparaciju”

(Konferencija "Sudbina nestalih na Kosovu" FHP) Beograd 3. decembar 2005

"A Biljana Kovačević Vučo i njen Komitet pravnika za ljudska prava polovinom decembra tužiše beogradskom Okružnom sudu našeg kolumnistu Željka Vukovića i glavnog urednika «Novosti» Manojla Vukotića za « direktan govor mržnje baziran na etničkim predrasudama»." (Citirani navodi tužbe YUCOMA- protiv novinara Željka Vukovića za govor mržnje)" Novosti" u tekst Đure Bilbije 29. januar 2006

Uvodni citati predstavljaju dovoljan razlog za sumnju u smislenost sintagme "govor mržnje", kao što i olake, ali ipak nedosledne, optužbe po ovom osnovu   predstavljaju dobar dokaz da ni sami tužitelji nisu   svesni njene unutrašnje protivrečnosti, niti posledica njene primene. Optužba za " direktan govor mržnje baziran na etničkim predrasudama" iz poslednjeg citata, savršeno je primenjiva na autore prva tri citata, u kojima oni traže " suočavanje Srbije s nedavnom ratnom prošlošću." Poziv da se Srbija (logično, odnosi se na sve Srbe, a ne na geografsko određenje, mada   su oba iracionalna) suoči   sa ratnim zločinima, implicira njihovu odgovornost (zašto bi se bilo ko suočavao sa zločinom ukoliko se njegova odgovornost ne podrazumeva), a samim tim i krivicu svih Srba za protekle ratove. Tako nasuprot implicitnoj tvrdnji da su svi Srbi odgovorni za zločine, odnosno zločinci, a za šta se autori ne terete, stoji iskaz da su Albanci zločinci, a što potpada pod "govor mržnje" baziran na etničkoj predrasudi i za šta se traži zakonska sankcija.

Problem leži u činjenici, da se u prva tri citata, pojam etničke grupe podrazumeva kao realni entitet, a u poslednjem se realnost etničke grupe poriče kroz argument "etničkog stereotipa". Ili sve etničke grupe mogu biti optužene za kolektivnu odgovornost, pa samim tim pojam "govora mržnje" i etničkog stereotipa gube validnost, ili je etnički stereotip valjan argument pa nijednoj etničkoj grupi nije moguće pridodati bilo kakav atribut, uključujući tu i odgovornost za zločine. Ili, ili. Da stvar bude gora, optužba za govor mržnje baziran na etničkom stereotipu kao da predpostavlja nepostojanje etničke grupe kao realnog entiteta, pa samim tim optužuje za mržnju i stereotip prema nečemu za šta sama tvrdi da ne postoji. Ukoliko pak, pojam etničkog stereotipa ne podrazumeva negaciju realnosti etničke grupe, tada optužba nema više ni jedan osnov po kome bi branila donošenje sudova o etničkim grupama uključujući i onih vrednosnih. Međutim, ova nedosledost u optužbama za "govor mržnje", a za koju verujemo da je pre posledica političke zlonamernosti nego neznanja, nije toliko od interesa za nas, koliko sama priroda pojma, te posledice nastale iz njegove primene.

Argumenti

Pri razmatranju pojma „govor mržnje“ treba imati u vidu različite aspekte njegovog određenja, kao što su: logičko-semantički, politički i pravni. Jasno je da je sintagma "govor mržnje" sastavljena iz pojmova "govor" i "mržnja", odnosno pojmova koji označava urođenu i jednu od primarnih ljudskih funkcija, i pojma kojim se opisuje negativan vrednosni stav. Dodatni obim ova sintagma dobija saznanjem da je govor svojom prirodom usko povezan sa procesom mišljenja, i da saglasno tome nametnuta ograničenja slobode govora ujedno znače i ograničenja misaonog procesa .

Iz predhodno navedenog, svaki optuženi za delikt govora mržnje, bio bi optužen za izricanje negativnih vrednosnih stavova, ukoliko bismo pojam mržnje shvatili dovoljno široko. Tako bi iz našeg govora zauvek nestali iskazi poput: "Mrzim nasilje" ili "Gade mi se nepravde", ili bili bi zamenjeni "Volim mir" i "Svidja mi se pravda". Jasno je da zamene nisu adekvatne, i da je njihov značenjski nivo različit.

Ukidanjem negativnih vrednosnih stavova, praktično ukidamo i sam pojam vrednosti, jer bez negativnog, i samo pozitivno vrednovanje gubi svaki smisao. Bez pojma vrednosti, stožernog pojma čovekovog bića, nestaje razlog za čovekovo delovanje, pa samim tim i postojanje. Naravno, ukoliko čoveka posmatrate kao proces samoorganizovane materije, lišenog duha za čije postojanje još uvek ne postoji empirijska potvrda, tada ni prestanak njegove voljne i svesne funkcije nije od prevelikog značaja. Paradoksalno, dolazimo do zaključka da afirmacijom pojma "govor mržnje" čoveka svodimo na "instrumentum vocale" u rukama ako ne samog materijalističkog determinizma, ono bar drugih ljudi koji su odlučni da mu taj pojam nametnu. Prividan izlaz predstavlja više cinično nego realno rešenje zasnovano na razdvajanju govora od mišljenja (što je zbog njihove veze suštinski nemoguće) i glasi: "Misli, ali ne govori". Zagovornici pojma govora mržnje, na ovaj način, ponovo uvode verbalni delikt titoističke ere sa kojom, izgleda, imaju više veze nego što nam sličnost ovih pojmova sugeriše.

Problem sa pojmom "govor mržnje" leži dakle u njegovom obimu. Pošto se ne odnosi na nešto određeno, odnosi se praktično na sve. Da bi čovečanstvo ipak poštedeli potpune pojmovne lobotomije, tvorci politički korektnog novogovora (sličnost pojmovne širine sintagme "govora mržnje" sa orvelovskom kovanicom "thoughtcrime" - "zločin mišljenja" je nepristojno očigledna) darovali su nam preporuke za njegovo određenije tumačenje. Tako   se u preporuci br. R (97) 2 Komiteta Ministara Savet Evrope, usvojenoj na 607. sastanku 30. oktobra 1997. god. nalazi dodatak pod nazivom Obim u kom čitamo:

... pojam "govor mržnje" podrazumeva sve oblike izražavanja koji šire, raspiruju, podstiču ili pravdaju rasnu mržnju, ksenofobiju, antisemitizam ili ostale oblike mržnje zasnovane na netoleranciji, uključujući tu i netolerantnost izraženu u formi agresivnog nacionalizma i etnocentrizma, diskrimininacije i neprijateljstva protiv manjina, migranata i osoba sa imigrantskim poreklom.

Ovo praktično znači da nije dozvoljeno izricanje univerzalno negativnih vrednosnih stavova koji se tiču rase, nacije, religije, te ostalih manjinskih zajednica. Da se sama zabrana ne temelji na isto tako univerzalno negativnom vrednosnom stavu prema gore pomenutim stavovima, došli bismo u iskušenje da je smatramo za razboritu, ali to nije moguće, jer suštinski afirmiše ono što nastoji da ukine. Podstiče na mržnju prema ljudima koje optužuje za govor mržnje. Takođe iz preporuke saznajemo šta se sve praktično podrazumeva pod govorom mržnje a to je: "izražavanje koje podstiče na rasnu mržnju" (požrtvovana, ali ipak cirkularna definicija koja ne znači ništa - govor mržnje je ono što izaziva mržnju, bez daljeg objašnjenja pojma mržnje), ksenofobija, zatim nepotrebna emfaza antisemitizma (ako nije obuhvaćen nacionalnom, verskom mržnjom ili pak ksenofobijom, onda predstavlja krivično delo sui generis ?!), i "ostale oblike mržnje zasnovane na netoleranciji".

Bič tolerancije

Zaustavićemo se ovde na čas jer pojam netolerancije zaslužuje našu dublju pažnju. On je, naime, ideološko čedo istih roditelja kao i govor mržnje, pa su im i prirode identične. Izvedena od latinske reči tolerantia (ae f) , koja označava podnošenje i trpljenje, proglašena je za najsvetliji princip tržišnih demokratija, odnosno onih političkih sistema, u kojima izbrani predstavnici naroda slobodno rasprodaju demokratsku volju svojih birača na tržištu kapitala.

Da pojam tolerancije zaista označava trpljenje i   prinudnu žrtvu, dovoljno je pogledati primer nemačkog radnika koji se protivi doseljavanju imigranata, pokušavajući da zaštiti pad svojih nadnica na sve većem tržištu ponude radne snage. Ukoliko su njegovi protesti suviše glasni, tada mu ne gine optužba sa ksenofobiju, netoleranciju, govor mržnje i na kraju za   fašizam. Sasvim je logično da će se on protiviti doseljavanju stranaca, pošto svi Nemci već žive u Nemačkoj, već jesu deo tržišta rada,   imaju nemačko državljanstvo, te nemaju potrebu da se u nju doseljavaju... Da li je zbog toga ksenofob? Da bi izbegao osudu po ovim osnovama, on "ćuteći" mora da podnese ličnu ekonomsku žrtvu, postane tolerantan, i pristane na manju nadnicu i lošije uslove rada, koji se pogoršavaju u skladu sa rastom stope imigracije. Svaka upotreba reči "tolerancija" i "govor mržnje" ima svoju egzaktnu cenu i jasno određena lica kojim će račun na kraju biti ispostavljen kao i krajnje korisnike silom naplaćenog novca u vidu multinacionalnih kompanija, koje tako ostvaruju veće profite na jeftinijoj radnoj snazi. Činjenica da se budžeti fondacija koje finansiraju afirmaciju pojma "govora mržnje" pune profitima multinacionalnih korporacija i banaka samo je jedan od dokaza ove tvrdnje. Odbijanje ovog reketa, uverilo bi nas kao i u slučaju "govora mržnje", da politika tolerancije zagovara grubu netoleranciju prema svima koji se slepo ne pokoravaju njenoj arbitrarnoj regulativi.

Ostatak tumačenja pojma "govor mržnje" obogaćenog izrazima poput "agresivni nacionalizam", te "etnocentrizam" ne zaslužuje našu dalju pažnju, jer nam ovaj ideološki rečnik, toliko karakterističan za frazeologiju komunizma, nimalo ne pomaže da shvatimo šta pod mržnjom njeni tvorci zapravo podrazumevaju. Ono što jedino jeste izvesno, to je činjenica da je pojam govora mržnje isključivo vezan za tradicionalna određenja poput etosa, etnosa te vere, čineći ovakvu vrstu samoodređenja potpuno nemogućom. Ekonomska te politička diskriminacija, kada bogati dobijaju pravo na potpunu zdravstvenu zaštitu dok je siromašnima uskraćena i najosnovnija, ili kada vlasnici medija kreiranjem javnog mnjenja ostvaruju apsolutnu političku kontrolu, izgleda da nije predmet ničije brige. Na taj se način favorizuje jedna vrsta samoodređenja u odnosu na drugu, jer čoveku koji se oseća kao "bogat" ili kao "homoseksualac" ne preti nikakva vrsta ograničenja, dok to nije slučaj sa čovekom koji se oseća kao "Rus" jer uvek može da bude optužen za agresivni nacionalizam te etnocentrizam.

Iz gore navedenog dolazimo do osnovnog problema vezanog za logičko-semantičko određenje pojma "govor-mržnje". Sam pojam mržnje bez jasno omeđenog objekta znači sve, odnosno ne znači ništa, za razliku   od pojma ubistva čiji se objekat logički podrazumeva. Uže određivanje obima, nužno dovodi do diskriminacije onog, što je pojmom obuhvaćeno, odnosno favorizuje ono što je ostalo van njega. Svaki pokušaj pozitivnog određenja pojma, u logičkom smislu jeste vid diskriminacije. Ukoliko pojam nije dovoljno određen, onda je preširok te je stoga praktično beskorisan. Ovo znači da u osnovi svake borbe protiv određene diskriminacije leži nova diskriminacija, da je prinuda na toleranciju zasnovana na netoleranciji, i da osuda govora mržnje počiva isto tako na govoru mržnje. Pitanje kako će pojam biti omeđen, odnosno ko će postati žrtva novonastale diskriminacije, tiče se pre svega njegovog političko-pravnog aspekta.

Interes ili pravda

Pre nego što se pozabavimo ovim aspektom uputno je da pre toga odredimo pravu prirodu postojećih političko-pravnih okvira. Bez obzira što se pozitivno zakonodavstvo često poziva na pojam pravde, potpuno je jasno da sa njim ima tek etimološku vezu, i da načela sopstvene regulative usklađuje sa „društvenim interesom“, „opštim vrednostima“ i ostalim izrazima ulepšanim prefiksom „opšte“, a iza čega stoji tek ogoljena i uska dominacija političke moći.

Ilustrativan primer ove tvrdnje jeste tretiranje svedoka saradnika. Umesto da ga osudi prema načelima pravde, koja nije ništa drugo do pokoravanje nepromenjivim principima koji neopozivo važe za svakog, zakonodavstvo ga oslobađa odgovornosti, jer će njegova saradnja pomoći da se suzbije veća opasnost po "društvo". To praktično znači da pravda ponekad nije u društvenom interesu.

Da pojam "govora mržnje" procenjujemo u odnosu na političko-pravne okvire, zasnovane na principima pravde naš posao bi bio više nego lak. Jasno je da bi optužba za ovo delo bila neprihvatljiva jer se zasniva na istim principima za čiju primenu druge tereti. U slučaju procenjivanja ovog pojma u odnosu na pozitivno pravnu regulativu koja se poziva "na opštedruštveni interes", predlažem da odredimo samu prirodu tog interesa. Supstitut za "govor mržnje" u našem krivičnom zakonu predstavlja član br 317. koji tereti za širenje nacionalne, rasne i verske mržnje. Jasno je da ovaj član ima za cilj da spreči diskriminaciju te etničke i verske sukobe. Naglasak je stavljan na subjektivni osećaj straha i ugroženosti, te na labavu kauzalnost između samog iskaza i sukoba koji mogu da proisteknu, a ne na istinitost njegove tvrdnje.

Interes ili Istina

Postavlja se pitanje da li i istina može da bude neprihvatljiva i da kao takva takođe nije u opštem interesu? Da ovo nije tek apstraktno pitanje, svedoči i član nemačkog krivičnog zakona koji tereti za poricanje holokausta, i koji je već odneo mnoge žrtve, a po svojoj prirodi jeste blizak pojmu "govoru mržnje". Ako holokaust predstavlja istorijsku činjenicu, onda je svako podložan naučnoj sumnji istorijske nauke, zato što sumnja jeste osnovno naučno oruđe u potrazi za istinom. Kako niko nema monopol na istinu, pa samim tim ni na onu naučnu, logično je da niko ne treba da ima ni   monopol na utvrđivanje i definisanje "opšteg interesa". Potencijal jednog društva najlakše je utvrditi baš prema njegovoj spremnosti da neprekidno traga za novim i preispituje dotadašnje "istine". Bar u društvu, čiji se najglasniji ideolozi zalažu za "progres", "ljudska prava", te "oslobađanje od jednoumlja".

Predpostavivši istini sprečavanje sukoba, vi zapravo abolirate Svetu Inkviziciju za uvođenje lomače kao argumenta u dokazivanju geocentričnosti univerzuma, jer je i ona samo legitimno branila svoj monopol na tumačenje "opšteg interesa" i štitila politički korektnu ideologiju. Iz ovoga sledi, da tako shvaćen "društveni   interes", primenom pojma "govor mržnje", suštinski teži stvaranju postmoderne, orijentalne despotije, zaštićene inkvizicijom političke korektnosti, u kojoj je istina potčinjena volji vladajuće oligarhije, a sloboda govora svedena na opasnu igračku, koju treba staviti van domašaja ljudi . Ako ovakva posledica nije u mom interesu, a sumnjam da je i u vašem, slobodni smo da upitamo u čijem jeste? Verovatno u opštem.

Naredni problem leži u činjenici da ne postoji jasno određenje „govora mržnje“. Nepostojanje definicije ima za posledicu (u izvesnom smislu i za cilj) svojevrsnu autocenzuru, jer niko ne može biti siguran da li svojim iskazima potpada pod udar „govora mržnje“.

Mogućnost da se pojam „govor mržnje“ proizvoljno tumači i zloupotrebljava, u uskoj je vezi sa izvorima njegovog postojanja. Vremenski period od svega desetak godina medijske promocije ovog pojma, navodi nas na opravdanu zapitanost „šta“ je izvor njegovog postojanja, odnosno „ko“ stoji iza njega, i „ko“ preuzima odgovornost za njegovu primenu i tumačenje. Jasno je da ovaj pojam ne izvire ni iz kakvog božanskog, ili apsolutnog autoritet, bez obzira koliko široko ove shvatili, te da njegovo postojanje dugujemo isključivo ljudskoj volji.

Sledi pitanje: da li se radi o jednom čoveku, grupi ljudi ili opštoj većini oličenoj u konsensusu. Ovo pitanje je od izuzetne važnosti, jer jedino opšti konsensus, bar prema temeljnim demokratskim principima, može da opravda njegovu javnu upotrebu, a zatim i njegovu zakonsku primenu. Potpuno je jasno da takav konsensus ne postoji, kao što nikada nije postojala ni javna debata o značenju i primeni ovog pojma. Upitaćemo opet u čijem interesu?

Posvetimo sada malo pažnje i dosadašnjoj kritici koja se upućuje ovom pojmu. Ova kritika najčešće cilja na kritiku ljudi koji ga (zlo)upotrebljavaju (protagonisti TV B92). Takav pristup počiva na pogrešnom uverenju da diskreditacijom određenih ljudi diskreditujemo i argumente koje oni zastupaju. Ovo je loš pristup, jer i moralno rđav čovek može ponekad da iznese valjane argumente. Da problem bude veći, čestom upotrebom pojma „govor mržnje“, pa makar i u situacijama kada za takav govor optužujemo njegove tvorce, mi još više afirmišemo njegovu egzistenciju u našoj svesti. Stoga, svaka valjana strategija, bez obzira na njegovu logičko-semantičku te političko-pravnu neprihvatljivost, treba da se zasniva   pre na afirmaciji „slobode govora“ umesto što se ograničava na kritiku „govora mržnje“.

Pristigli komentari