Home
Komentari
Kulturna politika
Ekonomska politika
Debate
Prikazi
Hronika
Polemike
Prenosimo
 
 
Impresum
Pretplata
Kontakt
Oglašavanje
Novi broj
Prošli brojevi
Posebna izdanja
NSPM Analize
Linkovi
   
 

KOMENTARI

Odgovor Budimiru Rudoviću (Budimir Rudović: Povodom reakcija na tekst Džozefa Stiglica)

   

 

Ivan Janković

O lekovima i nadrilekovima, opet

Uz iskreno izvinjenje fan klubu nobelovca Stiglica što prema njemu nisam bio dovoljno uštivan i "odmeren", moram da ponudim nekoliko razloga i skromnih opravdanja za to, kao i nekoliko dodatnih objašnjenja a propos teza B. Rudovića iz njegovog skorašnjeg teksta.

Najpre o stilu. Gospodin Rudović je moju retoriku o Stiglicu kao nekome ko u ekonomskoj politici zagovara besmislice, nadrimedicinu i nedrilekove itd, u svojoj reakciji nazvao "verbalnom mijazmom" i smestio je u Krležinu balkansku krčmu. Posebno mu smeta što sam ja, figurativno, tu stiglicovsku ekonomsku pilulu "ispljunuo", i to uz "teške" reči, umesto da je "kritički reinterpretišem" ili naprosto ignorišem.

Iako ne dajem mnogo na tu ćiftinsku "uštivnost" i "odmerenost", i ne bunim se kad i mene "počaste" na retorički oštar način (kako je to g-din Rudović i uradio, uostalom), istine radi treba napomenuti jednu stvar. Metafore o nadrimedicini, nadrilekovima, ekonomskim besmislicama i slično nisam ja smislio, već Stiglicove uvažene i slavne kolege, a ja sam neke od njiih samo preuzeo zato što se sa njima slažem. Ako Rudović za porez na oligolpole ili visoku tehnologiju ima neki bolji i uštivniji izraz od "ekonomska besmislica" vrlo rado ću ga preuzeti.

Osim toga, ako smatramo da je neka pilula otrovna, nećemo je "kritički reinterpretisati", "ignorisati" ili išta slično, već upravo ispljunuti.

Što se tiče Stiglicove nadrimedicine, pomenuo sam Rogofa. On Rudoviću nije dovoljno veliki i važan. OK. Da li je nobelovac sa M.I.T. Rudi Dornbush dovljno značajan? Verujem da će nobelovski fetiš u tom pogledu biti ohrabrujući. Dixit Dornbush-the-nobel- prize-winner: " Stiglic se žali da ga niko nije slušao osim gospodina Mahatira, još jednog šarlatana. To me uopšte ne iznenađuje! Istina, Stiglic je uvažen ekonomista, u uskom krugu za dobijanje Nobelove nagrade za teorijski dorpinos objašnjenju tržišne greške. Ali, niko nikada njega nije doživljavao kao nekog eksperta za ekonomsku politiku,   a još manje kao osobu koja ima ikakve ideje o makroekonomiji i stabilizaciji ".

Stiglic je dobio Nobelovu nagradu za jednu vrlo apstraktnu i matematizovanu teoriju koja nema nikakve direktne veze sa problemima ekonomske politike, i njenog autora ta nagrada ne preporučuje, sama po sebi, kao eksperta za makroekonomiju, globalizaciju ili tranziciju, ništa više nego nekog profesora filozofije ili sociologije. Ja sam nabacio neke opšte kritičke primedbe i na tu teoriju (koje BR nije komentarisao), i postoji mnogo radova koji vrlo uverljivo osporavaju nalaze "ekonomike informacione asimetrije", ali to ovde možemo ostaviti po strani. Bitno je da savetnik Vatikana nije dobio Nobela za makroekonomiju, analizu ekonomskih politika ili išta slično, već za jednu apstraktno-teorijsku doktrinu. Osim toga, čak i da jeste, ta nagrada je prilično kontroverzna, jer su je dobili neki zaista drugorazredni ekonomisti (Mirdal i razni sovjetski "matematičari"), a nisu je dobili neki velikani ekonomske misli (Mizes i Rotbard, recimo, ili danas Pejović i Demsetz), pa teško može služiti kao automatski atest da je neko zaista vrhunski autoritet.

U čemu je relevantnost Stiglica u ekonomskoj politici? Zagovarao je kontrolu kapitala, i niko ga nije slušao (osim Mahatira, pardon), i sreća da ga niko nije slušao. Zagovarao je i zagovara meko budžetsko ograničenje, rast potrošnje i inflaciju kao lek za recesiju. Neki su ga slušali i slušaju i prolaze kao Francuska i Nemačka, neki ga ne slušaju i prolaze kao Irska i Estonija. Zagovarao je i zagovara protekcionizam, "industrijske politike", razne forme samoupravlajnja (kao u privatizaciji) itd. I ovde, što je neko više slušao Stiglica, tim je gore prolazio (videti recimo pod "Srbija") .

Šta reći o relevantnosti Stiglicovih analiza tranzicije (a tu je ugaoni kamen sledbeništva njegovih domaćih fanova)? Tvrdio je da je najbolja insajderska privatizacija, i da je važnije očuvati i restrukturirati stara preduzeća, nego praviti ambijent za nova. Empirijski egzaktno dokazana greška! Svud u Istočnoj Evropi, najmanje su od starih efikasna insajderski privatizovana preduzeća, a najviše ona koja su direktno prodata strancima. I što je još važnije, najveću dodatnu vrednost stvaraju nova green-field preduzeća, zatim privatizovana prodajom, pa privatizovana vaučerski, pa tek na dubokom dnu insajderska i još uvek državna. Ja bih za objašnjenje ovog fenomena preporučio Rudoviću da, za promenu, pročita radove jednog drugog američkog ekonomiste, Srbina po poreklu, Svetozara-Stiva Pejovića, i upozna se sa onim što se u ekonomiji danas naziva Furubotn-Pejovićeva teorema: objašnjenje zašto firma sa insajderskim vlasnicima ima lošije performanse od one sa eksternim, u čijem središtu je konfliktnost ciljne funkcije insajderskog vlasnika. On je motivisan da deli zaradu firme na plate, a ne da ulaže u biznis, jer plate idu svakog meseca, a dividende jednom godišnje. To je danas opšte mesto koje priznaju čak i ljudi iz Stiglicove WB, koji svakako nisu neki šampioni "neoliberalizma".

Dalje, u pogledu relativnog značaja starih i novih firmi. Stiglic je tvrdio   da je zbog ljudskog kapitala mnogo važnije restrukturirati i čuvati stara nego stvarati nova preduzeća. Ako je nešto "gruba greška", onda je to ova ideja. Nove firme su fleksibilne, i sposobne da se bore na tržištu. One donose novu tehnologiju, bolje upravljanje, kvalifikovanije kadrove. One stvaraju kulturu rada, etike, tržišta. Svuda u istočnoj Evropi one su motor rasta. Stara preduzeća su glomazna, neefikasna, sa pogrešnom tehnologijom, bez modernih menadžerskih znanja, sa lošim kadrovima, bez izvoznih kanala. Državno restrukturiranje toga košta mnogo više od likvidacije. Iskustva su pokazala da što više toga likvidirate brzo, a stvorite povoljno okruženje za rast novih firmi, radna snaga i kapital će se vrlo brzo realocirati i biće ukupno bolje. Pogledajte Estoniju i Mađarsku, najuspešnije tranzicijske zemlje, i videćete da su primenile upravo ovakakv pristup, a čak i u Sloveniji, koja ga je mnogo manje primenjivala, najefikasnija su nova preduzeća, a najmanje efikasna upravo ona proistekla iz toliko hvaljenog kvazi-samoupravnog modela insajderske privatizacije . Opet,   sve ovo danas priznaju čak i Stiglicovi puleni iz WB.

Stiglic kritikuje stalno rusku tranziciju, ali upravo su oni primenili njegove recepte: privatizovali u prvom talasu 70% industrije insajderima – radnicima i menadžerima – da bi tek u kasnijoj fazi samo deo tih firmi preuzele autsajderske oligarhije. Korupcija u privatizaciji koju on toliko kritikuje, proistekla je upravo iz primene njegovog omiljenog modela privatizacije! Kod nas, u skladu sa Stiglicovim savetima bile su inicijalne privatizacije recimo Knjaz Miloša ili C-marketa. Radenko Marjanović i Dragan Radulović kao večiti direktori, su tako krajnja konsekvenca te Stiglicove medicine čije nepoštovanje BR krivi za loše stanje naše ekonomije.

Osim privatizacije, Rusi su zadržali i toliko hvaljenu kontrolu kapitala iz Stiglicovog arsenala alternativne medicine, pa je ipak najveći deo bogatsva oligarha iznesen napolje.

Na kraju, Stiglic se protivio (i protivi) programima makroekonomske stablilzacije MMF-a (bez obzira da li ih on nadzire ili ne)? Koja uspešna tranzicijska zemlja nije morala da dramatično obori inflaciju i uvede tvrdo budžetsko ograničenje da bi uspešno sprovela tranziciju? Ja ne znam ni jednu. Ah, da, Miloševićeva Srbija. Izvinjavam se.

Dakle, to je relevantnost Stiglica za tranziciju, i to je šteta koju Srbija trpi što ne sluša njegove "duboke pouke".

BR, da se osvrnem i na to, nikako da shvati da MMF ne promoviše "neoliberalizam" (kao što to ne čini ni Kenet Erou, koga je, mučenika, na pravdi Boga optužio za sledbeništvo laissez-faire-a). To je birokratska ustanova, finansirana poreskim parama, koju je osmislio Lord Kejnz i koja veruje da slobodno tržište ne može da samo reguliše novčane i tokove kapitala, već da je potrebna njihova mudra intervencija. Najžešći kritičari MMF-a su upravo "neoliberali", i to zbog tolerisanja loših, stiglicovskih politika poput visokih deficita, velike državne potrošnje i stvaranja moralnog hazarda bail-out paketima kojima otkupljuju dugove nesolventnih vlada stranim kreditorima. Drugim rečima, što ne dozvoljavaju da tržište deluje slobodnije. Njihovi (ispravni) načelni recepti o stabilnosti i liberalizaciji su često mrtvo slovo na papiru; najveći neuspesi MMF-su bili upravo u onim zemljama koje nisu primenile recepte – Rusija, Argentina, itd, a MMF to iz raznih razloga tolerisao. To što MMF loše rešava krize u lošim, intervencionističkim državama ne znači da treba povećati njegove ingerencije i dovesti Stiglica i kejnzijance da dele pare lošim vladama još više nego sad, nego da Fond treba ili ukinuti (kako tvrde Austrijanci i neki drugi liberalni ekonomisti), ili bitno suziti njegovu ulogu, prisiliti vlade da se mnogo više zadužuju na finansijskim tržištima po komercijalnim kriterijima, i zabraniti bail-out operacije, kako tvrde recimo Meltzer i Friedman. U oba slučaja reč je o verovanju u više tržišta a manje birokratskog upravljanja svetskim monetarnim i investicionim tokovima.

Što se siromaštva tiče, ja sam vrlo radoznao da čujem neku originalnu teoriju BR o tome kako recimo Kina ili Indija prevazilaze taj problem, ako već ne putem silne liberalizacije privrede koju sprovode.   Možda paralelno sa liberalizacijom deluje neka druga, skrivena i tajanstvena kosmička sila koja čini ljude bogatijim, a da je oni nisu svesni – možda sunčeve pege, ljubav, širenje vasione, dobre vile i vilenjaci, nobelovci koji dube na glavi...? Ne znam. Kakva smo sve objašnjenja slušali od socijalista kroz XX vek, prethodni predlozi i ne deluju tako rđavo.

Mislim da rasprava o opštim pitanjima, a sa autoritetima kao krunskim "arumentom" u šaci (nobelovskim ili ne) nije mnogo plodotvorna, i da je mnogo bolje koristiti prave argumente, a autoritete možda samo kao ilustraciju. Posebno stoga što ima raznih autoriteta, i što okolnost da jedan nobelovac nešto kaže, uopšte ne znači da ne postoje trojica koji tvrde suprotno. Ja sam kritikovao Stiglica određenim argumentima (koji podležu kritici, ali stvarnoj, ne izlistavanjem toga ko se sve pozitivno izjasnio o njemu, ko je odgovorio a ko ne na njegova "otkrića" itd) i oni su jedina stvar za raspravu sa mnom.   Kada neko ne ume da brani svoja stanovišta bolje osim stalnog pozivanja na autoritete, pozitivne recenzije knjiga koje voli (i povremeno na uštivnost i dobre manire), onda je to prvi znak da (dalja) rasprava sa njim verovatno neće biti mnogo korisna zanimacija ni za koga.

 

  

 
     
     
 
Copyright by NSPM