Slaviša Tasić

Reakcija na tekst Budimira Rudovića

Legitimno je braniti   Džozefa Stiglica (Joseph Stiglitz) sa ideološkog stanovišta, jer će uvek biti ljudi kojima je čvrsta ruka države draža od nevidljive ruke tržišta. Ali u svojoj reakciji na tekst Ivana Jankovića o Džozefu Stiglicu, g. Budimir Rudović to hoće da uradi sa stanovišta ekonomske teorije. Jer, kako kaže, „čitaoci NSPM zaslužuju još neka objašnjenja o Stiglicu kako bi mogli celovitije da proniknu i ocene vrednost ideja ovog znamenitog ekonomiste. “ A onda, sve zbog čitaoca koji zaslužuju objašnjenje, iznoseći niz netačnosti g. Rudović pokazuje da je o ekonomskoj teoriji zna vrlo malo. Ovde izlažem samo očigledne materijalne greške koje u svom tekstu čini.  

G. Rudović citira Keneta Eroua (Kenneth Arrow), kako on kaže „pobornika oprečnog teorijskog pravca – lesefer ekonomije“. Da se imalo bavio teorijom, g. Rudović bi znao da lesefer ekonomija nije ništa nalik teorijskom pravcu, nego jedna moguća vrsta ekonomske politike. A kada bi se radilo o teorijskim pravcima, i Stiglic i Erou pripadaju glavnoj struji neoklasične škole. Erou je bio njen utemeljitelj još 50-ih godina ovog veka, dok je Stiglic jedan od najproduktivnijih autora počev od kasnih 70-ih.

G. Rudović dalje piše sledeće: „Ekonomija informacija, čijem je razvoju bazično doprineo Stiglic, a koja po oceni Nobelovog komiteta menja način na koji razmišljamo o tržištu, zajedno sa doprinosom nobelovca Kanemana (Daniel Kahneman) , definitivno je detronizovala ekonomiju racionalnog izbora , poslednje dve decenije preovlađujuću ekonomsku doktrinu u SAD, čija je jedna od centralnih ideja bila da država niti pomaže niti odmaže privredi (u stilu: ništa ne utiče ni na šta.) “ (Kurziv S. T.)

Prvo nije jasno kakve veze sa ovim ima navedeni Kaneman. Stiglic je Nobelovu nagradu podelio sa Džordžom Ekerlofom (George Akerlof) i Majklom Spensom (Michael Spence) 2001. godine, dok je psiholog Kaneman istu dobio naredne, 2002. godine, zajedno sa Vernonom Smitom za eksperimentalnu ekonomiju. Ništa zajedničkog oni u teoriji nemaju.

Drugo, Rudović navodi da je detronizovana „ekonomija racionalnog izbora“. Verovatno misli na ekonomiju racionalnih očekivanja, koja je poznata i kao nova klasična ekonomija ili nova čikaška škola. Ne postoji pravac u ekonomiji koji se zove ekonomija racionalnog izbora. Postoji škola racionalnog izbora jedino u političkoj nauci.

U trećem kurzivu navedenog citata g. Rudović kaže da je centralna ideja te škole (misleći na školu racionalnih očekivanja) da „država niti pomaže niti odmaže u privredi (u stilu ništa ne utiče ni na šta)“. Ovo zvuči tako neubedljivo da jedva treba i demantovati.   Ni sam ne volim školu racionalnih očekivanja, ali tu se govori o ljudima sa Univerziteta u Čikagu i o nekoliko Nobelovih nagrada. Teško da su oni mislili da „ništa ne utiče ni na šta“. Ali je Rudović možda načuo za jednu od njihovih ideja koja kaže da su ljudi dovoljno racionalni da mogu svojim ponašanjem preduprediti neke od vladinih politika, ostavljajući tako vladinu meru bez efekta. Pa je eto protumačio da nobelovci iz Čikaga misle da nije važno šta država u privredi radi.

Sledeći citat kaže: „Opravdanost i njegove kritike kvantitativne teorije novca (sastavni deo standardnih paketa programa MMF-a) potvrdio je i njen tvorac Milton Fridman (Milton Friedman), stari gospodin koji je smogao snage da je se javno odrekne u junu 2003. godine.“

Prvo, Milton Fridman nije tvorac kvantitativne teorije novca nego jedan od onih koji su je reformulisali i sigurno njen najpoznatiji popularizator. Tvorca treba tražiti od Žana Bodena (Jean Bodin) do Dejvida Hjuma (David Hume).

Drugo, reći da se Milton Fridman odrekao kvantitativne teorije novca je smešno, jer o toj teoriji ozbiljni ekonomisti više i ne raspravljaju. Ona se podrazumeva. Bilo bi lepo da je Rudović naveo gde se to Fridman odrekao i „priznao grešku“.

Treće, ni Stiglic nije kritičar kvantitativne teorije novca, jer kao što sam rekao, time se ozbiljni ekonomisti više ne bave. Rudović misli na Stiglicove kritike antiinflacionih politika MMF-a.

Uopšte uzevši, teorija asimetričnih informacija kojoj je Stiglic dao veliki doprinos predstavlja pomak u odnosu na doskora dominantnu školu racionlanih očekivanja i Stiglic je zato dobio Nobelovu nagradu kao priznanje. Ali treba stalno imati u vidu da sve to ima malo veze sa njegovim mišljenjem o ekonomskim politikama ili globalizaciji. Stiglicova kritika globalizacije je čisto ideološka i kao takvu je treba posmatrati. Dovoditi je u vezu sa njegovom teorijom je metodološki pogrešno, a ako se uz to još i malo zna o samoj teoriji kao u slučaju g. Rudovića, onda je već i neukusno.